Jedna od poslednjih spoljnopolitičkih odluka vlasti predvođene Borisom Tadićem ticala se uvođenja sankcija Belorusiji. Na takav korak, pridružujući se stavu EU, zvanični Beograd odlučuje se zbog „kršenja međunarodnog i humanitarnog prava“. Istovremeno, drastično kršenje prava Srba na Kosovu i Metohiji nije bilo razlog za preduzimanje određenih mera protiv lokalnih institucija u Prištini. Tamo nema „kršenja međunarodnog i humanitarnog prava“.
Da apsurd bude potpun, odluku je izglasala „tehnička vlada“ 8. juna 2012. godine, nakon održanih izbora i vrlo jasnih naznaka kako će zemljom ubuduće upravljati nova većina! Bejaše to povod da, zajedno sa Željkom Cvijanovićem, autor ovog teksta organizuje potpisivanje Apela za ukidanje sankcija Belorusiji. Da se kao država i narod ne brukamo pred prijateljima i ne radimo u prilog sopstvene štete! Apel javnih ličnosti ne može promeniti puno, ali se ispostavilo da je predsednik Republike Tomislav Nikolić iskoristio tu „situaciju“ i tokom oficijelne posete Minsku stvar u velikoj meri „ispeglao“. Sada se opet sve „zagužvalo“.
Na našu nesreću, Srbija se ponovo stavila na stranu EU, a protiv Belorusije. Restriktivne mere kojima se pridružujemo i nisu toliko važne, tiču se proširivanja liste sankcionisanih za 17 pojedinaca i 11 entiteta (Council Decision – CFSP 2021/2125). Preživeće i Belorusi i Minsk uprkos ovom potezu EU i pridruživanju Srbije. Međutim, bitno je nešto drugo.
Prvo, beloruske vlasti su od osamostaljivanja do danas pokazivale izrazitu naklonost prema Srbiji i iskreno nas pomagale. Čak i u trenucima kada su nam neki drugi, danas veliki prijatelji – okretali leđa. Poslednji izraz takve politike jeste donacija četiri lovca MIG-29. Oni nama avione, mi njima sankcije! Drugo, u obrazloženju ove odluke EU navodi se i novi povod za sankcije: instrumentalizacija migranata od strane Minska! Niti je ovo tačno, niti je za Beograd pametno da se ovim obrazloženjem rukovodi. A šta ako i mi sutra budemo u sličnoj situaciji, pa se zbog istog povoda nađemo na tapetu? Ili ako zbog slične situacije koliko danas budemo prinuđeni da uvodimo sankcije Miloradu Dodiku?
Naposletku i treće: a šta mi to dugujemo EU u pogledu koordinacije njihove spoljne i bezbednosne politike? To što su oformili EULEKS, pomažu lažnu državu kosovsko-metohijskih Albanaca, dedejtonizuju BiH ili to što frontalno udaraju na Rusiju i Kinu, koje bi i mi, valjda, trebalo da proglasimo smrtnim neprijateljima!?
Ništa mi njima ne dugujemo. A ovim „pridruživanjem“, umesto Aleksandra Lukašenka, izabrali smo da podržimo, na primer, notornu Violu fon Kramon. Da apsurd bude potpun, ovaj princip novoj prijateljici iz Brisela može savršeno poslužiti da insistira na restrikcijama protiv srpskih zvaničnika koji su odluku izglasali. Jer, da podsetimo, ova odluka se poziva na brojne ranije, usvajane još od 2006. godine, među kojima se mogu pronaći razni uzroci sankcionisanja. Takođe, na poslednjoj listi je i jedno lice iz novinarstva – Marat Markov, što budi vrlo neprijatne asocijacije. Kada se ne bira društvo i zanemaruju decenijska prijateljstva, to se obično tako završi.
Kako će srpska vlast sada da se opravda i kako će reagovati ubuduće, to je njihova stvar. Sami pali, sami se ubili. Ali, šta ćemo mi zbog ove sramote – to je pravo pitanje. Izvinjenje bratskom beloruskom narodu i prijateljima u Minsku najmanje je što se može učiniti. Mada, najgore je što se ovo ne tiče samo Belorusije. Načelno, ovo je i poruka ostalima u međunarodnoj areni da, uprkos tome što nas podržavaju, mi možemo „okrenuti ćurak“ pod pritiskom EU.
Ili zato što bismo hteli bolje odnose sa drugaricom Violom!? Šteta je po naše interese, dakle, izvesna. Kao, uostalom, i onomad, 2012. godine.
Dušan Proroković
Izvor: Novi Standard
