Пише: Небојша Озимић
Као грађанин,у животу је новчано кажњен три пута: два пута због неправилног паркирања аута и други пут због полукружног окретања на месту где је то било забрањено. Због личног или породичног проблема, припадници МУП—а никада нису закуцали на врата стана у коме живи и станова у којима је живео. Током тридесетседмогодишње официрске каријере, због ,,пропуста у раду“ , два пута је позиван на одговорност. Први пут почетком 2007.године, у седмој години пуковничког чина на његовим еполетама, када је био командант 78.моторизоване бригаде , против њега је био покренут дисциплински поступак и тада је кажњен –Опоменом, јер је уместо 20 , наручио 40 грбова Републике Србије и Војске Србије у модерним рамовима са хералдички дизајнирано стилизованим државним обележјима. Свесно је ,,оштетио војни буџет“ и признао дисциплински преступ, јер је желео да у оперативним салама и канцеларијама његових помоћника и команданата у које долазе грађани и стране војне делегације, буду репрезентативни рамови са грбовима државе и војске, чиме би њихов углед био подигнут на виши ниво, а његови сарадници били достојанственији. Други пут, у другој половини 2025.године, у једанаестој години генерал-потпуковничког чина на његовим еполетама, после : предаје дужности команданта Копнене војске, објаве о његовом пензионисању и одлуке да остаје у војсци , против њега је покренут кривични поступак. Знајући да су надлежни органи и сви претпостављени знали да нико никоме у војсци и ван војске , није учинио доступним било какав и било који тајни податак , јер се радило о сарадницима на радном месту који су имали сертификат о приступу тајним подацима , а не некоме ван војске , знајући да су његове колеге по чину , у догађају када је било изгубљено више живота и скупо превозно средство , биле позване на дисциплинску , а не кривичну одговорност, надао се ,,ако већ мора“, да ће бити дисциплински , а не кривично кажњен. Ипак , два радна дана пре званичног скидања униформе и одласка у пензију 3.новембра, кажњен је ,тј.потписао споразум о признању кривичног дела и донета је осуђујућа пресуда –Кућни затвор без електронског надзора, јер је сарадницима који имају сертификат о приступу тајним подацима ,,учинио тајне податке доступним“. Због једног папира из 2018.године који није докуменат и нема: оригинал, потпис, печат и степен тајности , на коме је једнодневни податак за јединицу која не постоји од 2019.године и привремене саставе који не постоје од 2021.године, зато што се ВС изјаснила током кривичног поступка да ,,папир треба класификовати највишим степеном тајности“, а не било којим нижим, добио је строжију казну (затвор) од казне предвиђене договором—предлогом надлежног органа ( условна осуда ) за реализацију споразумне кривице. Претпостављао је , да би се суђење одужило. Желео је да уважи сараднике и не изложи их нарушавању њихове приватности. Није желео суђење. Не желећи да се војска и држава компромитују на суђењу, потписао је споразумну кривицу , стављајући војску и државу испред њега и његове породице. А био је свестан да би већи део нишке и српске јавности био уз њега , као и део медија. Уопште није послушао супругу правника –дугогодишњег тужиоца , тужиоце, судије и адвокате које познаје приватно , који су инсистирали да никако не призна кривицу, јер је све правно било брањиво на суду. Консултујући адвоката , одлучио је да споразумним признањем кривице, умањи вишеструку намераченост и злобу оних: који нису волели што је остао у војсци и има ауторитет у њој и народу, који нису желели да буде на високом положају у војсци, а ценили да може евентуално бити политички ангажован на високој државној позицији, иако је све време био и остао потпуно аполитичан. Признањем ,,кривице“, а искрено поштујући војску , државу, медије, грађане Ниша и српску јавност, одбацио је суђење и могућност ,,бруке“, али и личне промоције и афирмације, а остао потпуно веран војсци, народу и држави, никако не желећи компромитацију војске и државе – независно која је политичка партија на власти. Мислећи на дисциплинску, а не кривичну одговорност : јер нико никоме није дао , нити учинио папире доступним,а није оптужен због ношења папира са собом , без обзира што то није учинио намерно , већ зато што је само за три и по дана требао да преда дужност и прегледа сву личну и службену архиву , као одговорна и самокритична личност , независно од објективних околности , нпр.неодлазак у пензију и премештање свих личних и службених ствари из канцеларије у стан, а не у канцеларију другог радног места и гарнизона, јер није знао на коју дужност и где одлази, размишљајући о дисциплинској одговорности, званично је изјавио: ,,Можда сам заслужио неку казну , али распеће сигурно нисам. Због државе, отаџбине и мајке Србије и миле Српске војске, полажем жртву“. Неки изнад њега , не од јуче, посебно задњих година, а нарочито задња четири месеца желели су распеће. Неко уопште није помишљао на дисциплинску већ искључиво на кривичну одговорност, прогон, одмазду и хајку.
Услов за пензионисање, стекао је 3.новембра 2023.године. Размишљајући о сложеној политичко безбедносној ситуацији на северу Косова и Метохије, великој љубави према војном позиву , малој деци, нерешеном стамбеном питању и тројици братанаца који су остали без оца , желео је наставити частан официрски посао. Због тога, а ценећи његове резултате у раду, углед у војсци и народу, њему је председник државе продужио рад у ВС до 3.новембра 2025.године. Крајем 2022.године, у сред превентивног ангажовања ВС у близини административне линије са Косовом и Метохијом, због сложене политичко безбедносне ситуације на северу Косова и Метохије, док је био на терену, на основу ,,анонимне пријаве“, његов претпостављени , уместо да испита линијом командовања и ако треба предузме мере против одговорних , ангажовао је надлежне органе ,,да раде по закону“, и утврде да ли је било злоупотребе у издавању сале која није војно доходовна установа, у јединици Копнене војске на југу Србије. Надлежност издавања сале није била његова , него његовог потчињеног команданта, од кога се очекивало и ,,навијало“ да надлежним органима изјави , да је његов претпостављени , њему наредио да не поштујући процедуру издавања термина у сали, изда термине градским структурама и ,,личним пријатељима“. То експлицитно није утврђено, а потчињени командант се достојно понашао чак и по цену ненапредовања. И остала лица, нису подлегла тадашњој атмосфери и утицају на њих. Циљ је био да се, ,,спортска сала“ 2023.године истакне као ,,његова злоупотреба“, и цео проблем буде у функцији његовог обавезног пензионисања , спречавања останка у војсци и елиминисања да буде кандидат за првог војника државе. Удар на њега није успео, али је по жељи његовог претпостављеног, угашен кошаркашки клуб који је тренирао и утакмице одигравао у сали, клуб кога су чинили припадници војске и који је привлачио младе људе у војску, ширећи углед војске и патриотизам. Да није било играча тог клуба, ВС не би имао ко да представља на Светском војном кошаркашком првенству, када је ВС освојила друго место. Клуб је привремено угашен, јер је неко изнад њега био љубоморан на оснивача и првог председника клуба. Клуб је стекао симпатије у граду и Србији , јер је пропагирао здраве спортске односе, поштену и фер спортску борбу , родољубље и патриотизам , а одбацивао од себе нечасне радње у финансирању и постизању резултата. Званично, утврђено је, да је ,,немарним радом држави нанета штета“ у вредности од 251.250 динара и тачка на спортску салу је стављена 2024.године. Нажалост, три часна официра и достојанствени професор физичког васпитања и данас су на суду, због те суме новца, а динар нису ставили у њихове џепове. Предмет ,,спортска сала“, од стране претпостављене команде развлачен је две године, само да се не призна, да је комисија команданта Копнене војске која је радила тај предмет ,,ни по бабу ни по стричевима“, била у праву, када се пре годину и по, изјаснила, да ,,штета држави“, не износи више од 250.251 динар. Иако, на правди Бога, командант бригаде није унапређен у виши чин, и мета, његовог претпостављеног, који је ангажовао инспекцију Инспектората и надлежне органе,а уопште није морао, нити имао потребу, није био командант бригаде, иначе надлежан за издавање сале, већ командант Копнене војске. Финансијско пословање и издавање сале сви команданти бригаде од 2012.године спроводили су на исти начин у складу са важећим прописима. Наменски, контролисан је период од 2018.године, а не у годинама пре те године. Исте 2023.године, његов претпостављени , уместо лично да пита свог потчињеног, ангажује надлежни орган да испита, да ли је био на концерту познате хип хоп групе? Опет са истим циљем. Када је 2024.године било одређених неправилности у пријему донација за уређење богослужбеног простора у јединици Копнене војске на северу Србије, а постојала је искрена и велика жеља да се уреди тај простор, опет су ангажовани надлежни органи , а линија командовања игнорисана. Команданта те јединице , приватно је контактирало лице из надлежног органа, нудећи ,,повољнији третман и исход“, ако изјави , да је његов претпостављени из Ниша ,,убрзавао реновирање богослужбеног простора“. И тај командант је био пожртвован и достојанствен према њему. Сви контакти надлежних органа са њим за тако кратко време , имали су циљ, да буде понижен, одустане од наставка рада и оде из војске. Његов претпостављени се потрудио, да га надлежни орган посети и 2025.године у јуну, девет дана пре предаје дужности, због ,,процедуре финансирања штампања монографије“, једне јединице . У лето 2024. године, његова претпостављена команда је припремила Нацрт измена и допуна Закона о ВС, укључујући и могућност, да војно лице које жели и чије формацијско место то дозвољава може радити до 65.године живота, а 17.октобра, његов претпостављени га позива на разговор у вези пензионисања. Када је питао, зашто годину и 17 дана раније у односу на важећи председников указ, његов претпостављени је казао, да је ,,тако одлучено“, и да би ,,био у повољнијој ситуацији“ , да је 2015.године прихватио понуду да буде начелник Генералштаба. Није веровао својим ушима, шта је чуо. И тај покушај његовог пензионисања је осујећен , а идеја је била, да одмах по његовом пензионисању , измене и допуне закона иду у скупштинску процедуру, јер ако би остао у служби у време доношења измена и допуна закона , ,,ухватио би измене и допуне закона“, могао би радити до 65.године живота , још седам година, што се ,,никако није смело допустити“, пошто би тада био некоме конкуренција за највишу дужност у војсци.
Али, 3.јуна 2025.године, потписан је указ којим је пет месеци раније пензионисан. За 37 година професионалне службе , никада није искористио цео годишњи одмор, а од 9. до 13. јуна , користио је пет радних дана из неке године. Његов претпостављени га звао телефоном 9. јуна и рекао да дође код њега ради потписа обавештења о пензионисању. Када је питао , зашто пет месеци раније да иде у пензију, казао му је , ,,да је тако одлучено“. Познавајући војне прописе и ко када има право војном лицу да прекине годишњи одмор, одговорио је да није хитно, да потписивање ,,неће побећи“, и да ће доћи ради тог потписа у Београд 16. јуна када дође са годишњег одмора на посао. Тај став, није се свиђао његовом претпостављеном, који је хтео експресно да га пензионише. Када је 16. јуна дошао на посао, на столу га чекало писано наређење да се тог дана јави заменику његовог претпостављеног и потпише обавештење о упознавању са указом о пензионисању. Поштујући заменика, али поштујући хијерархију и то што је потчињен претпостављеном, а не његовом заменику, одлучио је да не путује за Београд. Наредног дана, одговорно лице, из претпостављене команде, дошло је у Ниш и лично уз потпис, упознало га са председниковим указом о пензионисању. После објављеног превременог пензионисања и предаје дужности у јуну, и реакције дела јавности на друштвеним мрежама, посебно на југу Србије и у иностранству где живе Срби, одлучено је да остане у војсци. Председнику државе и његовом претпостављеном је рекао , да прихвата и нижу дужност, само да остане у војсци. Претпостављени му је казао, да оде на годишњи одмор и по први пут у животу искористи цео годишњи одмор, да ће после тога бити командант војне параде, а онда ће видети шта и како за даљи рад у војсци и нову дужност. Дужност је морао да преда за три и по дана, 23.јуна је пре подне био на састанку у Београду, после подне и наредна три дана са наследником је обилазио јединице широм Србије, ноћу је прегледавао, класификовао, уништавао личну и службену архиву и многобројне тридесетседмогодишње успомене и 27.јуна предао дужност. Када је задње ноћи видео, да неће стићи да прегледа сву архиву, све редом дао је својим сарадницима да пакују. У јуну је на друштвеним мрежама објављен незваничан видео клип ,,Студентске листе“ за изборе у Србији, у коме се поред Новака Ђоковића , Емира Кустурице и осталих личности, нашло и његово име за ,,министра одбране“. Иако није консултован и знало се о његовој искреној аполитичности, некима изнад њега није пријало што се нашао на тој листи. Није им пријало и то , што је група грађана и много појединаца, опет га не консултујући, преко друштвених мрежа промовисало њега као личност која треба на председничким изборима бити њихов кандидат за председника државе. Због ,,обе политичке активности“, предосећао је, да ће уследити љубоморни удари, жешћи него задњих годину, две дана. Дужност је предао 27. јуна (петак), а 30. јуна (понедељак), уз одобрење претпостављеног, заказао коктел за органе власти и људе са којима је сарађивао годинама, уз присуство наследника кога би представио и чланова до јуче његовог колегијума. Када је примао цивилне званице, није било његовог наследника и колегијума. У том тренутку, одмах после предаје дужности, није био дисциплински, а ни кривично на удару. Указ о пензионисању није био поништен, али је непотписивањем решења о разрешењу дужности, остављен у војсци до 3.новембра 2025.године тј. првобитног датума до јуче званичног и важећег председниковог указа. Осетио је тих дана, да Београд није волео изузетну подршку, коју је имао на друштвеним мрежама да остане у војсци и не иде у пензију. Питао је свог донедавног заменика о чему се ради и добио одговор, да су сви били спремни, али је из Београда наређено да нико не присуствује коктелу. Заболела га очигледна опструкција одобреног и заказаног сусрета. ,,Минирање“ и опструкција нису могли да умање френетично дуге аплаузе присутних званица, упућене њему, први пут када је стао поред говорнице, други пут када се захвалио претпостављенима што ће остати у униформи и трећи пут када је завршио обраћање. Народ, грађани , од срца су аплаудирали, а он је знао да се аплауз неће некоме свиђати. Сутрадан, састанку са командантима Копнене војске , присуствовао је његов вишегодишњи претпостављени. Узгред или не, поменуо је да више неће бити одређених активности које су несумњиво биле афирмативне за војску и грађане и корисне за безбедност припадника Копнене војске у Копненој зони безбедности .Када су му пренели, понашање претпостављеног, који је у негативном алудирао на њега , а док је био командант ти ,,проблеми нису били проблеми“, није му пријало, јер када је био командант, никада пред потчињенима није коментарисао одлуке свог претпостављеног, који је пред потчињенима омаловажаво свог дојучерашњег сарадника и њиховог команданта. Није му пријала и негативна кампања о њему, усмерена према команди у којој је радио , јер у њој није постојалао ни једно лице са којим је био посвађан, а сада га одједном неко свађа са свима њима. Чак су и зграде Дома војске и Команде Копнене војске расветљене , само да не подсећају на њега, а он је гледао на њих , као на свој дом, своју кућу и са сарадницима осветлио, да би град био лепши , а војници, старешине и војни пензионери постали поноснији .После осам година стајања на зиду у Дому војске у Нишу,, фотографије високих војних команданата , од генерала Лешјанина 1877.године, преко српских војвода, послератних команданата генерала Лебарића, Вучетића, а затим генерала Самарџића, Марковића, Павковића, Лазаревића, Диковића, Живковића, скинуте су са зида , само да не подсећају на њега, јер док је био командант, унутра и споља уређене су зграде Дома војске и Команде Копнене војске, а он је био идејни творац уређења обе зграде. Фотографије високих нишких команданата, представљале су узвишене успомене на челне људе војске у Нишу и омиљени део Дома војске, често посећиван од грађана и војних пензионера. И Музеј Копнене војске у згради Команде Копнене војске, такође после осам година, биће ,,реновиран“, само да не подсећа на њега и невероватно велику љубав којом су стварали музеј и Спомен собу , он и његови златни официри, подофицири и војници , како их је често називао. Велики је познавалац наше историје, искористио је лични таленат и искуство у формирању музеја и Спомен собе као дела Музеја Копнене војске. Заиста је то радио са пуно љубави. Све потчињене који су учествовали у стварању музеја наградио је и уважио, а он никада није добио чак ни усмену похвалу од свог претпостављеног, који ће на индиректан начин учествовати у ,,наменском кречењу и реновирању музеја“. За осам година постојања музеја, само је пар пут рекао, да никада није радио за награду, већ искључиво и само из љубави и да је захвалан Богу што му је дао да са његовим златним сарадницима ради оно што је волео. Свако слово, сваку реченицу, сваку фотографију и све остало, лично је осам до десет пута прегледао и тек онда одобравао, да то буде део сталне поставке. Љубав и рад из срца и душе, преносио је на потчињене. На исти начин рађено је унутрашње и спољашње реновирање Дома војске.
У јуну је преко мобилног телефона добио велики број порука подршке поводом одласка у пензију, да остане у војсци и не иде у пензију, које су биле родољубиво патриотског карактера. Желећи да их сачува за децу, да једног дана њихову децу васпитавају у том духу, верујући да су поруке много вредније од вила и џипова које нема деци да остави, тражио је од својих сарадника да му одштампају поруке. Технички , морале су да се одштампају и службене поруке из 2022.године и 2023.године. Радило се о класичним порукама, а не о документима степенованим врстом тајне, добијених од службеног лица претпостављене команде. Добијене информативне поруке, сат, два после добијања, у виду обавештења, биле су емитоване на телевизијама са националним и регионалним фреквенцијама. У три и по дана примопредаје дужности, сараднику информатичару је рекао да му на хард диск пребаце све фотографије, говоре и многе дугогодишње успомене, да их чува, има за своју децу , као што је било регулисано за све остале припаднике команде. Није му рекао да поруке пребаци на хард диск, већ само да их одштампа. Колега информатичар је и поруке са мобилног телефона пребацио на хард диск. Надлежни органи су у другој половини јула одузели хард диск. Он је тада био ван Копнене војске, јер је дужност предао пре 24 дана и на годишњем одмору ван земље. Нажалост, остао је без успомена. Нестало је и неколико његових интересантних говора. Део њих, није пребачен на хард диск, остао је у неком рачунару у његовој бившој команди, али, њему је тамо приступ ,,ограничен“, јер ,, такав ветар дува из Београда“. Нада се, да ће преовладати разум и да ће му лична интелектуална својина једног дана бити враћена, и да је неће тражити судским путем. Одмах се сетио, да су надлежни органи 30. августа 2024.године одузели рачунар његовом сараднику из суседне канцеларије. Истог дана, увече, позвао је свог претпостављеног, који је одобрио ,,операцију“ и гарантовао официрском чашћу да нико од његових сарадника из те канцеларије није ништа учинио против државе и људи који је воде, и замолио, да после вештачења рачунар буде враћен команди, зато што је у њему целокупна архива Копнене војске. Претпостављени је рекао, да ће рачунар бити враћен и све у њему сачувано. Нажалост, рачунар и после годину и по дана није враћен Команди Копнене војске. ,, Разлог заплене рачунара“, био је, што је ,,постојала могућност отицања података“ јер је са приватног рачунара и ,,цивилне адресе“, видео клип пребачен на службени рачунар, направљен из званичног говора команданта Копнене војске поводом Дана Копнене војске. Клип је приватно постављен на једну од друштвених мрежа, ради ширења патриотизма и свести о обавезном служењу војног рока. За 10 дана, гледаност је била преко 400.000 прегледа, што неко никако није волео. Можда има и неки други разлог, али његови сарадници и он, нису упознати, а знају да користећи тај рачунар, нико ништа није радио против државе и војске. Рачунара још нема , а нема ни веома обимне и садржајне архиве Команде Копнене војске и целе Копнене војске. Одузимањем рачунара, нестала је електронска форма књига и рецензије које је написао. Одузет је и није враћен комплетан текстуални и фотографски материјал Спомен собе и Музеја Копнене војске, који је настао мукотрпним ноћним радом припадника Команде Копнене војске на челу са командантом, настао у време стварања собе и музеја , припремљен за израду књиге и од непроцењиве је вредности за град Ниш, Копнену војску Војске Србије и Србију. Највише напора у стварању тог електронског материјала за будућу књигу, управо је уложио командант. За две године и седам месеци, у просеку, свако друго вече , после враћања са терена, са сарадницима је радио до касних ноћних и јутарњих сати и одлазио на спавање, у два, пола три ујутру, а данас по наређењу бившег претпостављеног , у згради чију је комплетну унутрашњост (степеништа, холови, ходници) и спољашност (фасада, прозори, осветљење) са његовим, како их је звао ,,златним сарадницима“, реновирао , није ,,пожељна личност“. ,,Операција“ одузимања тог и осталог материјала, односно рачунара, била је индиректно упућена њему, да потчињени виде моћ претпостављеног и надлежних органа, а његову немоћ. Због тога , отишао је у пензију без многобројних успомена из тог рачунара. Остао је без говора који нису објављивани, јединствени су и изречени поводом војних празника и других догађаја. У рачунару је било и породичних фотографија. Захваљујући одузетом рачунару, када је отишао у пензију , није био у прилици да добије ни једну фотографију са својим потчињеним старешинама из Команде Копнене војске у којој је радио 12 и по година. Нема ни једну фотографију из иностранства, или са страним колегама које су биле гости Копнене војске. Нема многих фотографија и драгих успомена. Команда Копнене војске и њен дугогодишњи командант, остали су без архиве и успомена Копнене војске.
Када се током годишњег одмора вратио у земљу и информисао, да су одштампане поруке спорне, а држећи их у папирним фасциклама у фиоци ормара, које није прегледао, ни пипнуо, све одштампане поруке је желео да врати и понудио их надлежном органу , који је понуду игнорисао, а после 16 дана дошао по њих, али претресом стана. Тада 5.септембра, био је у Београду ,, радно ангажован у Генералштабу (Бањица)“, али у згради Команде за обуку (Топчидер) и сви у згради, знали су да је његова канцеларија под двадесетчетворочасовним надзором. Неко је желео, да то сви знају и ,,да ако не буду добри“, проћи ће као бивши командант Копнене војске, потцењујући га и дајући до знања да више није ,,чувени командант“, све са циљем, да одустане од останка у војсци, да сам ,,подигне сидро и оде“. То што је био ,,под надзором“, игнорисао је и понашао се ,,нормално“. Надлежни орган је њему уручио папир ВЈТ Неготин, у коме се не оптужује за отицање тајних података, него за ,,одавање војне тајне“. Када је прочитао, схватио је, да се неко намерачио да га прогласи државним непријатељем. Питао се, које војне тајне и коме су одане !? Помислио је на децу, супругу, мајку, брата, братанце, братанице, кума, пријатеље и претке. Није могао да верује шта му се дешава. Сетио се разних сцена из филмова о Инфорбироу и 1948.години. Није пао, сео је на столицу и затражио воду. Надлежни орган је понудио прву помоћ и лекара, а он је то одбио. Тог јутра, одузета су му и оба телефона која су вештачена и није потврђено да су поруке прослеђене било коме. Када га звало службено лице МУП-а ради присуствовања вештачењу, одговорио је да нема потребе, јер верује државним органима, а савест му потпуно мирна. У време примања порука, није имао сазнање да су примљене поруке , информације од било које наше службе, а никада није наређено да поруке треба обрисати, ако су степеноване неком врстом тајне. Такође, не зна, да су лица која су дежурала и слала поруке њему и осталима, одговарала, зашто су и по чијем наређењу то радили ? Питао се – Да ли је лице које је наредило да се на тај начин шаљу информације , позвано на одговорност? Надлежни органи су радили професионално , али су били нечији извршиоци. Знали су да нико није дао тајни податак некоме у војсци и ван војске, али су закључили да је постојала ,,могућност отицања података“. Оптужен је, да је учинио доступним тајне податке официрима сарадницима информатичарима који имају сертификат о приступу тајним подацима. ,,Циљ дејства“, који је узнемирио његову породицу, био је, да га обрукају, упрљају, понизе и да одустане од наде да ће бити командант војне параде и остати у војсци. После годишњег одмора у јулу , а 18 дана пре 5.септембра када је извршен претрес службеног стана у коме живи, јавио се у Генералштаб свом претпостављеном (18.августа), који му војну параду није споменуо. Достојанствено је ћутао. И раније, много пута, доживљавао је, да ,,обећано буде необећано“. Речено му је ,,да ће радити у Генералштабу“, али радно место имати у касарни ,,Топчидер“, а не касарни ,,Бањица“, где је био смештен и где се налази Генералштаб.. Претпостављени му је нагласио, да ће се бавити обавезним служењем војног рока и бити у тиму који води министар одбране, јер је обавезно служење војног рока најзначајнији државни задатак. Није добио никакво задужење, нити се бавио обавезним служењем војног рока. Није био на састанцима о тој тематици, нити је видео једног члана тог тима на чијем је челу министар одбране. Први пут у животу , дневно је радио осам сати. Био је у потпуној изолацији , у четири зида и без контакта са официрима и било киме, осим са возачем који га возио из касарне у касарну и обрнуто, и техничким секретаром који му је био на услузи. Од 18. августа до 3. новембра 2025.године, осам сати је сваког радног дана гледао у плафон, четири зида, телевизор и кроз прозор у дрво поред њега. Викендом је путовао код породице , са приватним аутом колега официра који су такође путовали за Ниш, а враћао се аутобусом у Београд до главне аутобуске станице и аутобусом број 94 путовао до касарне ,,Бањица“. Увек га испраћала супруга. Једном приликом , када је торбу са спремљеном храном, сместио у бункер аутобуса и ушао у њега, пошто га у касарни ,,Бањица“ ,,нису ставили на храну“, а ресторан је на 20 метара од зграде у којој је био смештен, али ,,смерница“ оних који су осмислили ,,операцију“, била је да нема комуникацију са униформисаним лицима“, његовој супрузи је пришла жена . Представила се, рекавши да ради у војсци у касарни на Пантелеју и питала , да ли је то донедавни командант Копнене војске , јер га никада раније није видела у цивилној одећи , а онда казала: ,, Само нека нам га врате“. Знао је, да га ,,ударају са свих страна“ и да је циљ свих удара да одустане и што пре оде из војске, а када оде, да не иде у политику. Због те жене и припадника свих гарнизона Копнене војске који су прекомандовани и одвојени од породица, после објаве указа о његовом пензионисању , само зато што су на радном столу држали заједничку фотографију са њим, није се предавао, борио се са ветрењачама, није клонуо. Сваког дана, био је у молитвама са Богом. Још од 17.октобра 2024.године када су хтели да га пошаљу у пензију, сваког дана се молио и за оне који су од тог дана њему наносили зло. Сунце га огрејало, 1. и 2. септембра ујутру приликом поласка на посао, када је видео групу старешина Команде Копнене војске ангажованих поводом припрема војне параде, а после њиховог доручка у згради поред које га чекало возило. Наредних дана у седам часова и 15 минута , више никада нису доручковали. Термин доручка је промењен и забрањено им је , да имају контакт са њим. Тада га, душа заболела. После 12 рана задобијених у једном рату и ,,тринаесте“, јер као рањеник није имао предност у добијању стана, пошто није изгубио неки део тела, ,,четрнаесту рану је добио“, када је неко наредио да од 3.септембра старешине Команде Копнене војске не доручкују у седам сати и 15.минута, и немају контакт са њим.
Војној паради није присуствовао, ни као гост, гледалац, јер није био на списку војних званица. Гледао је параду у директном телевизијском преносу, кући са женом и децом. Био је тужан што није близу својих војника и старешина , а истовремено поносан на њихов стројево војнички корак и све ,,кововце“ на модерним борбеним средствима. Сутрадан,21.септембра 2025.године, надлежни органи су извршили претрес његовог стана у поткровљу на деветом спрату, у коме нико не живи 16 година. Овог пута, надлежни органи, били су одлучнији , вероватно се од њих у првом претресу више очекивало. Одузети су подсетници за састанке са страним командантима од 2015 до 2020.године током узвратних посета на нивоу команданата Копнене војске, који нису имали ознаку тајности. Већина текстова из тих подсетника постојала је на нашим и страним војним сајтовима. Одузет је и списак старешина Команде 78.моторизоване бригаде која не постоји од 2007.године, а чуван од 2006.године за израду монографије о бригади. Папир , а не докуменат, стар седам година, заиста је потпуно ,,залутао“, током паковања, јер је бројну документацију прегледао и уништио , али због кратког времена предаје дужности, задње ноћи , када је видео да неће стићи све да прегледа, дао је сарадницима све редом да пакују, прегледано и непрегледано. Дужност команданта Копнене војске , морао је да преда за три и по дана. Нико му није рекао , због чега је примопредаја морала бити у толико мало дана ? Жао му је што није обишао гарнизоне и јединице , што се није поздравио са војницима, старешинама и цивилним лицима у војсци са којима је радио задњих 10 и по година, а нарочито што није имао времена да обиђе све базе у Копненој зони безбедности, и поздрави се са војницима и старешинама са којима је у теренским условима у шуми и брдима, дочекао 14 нових година. Због њих, јер је био упоран у предлагању побољшања њиховог стандарда и увећања њихових дневница у Копненој зони безбедности и плата, неки изнад њега, нису увек благонаклоно гледали на његове ставове и предлоге. У три и по дана предаје дужности, дању је обишао део гарнизона ( 23.6. проширени колегијум начелника Генералштаба са председником, после подне – Нови Сад, 24.6. Краљево, 25.6. Врање, 26.6. Ниш – састанак са командантима), а ноћу разврставао обимну личну и службену документацију, бројне успомене, поклоне, књиге, укључујући део папира које је пре више година чувао за израду монографија и део од пре неколико година који је као командант у то време чувао, пратећи извршење значајних задатака за очување оперативних способности дела јединица Копнене војске. Наредио је, да се картонске кутије мале и велике, у којима су спаковане бројне успомене, документација и омоти фасцикла, облепе траком и превезу у његов стан, који је у поткровљу на деветом спрату у коме нико не живи и чији кључ од стана, само он има. Одмах, пошто су картонске кутије превезене, кључ му је враћен. Замерено му је, што је кључ био код његовог првог сарадника, а који са још једним колегом има сертификат о приступу тајним подацима, један колега и возач немају сертификат о приступу тајним подацима, али то су били његови најближи сарадници, учесници борбе против НАТО пакта и борци осталих оружаних сукоба, људи које није интересовао садржај било којег документа, или било чега у картонским кутијама. Папири, наведени у оптужници ( Преглед гарнизона и издвојених објеката – означен степеном тајности, Преглед гарнизона, гарнизоних места и издвојених објеката – без ознаке тајности , Информација о радарској станици – без ознаке тајности, Информација о рути ,,магнезијум“ – без ознаке тајности, Информација о бесправној сечи шуме – без ознаке тајности, Информација о формирању Копнене зоне безбедности – без ознаке тајности, Информација о догађају у Бањској – са ознаком тајности и Предлог Команде мешовите артиљеријске бригаде – са ознаком тајности), као и сви остали папири које су надлежни органи имали прилику да виде, били су копије, а не оригинална документа, које је чувао у ранијим годинама, ради праћења реализације дневних, седмичних, месечних и годишњих планова рада, и утицаја на очување оперативних способности јединица Копнене војске. Један Преглед гарнизона и издвојених објеката степенован ознаком тајности, а други није !? И то је тајни податак?? Што се тиче Информације о догађају у Бањској, папир је степенован ознаком тајности, али у информацији већином провејавају информације и обавештења из медија. Као сваки одговоран командант, током вишегодишњег командовања, чувао је документацију битних догађаја као што су : Састанци са командантима страних Копнених војски, Одузимање рачунара, Испитивање издавања термина у спортској сали, Две председникове посете гарнизону Копнене војске – Лозница, којима по наређењу претпостављеног ,,није имало потребе да присуствује“, и класична документа везана за оперативне способности дела јединица Копнене војске. Речено му је да остаје у униформи и планирао је, да када буде постављен на нову дужност , све то понесе и разврста шта и коме иде. Када је предавао дужност, већи део докумената је прегледао, разврстао, раздужио и уништио, а мањи део, због изузетно кратког времена примопредаје дужности, (само три и по дана), није. Да је имао више времена за предају дужности сигурно би детаљније, студиозније прегледао сву личну и службену документацију. Са свим папирима, запакованим у картонским кутијама, уопште и недвосмислено није имао било коју намеру и замисао злоупотребе, или нападања било којег државног органа и појединца. До тог претреса стана , надао се , да ће људска сујета и љубомора, прогон, одмазда и разна ,,паковања“, проћи, да неће због њега избацити из предлога измена и допуна закона ставку за рад по жељи до 65. године живота , да ће добити неко задужење и онда без јурњаве , а не за три и по дана, прегледати, класификовати , уништити и вратити нека документа. Иначе, на интернету у електронским медијима, скоро о свим папирима наведеним у оптужници, постоје текстови, прилози. На званичном сајту ВС годинама се објављују посете највиших војних званичника сваком гарнизону, издвојеном објекту и радарском положају и поставља се питање, зашто је онда Преглед гарнизона и издвојених објеката , војна тајна? Исто је и са информацијама на административној линији са Косовом и Метохијом о: радарској станици, рути ,,магнезијум“, бесправној сечи шуме у близини административне линије, као и информацијом о формирању Копнене зоне безбедности, чије је текстове лично писао у више чланака и књига које је објавио. Оптужен је, да је ,,учинио тајне податке доступним“, својим сарадницима који су му помогли да се пакује и који су превезли картонске кутије до његовог стана у коме нико не живи, а кључ од стана има само он. Сертификате о приступу тајним подацима, имали су његови сарадници којима је поверено паковање и преношење ствари до стана. Два сарадника су имала сертификат о приступу тајним подацима, један сарадник није имао сертификат и два возача нису имала сертификат, никога од њих није интересовао садржај папира и свих осталих ствари, које су биле спаковане у картонским кутијама и облепљене селотејп траком и тако запаковане су затечене приликом претреса стана.Сарадници нису били људи ван војске , то су били проверени и часни војници, борци ратова, који су бранили Србију у НАТО агресији, али, ,,правила су правила“.
Стидео се самог себе, јер је месец и 12 дана седео у канцеларији, примао плату , а ништа није радио, и после свих удара и ,,паковања“, понашања према њему као да је државни непријатељ, а такво понашање ,,војног Београда“, осећао је од 2023.године. Претпостављао је и да измене Закона о ВС, припремљене пре годину дана – добровољни продужетак рада у ВС до 65.године живота, наменски неће ићи у процедуру, док не скине униформу, али и свестан да неко може направити, ,,маневар“ и ,,заварати трагове раније намере“, тако што и после његовог одласка у пензију , неће предложити измене и допуне закона, 30.септембра, поднео је захтев за престанак професионалне службе 3.октобра 2025.године. Писани одговор, није добио. Замисао је била : ,,Психички, самог у четири зида на послу и у соби у којој је боравио и спавао, сломити га , понизити и убити његов понос и његово достојанство, до краја, до задњег дана 3.новембра“. Иначе, ,,службујући“, веома кратко у Београду, није се јављао пријатељима и класићима. Пар пута је изашао у град. Када би га неко питао који посао ради, одговорио би да још увек није добио задужење. Крајем септембра и почетком октобра, писаним путем се обраћао надлежној управи и упознавао надлежну управу и претпостављене о свом стамбеном проблему, али безуспешно. Док је ,,службовао у Београду“, по овлашћењу претпостављеног, био је на вези са његовим замеником, који је био коректан. Радно време било је од 7 часова и 30 минута до 15 часова и 30 минута. До задњег дана , стриктно је поштовао радно време и једино петком због превоза за Ниш, сат времена раније напуштао ,,радно место“. Када се обратио заменику свог претпостављеног, да поводом прославе синовог рођендана не дође на посао целе недеље када је био рођендан ( 24. октобар –петак ), заменик је рекао, да му може одобрити један слободан дан ( 20.октобар – понедељак ), а за више дана, да се обрати претпостављеном. У 37 година службе , никада претпостављеном није писао захтев за одсуство због приватних послова пет до седам дана , што предвиђају војни прописи. С обзиром да, ,,на радном месту није имао посла“ и да 3.новембра иде у пензију, а не желећи да узме боловање, јер је на боловању једино био и смањио га максимално када је завршио лечење после рањавања у рату, обратио се претпостављеном да први пут од када је у војсци искористи одсуство због приватних послова. Писани одговор је добио у понедељак 20.октобра, који је од заменика добио као слободан дан и био одсутан са радног места, припремајући породицу у Нишу за прославу синовог рођендана 21.октобра у уторак, јер су све играонице биле резервисане 24.октобра у петак, рачунајући да неће бити спора, око коришћења одсуства у тој недељи. Али у понедељак 20.октобра, док је био са породицом и одсутан са посла, технички секретар му је јавио, да је стигао писани одговор од претпостављеног да се одобрава одсуство због приватних послова , али не пет или седам дана, него два дана 23. и 24. октобра ( четвртак и петак). Поштовао је наређења претпостављеног, али није имао дилему да ли попустити и прекинути боравак са породицом? Остао је са породицом , прославио синов рођендан и отишао у Београд у среду увече 22.октобра, ,,радећи“ у дане које је добио за одсуство (23.и 24.октобар, четвртак и петак). Иако бројчано ( три дана), ни један дан није био одсутан без одобрења, јер је један дан имао слободан ( 20.октобар), а два добио да буде одсутан са посла, замерено му је што није прекинуо синов рођендан и био одсутан 23.и 24.октобра када је претпостављени одобрио а не 21.и 22.октобра када је већ био у Нишу са породицом и 21.октобра у заказаном термину прославио синов рођендан. Због тога, његов претпостављени , одредио му је два дана као неоправдано одсуство и у радној листи за месец октобар одбио од плате , за задњи месец рада у војсци.
У то време, иако свестан да можда завређује неку дисциплинску казну, а не кривичну санкцију, није желео суђење, и да се због њега војска јавно спомиње у негативном контексту. Прихватио је одговорност јер су ,,паковање“ и удари задњих месеци били очигледни. Знајући да од одузетих папира, мали је број њих ,,залутао“, због кратког времена паковања личних ствари , као и да нико ништа није радио против државе, иако је супруга била упорна да не прихвати понуду, одлучио је , не из било каквог страха, напротив, поносно и достојанствено, да прихвати споразумну кривицу и тихо, нечујно, убрза целу непријатну ситуацију, прво водећи рачуна о војсци, а онда о породици и себи, желећи и да умањи „ насртаје“ из врха војске на њега. Његова жена каже: ,,Он своју породицу воли највише на свету , али не вреди, када је у питању војска, тако је насађен“. Сетио се и колеге који му је рекао, да у историји свих војски света, скоро сваки пуковник и генерал, који је отишао или одлази у пензију, са собом је носио папире које можда и не треба , али то је уобичајена неписана пракса у свакој професији. Можда ће се кајати једног дана што није послушао супругу и пријатеље, ипак, сам је донео одлуку, уз подршку и савет свог адвоката и ,,признао кривицу“, јер исконски није желео личну медијску пажњу и компромитацију војске и државе. Стварно је ,,лудо одан“ војсци, а тек његовим потчињеним војницима и старешинама, то је неописиво. Када је објављено његово пензионисање, неки часни официри, подофицири су прекомандовани ,,по казни“, јер су, ,,његови људи“, а они су скромни и вредни, као и он, и никакву привилегију нису имали, осим што су радили са њим. Тим поводом, због притиска и предузетих мера према једном од њих, официр се разболео и питање је да ли ће бити излечен. Нажалост, он је био разрешен дужности, немоћан да утиче и било шта мења, а они изнад њега, нечасним односом према њему као несумњивом ауторитету у целој војсци, плашили су и ,,дисциплиновали“ све старешине које су размишљале : ..Када се овако опходе према њему, шта све тек могу нама да ураде“. Једном пријатељу је рекао: ,,Преко мене плаше генерале, пуковнике и све официре да уопште не мисле својим мозгом, да се плаше своје сенке. Годинама сам поштовао претпостављене, али мислио својим, а не туђим мозгом. Сада када сам развлашћен, ражалован, они преко мене препадају војску, а испрепадана војска је неупотребљива војска. Лажу државу, отаџбину и мајку Србију, и руше морал милој Србској војсци“.
Дана 24.октобра 2025.године у неформалном разговору, надлежни орган је њему предложио да прихвати споразумну кривицу, како би било избегнуто компромитовање војске и државе на суду. Обезбедили су да тужилац из Неготина дође у нишку касарну и да се тамо склопи споразум о признању кривичног дела. Када је имао разговор са тужиоцем у вези тужиочеве понуде и прихватања споразумне кривице (28.октобар), тужилац је рекао да уз казну иде и мера забране рада са тајним подацима наредних пет година . Питао је , зашто? Тужилац је рекао ,,да је то по закону“ , а он схватио да је ,,двојац“ унапред осмислио целу ,,операцију“, како му не би дозволили да буде на било којем високом положају у војсци и било којој државној институцији, наредних пет година. Осмишљена ,,операција“ је подразумевала , да у наредних пет година, њега сатанизују и униште, да без обзира што га народ подржава, када се каже да има петогодишњу меру забране рада са тајним подацима, тај исти народ , да се одмах њега одрекне и пет година, а затим до краја живота, буде на стубу срама. Адвокат и он , замолили су , да се мера смањи на три, а затим на две године. Тужилац није хтео никако да попусти и све време мобилним телефоном се консултовао са неким .Једва је попустио смањење мере на три године , када му је показао ране на обе руке и рез од операције испод пазуха десне руке , нагласио да је био рањен у обе ноге, обе руке , десно плућно крило, дијафрагму, јетру и четири ребра и да у себи има 41 гелер , и да је после рањавања имао седам операција и добио осам месеци боловања, а тражио везу да смањи боловање и смањио на четири и одболовао два месеца, тужилац је питао, зашто се толико инсистира на смањењу те мере. Одговорио је, да ће у пензији морати да ради, јер има малу децу, и чекајући ред, а не преко интервенције на ранг листи за војни стан на којој је преко 10 година, још увек није добио одговарајући стан и имаће велику месечну рату кредита, јер није преко ВС добио стан, преко које постоје финансијске олакшице и то дупле, а као пензионер ће морати да нађе и купи стан ван ВС, који ће бити дупло скупљи, а са том петогодишњом мером, не би могао наћи радно место вишег положаја у било којој фирми, а камоли у неком државном органу. Тешког срца, тужилац је смањио меру на две године, а ,,осуђеник се захвалио“. Пресуда којом је прихваћен споразум, од стране Вишег суда у Нишу је донета 29.октобра 2025.године. Да је постојала тужиочева воља, да је био расположенији, да су му дали сагласност они са којима се више пута консултовао, мера је могла да се смањи и на годину дана. Тада је схватио, да се не ради о ,,паковању“, него о ,,великом паковању“. Схватио је и то, да је од стране надлежних органа и организатора ,,операције“ случајно 1% постојала сумња , да је било коју поруку, или неки папир некоме предао, или да је требао предати, био би ухапшен и то јавно, само да народ и војска ,,сазнају да је непријатељ војсци и држави“. Иначе, без обзира што је тужилац у присуству адвоката и осталих предложио признање дела споразумном кривицом, у раније припремљеном тужиочевом записнику, написано је, да је признање дела споразумном кривицом тражио оптужени. Касније, оптужени и адвокат су видели шта пише у записнику, али је речено да тако мора да буде, како би споразумна кривица успела на суду. Оптужени није предложио споразумну кривицу, али је свесно прихватио.
Када је био у Београду, али и викендом у Нишу, често је гледао у једну тачку и ћутао, забринут што му прљају образ. Увече пре спавања, али и свако јутро, чим би отворио очи , осетио би хладноћу , језу тела и мисли му биле ,,тамне“, јер је мислио о догађајима и људима који су му рушили интегритет, ауторитет и прљали образ. Они су на високим дужностима, заштићени у сваком војном, политичком и државном смислу. Он је био и остао усамљен, али уз њега су били Бог, већина његових потчињених који су званично ћутали, а имали своје мишљење и добри људи, обични поштени грађани Србије политички неактивни, али и активни. Задњег радног дана у војсци, свима њима који су му чинили зло, поводом одласка у пензију, опростио је и свима послао флашу пића. Заједно са возачем и техничким секретаром, спаковао је чизме, униформе и личне ствари, и отпутовао у Ниш. Он њима и њих двојица њему , уручили су поклоне и ручали у нишком ресторану. Са њима двојицом је био срећан, али истовремено се осећао тужно, бедно, јер одлази из његове вољене војске на недостојан начин, усамљен са два верна пратиоца. Одлази из војске за коју се жртвује, а која игнорише његово постојање. Уз њега је био народ, а то није знао, али и сви његови видљиви и невидљиви анђели чувари. Ретко који његов колега би издржао све муке, од предаје дужности 27.јуна до престанка професионалне војне службе 3.новембра 2025.године, које је он издржао.
Када је био командант Копнене војске, официр логистичар, испунио је услове за пензију и пошто је предао дужност, а није потписао решење о разрешењу дужности, као што је и њему речено 20.јуна и на основу чега је остао у униформи после предаје дужности, тог официра логистичара, није послао у пензију, осам месеци, док није добио стан. То дозвољава закон. Да су желели њега да задрже у војсци, а све су чинили обрнуто, и он је могао да остане месецима после 3.новембра 2025.године, док не добије одговарајући стан и док се не донесу измене закона које омогућују свима који желе и испуњавају услове да раде до 65.године живота, могао је да добије ново постављење и даље служи народу, војсци и држави. За тако нешто, није постојала војно – државна подршка и 3.новембра 2025.године постао је војни пензионер. Четири дана, а два радна дана пре тога, од исте државе која му је са војском битнија од њега и његове породице, добио је осуђујућу пресуду. Учињена је велика неправда човеку који је вишедеценијски био и остао посвећен народу, војсци и држави. Вероватно да је прихватио пензију 27.јуна 2025. године, не би имао посла са надлежним и правосудним органима. Да је знао шта га све чека , вероватно би тада отишао у пензију. Годинама, нарочито задњих пет година, због конкуренције и да не би био у врху војске, склањан је у страну, а последњих пет месеци ,,превентивно“, и да евентуално када скине униформу, политички не буде ангажован, а да случајно не дође до високе државне позиције, иако је безброј пута доказао апсолутну аполитичност, психички је максимално изнуриван, али је све ударе издржао. После очигледних наменских насртаја, јер је очигледно некоме сметао, баш зато што се по много чему разликовао од већине колега генерала , јер су креатори ,,операције“ желели да после прогона кривично одговара и то на самом крају професионалне службе, са важећим указом о пензионисању, самовољно је прихватио кривицу, показао храброст и своју величину. Преузимајући одговорност и стајући испред својих сарадника , постао је још већи. Мислити прво на војску и државу , а онда на себе и своју породицу, то заиста чине ретки људи, а он је несумњиво један од њих. То што је учинио , за оне који га знају личи на њега, јер је увек гледао војне интересе и стављао их испред личних. Поред свих искушења, и нечасних поступака према њему, нарочито од 27, јуна 2025.године, једну ружну реч није изговорио за претпостављеног. Никада ружним речима није назвао ни остале људе који су нанели људску пакост њему и његовој породици. Није поклекао, издржао је психички притисак и није одустао, узалуд се надајући останку у војсци. Као вишедеценијски државни службеник, верујући држави и свим државним органима, а нарочито у Божју правду и часне људе којих има у Србији, али су како каже, невидљиви због неких нечасних људи који се крију иза положаја на којима се налазе, 12.новембра 2025.године, написао је председнику државе Молбу за помиловање, преко Вишег суда у Нишу који је требао да проследи молбу Министарству правде. Три месеца је молба задржана у суду. Зашто толико дуго!? Да је на време прослеђена надлежном министарству, или би био помилован, или пола казне ,,издржао“. Пошто се није догодило ни једно ни друго, онда је дошло до јавног објављивања вести о његовој казни, политизације и свега што уопште није желео да се догоди тј. дошло је до онога због чега није хтео да иде на суђење, већ је прихватио споразум. Психички, потпуно је спреман да издржи казну , али, молбу је написао пошто је то био једини начин , да негде упише истину, јер када се обраћао тужиоцу , имао је прилику да се у записник унесу само две, три реченице, а помиловање је акт у коме је, записано више реченица да се деца никада њега не би стидела и да му савест остане чиста. Зна , да је главни циљ, био његово прљање, и да смета, баш зато што је такав какав јесте. Свесно се жртвовао, јер није желео да преко њега јавно у зграду суда ,,улази војска“. Зато има морално право да тражи помиловање и рехабилитацију уместо тзв.кућног притвора, свеж ваздух и време које би посветио деци и жени, да породично оде на планину или море, јер је дуго због терена , ратова и обавеза на радном месту, био одсутан од деце и супруге. Спреман је и на негативну председникову одлуку , али верује ако председник прочита свих седам страница, да ће донети реалну одлуку. Каква год била председникова одлука, остаје истински и исконски веран војсци , српском народу, свим грађанима без обзира на нацију и веру, отаџбини и држави Србији. Док је носио униформу, потчињенима је говорио, да као грађани поштују све политичке партије, а посебно странку на власти, која год била. Можда би сви проблеми били много мањи , ако би био политички активан у било којој политичкој партији? Али, како каже: ,,Душа неће!“ Био је и остао члан ,,странке“ , која се зове Србска војска – Србија и не може ни у једну другу странку.
Он је један од ретких генерала тог ранга, коме војска и држава нису решили стан. У пензију је отишао са неодговарајућим станом у поткровљу на 9.спрату и није му дозвољено да тај стан врати војсци, а откупи службени стан у коме живи, који има 78 м2, потпуно би био задовољан и са том квадратуром. Када је 29.10.2025. добио пресуду из Министарства правде су му тражили писану сагласност Министарства одбране да казну може издржавати у службеном стану у коме живи шест и по година, а зато што је постао војни пензионер, дозволу није добио, иако му је познато да је пре неку годину његовом колеги у суседном улазу било дозвољено да дужи период као војни пензионер остане у службеном стану и државне дажбине редовно плаћа. Пошто му није дозвољено да врати свој, а откупи службени стан, од 3. 11. 2025. када је скинуо униформу, интезивно тражи одговарајући стан. Са тешко покретном таштом и двоје мале деце, у сред зиме, не иде му се у поткровље на девети спрат где 16 година нико не живи. Иначе, планира да са првим данима пролећа изађе из службеног стана, јер се зими нико не сели. Још увек није добио одговор министарства одбране. Због тога, почетак издржавања казне никако да крене. Истовремено, интензивно тражи стан или кућу да купи, јер субвенционо са финансијским олакшицама преко војске није имао прилику. И у случају решавања стамбеног питања, војску је стављао испред породице и себе , и отишао у пензију, а породици није обезбедио адекватан стан. ,,Тако је насађен“, што рече његова супруга, јер као и сваки човек и он има мана, више се бавио послом него сопственим станом, а пун је доброте и оданости према људима. Током службовања, био је одан претпостављенима, иако свестан последица, био је оданији потчињенима.
Живи мирним породичним животом. Децу одводи и враћа из школе, супругу одвози на посао и враћа кући. Срећан је што време посвећује деци и жени. Ужива у породици. Ужива у сваком тренутку са децом и женом. Недостају му виђења и разговори са помоћницима и начелницима одељења команде у којој је радио. Недостају му командна чета, војни музичари и цела команда. Волео би да види своје потчињене команданте и са њима се исприча. Командантска дужност у војсци је најодговорнија и најстреснија. Од 37 година службе, 22 године је био командант. Људи када оду у пензију, растерете се и уживају. Њему не дају ни у пензији да одмори душу . Прогон, хајку и ,,паковање“, хтео је да прекине тихим споразумним признањем кривице, да се не иде на суђење, да нема медија и да се не спомињу војска и држава. Судбина и живот му одредили обрнуто. Медији га разапињу и узнемиравају породицу. Хтео је да заштити војску и државу, али њега нико није заштитио. Разапињан је и злоупотребљаван преко друштвених мрежа и јавности. Друштвене мреже су актуелне, не као у јуну 2025.године када је објављено његово пензионисање, и имао невероватно велику подршку јавности, али и јавно спомињање његовог имена, стављајући га у позитивно – негативни контекст,али и политички а он је хтео да се избегне суђење, управо не желећи никакву медијску пажњу. Он и његова супруга, крили су од деце „операцију“ укључујући и пресуду. Али, када је почело његово разапињање у медијима, његова ћерка је чула о чему се ради и заплакала а син прекинуо игру и брижно заћутао. Казну није почео да издржава, јер нема сагласност надлежног министарства да је издржава у стану у коме још увек живи. Не зна, да ли ће бити помилован и ослобођен издржавања казне. До њега је дошла вест, да ће под изговором кречења зидова део или све фотографије на зидовима у војним објектима у Врању и Нишу, на којима се налази појединачно и групно, по наређењу из Београда бити уклоњене. Сам себи од муке каже: ,,Боже, опрости им шта раде. Јесу ли крштени? Имају ли потомство? Да ли су свесни колики и какав грех чине? Па нисам државни непријатељ и нисам издао Србију. До 2011.године имао сам службени контакт са КФОР–ом, од тада немам никакав контакт. Код мојих на северу Косова нисам био 6 година. Оца и брата који су тамо умрли, нисам сахранио и оплакао. Немам, нити сам имао контакт са било којим странцем или опозиционим лидером. Шта хоће? Шта то раде? Докле ће трајати лудило и опседнутост са мном? Сада сам у пензији и нисам никоме конкуренција. Није ваљда да се неко плаши да ћу се бавити политиком. Мене политика не занима. Занима ме војска и жао ми је што су међуљудски односи у њој задњих година сведени на политичко приватне односе, промашаје у кадровима и разна додворавања. Морал војске пада, константно пада, јер смо заборавили да смо људи. Битније нам је, да су нам шефови задовољни, а не мученици у трупи који сутра треба да крену у борбени задатак“. На војне свечаности, његови до јуче потчињени официри, не смеју да га зову, а када је у Нишу у Дому војске прослављан Дан Копнене војске 14.новембра 2025.године, а он био цивил – војни пензионер једанаести дан, први сарадник његовог дојучерашњег претпостављеног , после свечане академије, на коктелу Команде Копнене војске, немајући пречу обавезу, официре је информисао да је њихов бивши командант осуђен. И то га заболело, јер је некада учинио много да тај официр напредује док је службовао у Команди Копнене војске. Сада , када је постао официр на високом положају, одрађивао је, шта му је речено да одради, да упрља онога који га пре неку годину уздизао и циљ ,,операције“ прљања и урушавања његовог имена и угледа у војсци и народу, приведе крају. Тог дана , ходајући Победином улицом, срео је официра из Команде Копнене војске и питао га, зашто се Гебелсове методе из Београда примењују према њему? Официр је рекао : ,,Господине генерале, срамота ме што сам део екипе која мора да ради против Вас“. Загрлио га и наставио својим путем, а онда на крају улице срео другог официра коме је рекао, шта год им неко говори о њему, да зна , да му је образ остао чист. Официр је журио, ништа му није одговорио, само је своју и његову стиснуту шаку – руку подигао , спустио своју главу и пољубио му руку. Затим је срео официра, који се њему, као бившем команданту захвалио што га у јуну непосредно пре пензионисања прекомандовао из једне у другу јединицу, и тиме ублажио породично здравствене проблеме. Рекао му је, да је одмах по објави његове пензије, у његовој јединици било испитивање ,, ко је за њега“. Објаснио је, да су људи скривали опредељеност, јер се из врха ВС осећала негативна енергија према одлазећем команданту. Нагласио је, да су његове колеге, кришом одлазиле у њихове канцеларије и пуштале сузе, зато што више немају команданта који се искрено залагао за нижи кадар у војсци и волео их као синове и браћу. Са њим, док је ходао главном улицом , а онда срео трећег официра близу улице Војводе Мишића и зграде где је смештена зграда полиције, поред Дома здравља, био је његов адвокат, коме је казао: ,,Зар је могуће да су моји претпостављени и надлежни органи толико били опседнути са мном и да сам толико много некоме сметао. Чуј питали, ко је за мене? Свашта! Убијају људе у мозак. Где год налетим на неког из војске жале се, да су међуљудски односи постали катастрофални и да нико с никим не сме да прича јер не знају ко ће шта и коме да пренесе, а ко мене често спомиње не гине му кињење и прекоманда. Нестају здрави међуљудски односи и људи више напуштају војску, него када сам био у њој“. Није лепо да кажем, али по ономе што ми говоре, у Куршумлији, Прокупљу, од када сам пензионисан смањено је интересовање за војни позив. У Крушевцу и Рашки, такође. Жао ми је што се урушава Копнена војска“. Адвокат је одговорио: ,, Ти опет о Копненој војсци, а она по сигналу из Београда, потписивањем оног папира, да је вишег нивоа степена тајности, а уопште није, теби, потписом твог наследника, уредила, да уместо евентуално условне казне, добијеш кућни затвор. Човече, не смеш никада да се осећаш лоше и секираш због ове неправде и свега што си преживео. Видиш ли шта људи из војске мисле, али у војсци морају да ћуте, иначе одоше у прекоманду и одвојиће се од породице. Имаш много велики ауторитет у војсци и народу, зато и јеси мета. Мораш да издржиш због деце и жене, а можда ћеш још требати и Србији. Мораш да будеш јак, јер си човек који се рађа једном у 50 и више година. Ниси имао једну једину мрљу од 26.августа 1988.године када си постао командир вода до 27.јуна када си предао дужност команданта Копнене војске. Онда су покренули целу машинерију да ти упрљају образ. Свесно смо пристали на споразумну кривицу и образ ти је остао неукаљан, колико год неко мислио другачије. Дигни главу и ходај усправно најомиљенији српски ђенерале“. Ове реченице подршке адвоката, њему су пријале, а адвокат их није изговорио случајно. Изговорио их је, јер је осетио, да се његов клијент држао, али и осећао бедно, зато што је тог дана у полицији требао да преда пасош ,,да не побегне из земље“, у време издржавања казне. То је доживео чувени командант. Таква је процедура. И даље верује, да у сваком човеку има добро, и да то добро, на прави начин треба извући , а оно лоше, склонити у ћошак. И даље воли војску и државу , а поред породице , родбине и пријатеља, срцем и душом воли његове војнике, подофицире, официре и цивилна лица у војсци. Њих је жељан. Њих је жељан, јер као човек, није ни имао достојанствену прилику да се растане од њих. Држи до кондиције, образа и војничке части. Још увек се брије свако јутро, као да иде на посао, а три и по месеца не носи униформу. Сања војне снове, војнике на вежби, Копнену зону безбедности, колеге са посла. Војска из њега , још није изашла.
Њему је пријатељ рекао: “ Наша држава је генерале Павковића, Лазаревића и Младића послала у холандски затвор, а генерала Симовића очигледно неко жели да стрпа у домаћи затвор. Нама не требају страни непријатељи. Нама нема спаса.“
Десет и по година Копнена војска је сваки задатак успешно извршила (вежбе, прикази, Копнена зона безбедности……). Задњи интервју за Дан Копнене војске је дао 2017.године, а интервјуи за војни лист „ОДБРАНА“, које је давао поводом тог војног празника, никада нису пролазили ауторизацију у његовој претпостављеној команди. Неко уопште није желео да он буде присутан у јавности, чак и поводом Дана Копнене војске. Када би се неко удружење, домаћа или страна делегација обратили претпостављеној команди због обиласка врањске спомен собе и нишког војног музеја, никада није дата сагласност, или су изналажени разлози за тако нешто. Док је био у војсци, био је испред времена у коме је живео, по много чему. Формирао је два војна спортска клуба, која су ширила родољубље и војничку част, зближавајући народе на југу централне Србије, а некоме се то уопште није свиђало. Седам година је био скрајнут због конкуренције у врху војске и чињено је све да остане у таквом положају. „Операција“ против њега траје од 2022.године, а од 27. јуна када је предао дужност до 3.11. 2025. године и одласка у пензију, вршена је потпуна дискредитација његове личности, што никоме није падало на памет док је био командант Копнене војске. Можда је то било корисно неком појединцу, али држави и војсци сигурно није. Задњих осам месеци, против њега је рађена ,,јавна операција“, рушења његовог ауторитета у војсци и народу. То је део ,,операције, осмишљен да то што је годинама штрчао у позитивном, све буде окренуто у негативно, а цела ,,операција“ је последица љубоморе и злобе из ,,војног Београда“. ,,Цивилни Београд“, тј.држава није ништа учинила да заштити генерала. Под изговором кречења зидова у војним објектима, почело је извршење наређења скидања са зидова чак и групних фотографија на којима се налази Када је отишао у пензију, а недавно се славио Дан бригаде у Врању, први пут после 19 година традиције певања државне химне Боже правде, овог пута се није певало, пошто је његов бивши претпостављени тако одлучио, јер када војска пева Боже правде, то подсећа на некадашњег дугогодишњег командантанта бригаде и дугогодишњег команданта Копнене војске који је увео ту праксу. И поред свега тога, још му се није догодило, да када иде улицом са породицом или сам, неко војно лице, активно или пензионисано пређе на другу страну улице. Напротив, са њим се сви поздрављају срдачно јер знају да љубомора из Београда према њему траје задњих година. Као двадесетдвогодишњи командант батаљона, бригаде и Копнене војске, увек је имао потчињене и командовао. Од 27.јуна када је предао дужност команданта Копнене војске, нема потчињене и не командује војском. Генерал без војске, био је до 3.новембра 2025.године када је скинуо униформу после 37 година, два месеца и три дана активно–професионалне војне службе, а рачунајући од првог облачења униформе са непуних 15 година живота, после 44 године, један месец и два дана ношења униформе, радну униформу је раздужио, задржао капу, опасач и војничке чизме, и службену униформу. Од 3.новембра ,,командује супругом и децом“, у породици је и ташта, и лепо му је са том ,,војском“. Највећи људски грех је ударити на нечије достојанство и упрљати некоме образ. Његов образ није упрљан, али је према генералу Симовићу учињен велики грех.
Извор: nebojsaozimic.wordpress
