Пише: Милорад Дурутовић
Човјек све више личи на изумрлу врсту – не биолошки, већ појмовно. Додуше, ако бисмо размишљали о томе шта се данас дешава с прекомјерним експонирањем тијела за потребе индустријског спектакла, перформанса и еротске потрошње, веома лако бисмо могли препознати знаке фосилизације, труљења потоње цивилизације.
По свему судећи, тијело опстаје још једино као експонат, као инструмент који се усавршава и одржава само споља, док се његова нутрина може огласити тек као кијавица. Та претјерана брига за фигуративност тијела заправо доводи до једног парадокса о којем говори и Михаил Епштејн: тијело ће изаћи из употребе као коњ или парна машина у доба електрике.
Међутим, сваком физичком расапу претходи појмовни – о томе бисмо још могли посвједочити.
Онакав какав се од праоца Адама и прамајке Еве запутио у постеденску пустоловину, ваљда с надом да ће се једном вратити кући, човјек се постепено смањивао и компримовао, све док није достигао данашњи дигитални облик. Сведен на профиле, аватаре, лозинке, алгоритме и кодове, заведен сопственом пожудом и увјерењем да се рај на земљи може саградити самостално, без Божијег присуства – човјек се, дакле, ужурбано приближио судбини диносауруса. Но и то је можда какав-такав повратак кући – финој, електрификованој пећини.
Као да се провлачимо уским коридором још обасјани зрацима јучерашњег сунца. Као да нам је допуштено да се још мало сјећамо какви смо били док смо, као појам и као врста, ходали земаљским пространствима. Као да нам се срце разлива као часовник на Далијевом платну те убрзано цури низ груди, селећи се у топли инкубатор испод дисплеја.
Милорад Дурутовић: Виртуелно богословље – Између отпора и нужности
За то вријеме дигитални демијург најављују избављење кроз евентуалну израду апликације која ће, након наше биолошке смрти, успјешно симулирати наш живот – наше навике, постове, мисли и осјећања; честитати рођендане пратиоцима и дијелити успомене. Стога би било поштено констатовати да смо већ сада, ако не мртви, онда умртвљени: архивирани, спаковани у фолдер дигитализоване вјечности:
Death isn’t the end: Meta patented an AI that lets you keep posting from beyond the grave.
У најмању руку, звучи као рекламни слоган из холивудске продукције. Остаје, међутим, неизвјесно да ли фабриканти наше једине преостале стварности тиме желе да нас ослободе танатофобије – наслијеђеног страха, кривице и казне – или да и саму мисао о смрти дислоцирају у сферу техничког, софтверског квара који се може сервисирати и ресетовати за нова умирања.
Технолошка амбиција да се продужи траг живота може изгледати допадљиво, симпатично, али и трагикомично. Сама помисао да се есхатолошки појмови – смрт, васкрсење, вјечност – преводе у језик софтвера; сама помисао да се васкрсење сведе на континуитет активности, а смрт на квар система, не може се разумјети другачије него као подривање појмовника класичне и хришћанске културе – и то не споља, већ изнутра, замјеном значења. Свака обмана и почиње тако: као безазлена игра љубавника.
Извор: РТНК
