Koliko sutra biće sto godina od Vladičine smrti. Mesto da se o toj stogodišnjici sabere veliki narodni zbor oko velikog spomenika najoriginalnijega i najdarovitijega čoveka koga je srpstvo dalo, dići će se, na automobilima, tamo u vrh Lovćena, delegacija, i staće oko sarkofaga. Možda ćemo, u nizu svojih neukusnosti, učiniti jednu više: ispeti na Lovćen, sve istu i uobičajenu i dosta slatkastu sliku Vladičinu, ne bi li delegacija mogla pogledati Vladičino čelo, oči, ruku. Uostalom, Njegoš je u svojoj mudroj jednostavnosti možda sam rešio pitanje svoga spomenika. Kad se mrtav ,bolan, ali na nogama i obučen, vraćao iz Italije na Cetinje, usmotrio je sa broda Lovćen, podigao kapu i rekao: „Nećemo se više nikada rastaviti“. Katafalk na vrhu Lovćena, to je ostvarena muška reč Vladičina: Nećemo se više nikada rastaviti! — i to je možda. najdirljiviji spomenik, dosada svakako jedini spomenik velikome pesniku i čoveku. Tridesetih godina ovoga veka, ipak, Srbija, koja večito ide napred, vrlo se zagrejala bila za odluku, pa za ostvarenje spomenika Njegoševa u Beogradu, i izvela jedno dosta grandiozno narodno. upisivanje priloga za tu svrhu. Skupio je Odbor pun milion dinara u ono vreme mnogo novaca. Brige nade je presekao drugi svetski rat, a majstor-vajar Ivan Meštrović izradio je svega malu, takoreći stonu tlavu Njegoševu. Ta je glava umnožena i prodavana, (da bi fond još porastao) ova je dakle prilično ušla u javne i privatne zgrade, i zato je danas i ona prilično poznata.
Ta glava je lep prikaz ,,lijepoga Vladike“, ali mi smatramo da je netačan prikaz Njegoševa lika, i spoljašnjega lika, i lika kao simbola unutraštnjeta čoveka. Glava ta odaje tanan umetnički rad, ali to nije suštinski Njegoš, nije ni po čemu onaj Njegoš koga. nam pokazuje ilustrovani prilog broj 1″. Lik je, kod Meštrovića, bez potrebe, i mnogo idealisan, i to neadekvatno originalu idealisan: poza. glave, kao simbolistika unutrašnjega čoveka, neadekvatna je biću Vladičinu, neadekvatna istini. Glava Njegoševa je ne samo netačno, nego bezmalo neprijatno pognuta — čovek se i nehotice seti zabeleške: da je teško bolesnome Vladici glava tako nemoćno padala na grudi, da ju je trebalo podupirati. Teško bolesni Vladika je žmurio i ovaj Njegoš u bronzi mogao bi žmuriti, pogled čoveka je nestao. Dalje. Lice je, prema vertikalnoj osovini, sažeto u uzan profilski model, pun kostiju, očišćen od mesa ,što je sve netačno i tuđe. Čelo i greben nosa ujedno stvrdnuti kao centralizacija lika što je takođe netačno. Crtež kostiju i modelovanje mršavih površina izvanredno je čisto, prava kaligrafija crta, ali Vladika nije imao tako direrovski rezan, oštar i suh lik. Naprotiv: okruglast, oblih obraza lik. Zatim, ta uska glava izlazi iz jednog potpuno tuđeg zatiljka, grubo mišićave ili mesne vratine nekog lađarskog momka koji pleća i vrat pritegnutim užetom vuče uzvodno deregliju. Skulptura ova nije potekla iz originalnih podataka; to nije Vladičin originalan i normalan ljik, to nije izraz duhovne ili karakterne konstitucije Vladičine.
Što još posebno žalimo, to je sledeće: ta umetnička vizija Meštrovićeva, to je već više no prilično tipizovan model njegov za glave markantnih muškaraca iz vrlo raznih katetorija. Stoji taj model u autoportretu Meštrovićevu; isti model u nekoliko glava Kosovskih heroja; donekle u lepoj glavi Indijanca jahača; pa sto sad stoji i u glavi Njegoševoj. Zatim, idealizacijom kakva je izvedena, skulptor je u dva sasvim pogrešna pravca „retuširao“ Vladiku. Prvo, dodao mu gospodstvenosti u smislu evropski aristokratskom, ili egzotičnom; a Vladika je bio dinarski rasan i domaćinski otmen; doduše kućić i dinast, ali Crnogorac međ Crnogorcima. Drugo, intelektualizovao ga je Meštrović kako se na već vrlo stereotipičan način prikazuju mislioci. Međutim, Vladika nije bio svetski stilizovan, nego sasvim osobeno, lično, i vrlo crnogorski usklađen; i Vladika nije bio sobni intelektualac koji samo zuri u knjige, nego je „krilatim umom“ dotanjao znanja i slutnje po prostorima, i zato gledao otvorenih očiju preda se; iz vrlo tamnih očiju je malo tamno ozbiljnim, dosta. namrštenim pogledom pratio ljude. U pričama iz Hiljadu i jedne noći vanredno su poetizovani kapci očiju, u smislu tom da je čovek interesantan i neodoljiv kad priškrinuto gleda. Šta ćemo, Vladika nije čarao kapcima! nije se, naročito desnim svojim okom, pogledajte pravu sliku, nije se priškrivuto nego otvoreno mrgodio. A to mu desno oko valja. čoveka i valja Gorski vijenac! Vladika je sa svima ekstremima u sebi bio skladan; čuli smo, ističu to svi posmatrači. Otuda, nad onoliki brđanski kostur nije mogla zasesti druga do brđanska, delimično domaća i seljačka, delimično satanska muška depota, no nipošto egzotika.
Na duhovnom planu imamo isto: genialan u jezičkom izrazu i u metaforici, ostajao je Vladika narodski direktan i jasan. Na Vladičinu liku je mirnoća, što bi rekao Matija Ban hladnoća izraza bila naj ličniji detalj; no i ta mirnoća bez naročito izbačenih spiritualnih obeležja. Meštrović pak, stegao je tome liku dušu, da bi napravio neku spiritualnu eksploziju crta. Ponavljamo: muški savladan izraz, otvorene oči u ispravljenoj glavi, nikakva poza koja bi bila apologetika Vladičinih misli i duhovnih borbi. Mirnoća je izraz moći, i prava, i znanja; poza je povremeni estetski običaj. Vladika Rade je za poze u liku i stavu bio suviše primitivan, i suviše originalan, on sam, Rade Petrović. Ne mari što je daleko odgranao bio od svog stabla: koren nije pri tom nijedan iskidao. On je i stvarao poeziju, i bio lep i pun čari koliko sa snagama. izuzetne ličnosti toliko sa snagama primitivca. Obrazi Vladičini nisu bili ovalni, nije imao slivenost nosa i čela; čelo, više široko no visoko, nad oči se dakle nije nadnosila senka čela. Vladika je bio čovek vedar, uvek vedar ali vedar ne u smislu „tra la-la“, što bi rekao Francuz, nego u smislu uvek zalete inteligencije, narednosti za sve, snage i skoka da opuči reč koja strovali čoveka kao mačem. Umeo je, Cezar i on, ujesti objektivno, rečju prostom, baš kao što je umeo i onaj Rimljanin u svojim jednostavnim, objektivnim tekstovima o Ratovanju za Galiju. I „pred vratima pakla“, Njegoš se vedar spremao za akciju. Vedre svesti je bio i onda kada je, u dan svoga izdisanja, podigao glavu i kazao: Vah živjeti još dvije godine“. Šta li je sve metnuo u te „dvije godine“! Vladika je bio, kako u Svetom pismu stoji: „otvoren um“ onih koji „razumeju pismo“ tajni i čudesa sveta. Vladika nije pisao romane i sudbine, nego vasionska i muška herojstva najvišega ranga. Vladika nikada čoveka unizio nije, ako je čovek iole valja nikada nad čovekom kukao nije.
Vladika Danilo u Gorskom vijencu nije sam ništa uradio, samo se od briga kidao, ali kada god je očajan zavapio, pesnik ga je dizao do tratičnog veličanstva. Vladika Rade je, u česti toj prepirci, Turcima stavljao velike stvari u usta. Šćepanu Mladome, „laži i skitnici“, priznavao učudnovatost“ u delima i u zbiru skrivenih osobina. Lik i misao imali su vedrinu čoveka koga vasnona nosi!… No, majstor Meštrović, čini se, nije se pred rad svoj nanovo predao bio Vladike, nije pobrao sve njetove portrete i fotografije, verne i doterivane, nije se ponovo i sav izložio uticaju moćne jedne ličnosti kojoj nije potrebna prerada i stilizacija, koja je preradu principski odbacivala: „Što god je od čovjeka ne može savršeno biti. Što napisah, napisah, neću više u to ni bocnuti perom“ Nije majstor Meštrović ponovo prešao sav život Vladičin od pretrgnute njegove mladosti U 17-0j godini do pretrgnute mladosti njegove u 38-oj godini. Odmučio je Njetoš Gorski vijenac! Nikada oči nije obarao niglavu po prsima valjao onaj ko je Gorski vijenac odmučio i ispevao! Nije trebalo ni genialnom rukom bocnuti u original njegova lika. Ima jedan autobiografski podatak, rukom Vladičinom ispisan i u štampu poslat, tekst u predgovoru Vladičinu pred dramskim spevom Šćepan Mali, gde je Vladika lično dodao crtu u portre svoje pojave, U zračenje te pojave što uvek i tražimo na dobrom portretu. U Veneciji, u velikom arhivu, sakupljao je Vladika građu za istoriju Crne Gore u doba. Šćepana Maloga. Tražio je saradnike za dugotrajan posao pabirčenja, i za stručno pravilan rad ispisivanja „…gospodin Tomazeo usrdno priskoči; a čuvara od arhive, staroga markiza Solari, gotovo slobodnom i veselom gorskom poezijom i pričanjem. zamađijam, te mi dobri starac počne po mojoj ćudi igrati; pet šest valjatijeh pisarčića tri čitave nedjelje po svima uglovima Od arhiva kopaše Podatak je možda ne najsrećniji primer spontanosti, one koja preskoči dobar ukus Solari je bio star čovek od ranga ali je podatak beskrajno karakterističan za čoveka koji brzo osvaja… E, takav čovek ne drži glavu povijenu, i ne uzima poze kabineta. Pravo u oči svemu, čovečno, po crnogorski, svakim i svačim, počevši od vasionskih tajni i Boga, preko velikih paša i ruskoga imperatora, pa. i preko markiza Sodari, do poslednjega svog čobanina.
Do Njegoševa spomenika i dika će valjda ipak jedared doći. Umetnik koji se reši da izradi lik i figuru, s tim da iz skulpture zrači karakter čoveka, i da zrači tajna pesnika do nerazumljivosti snažnog. i umnog u onoj pustinji, taj će umetnik ući u težak zadatak. Delo pesnika Njegoša i život Vladike Crne Gore, to dvoje neprestano jedno drugo zbunjuje, jedno drugom narušava srazmere; poezija suviše visoka za vladiku, knez nad šakom plemena suviše lokalan za pesnika vasnonskih uzletanja. Da, život velikoga čoveka je stalno nemirna igra tendencija funkcija, slika. Engleski pesnik Kijts, umna glava, pisao je: „Život čoveka od više vrednosti sama je alegorija, i malo očiju mogu sagledati misterij tog života“ Neka dobro gleda umnim očima umetnik koji će raditi Njegošev spomenik! Njegoš Gospodar, to je rezultat istorifski Njegoš post i mislilac, to je misterij. A misterij, naravno, pije samo metafizika, ne, nije, nego je realna činjenica u jednoj od bezbrojnih realnosti u kojima čovek živi, misli, i radi.
Isidora Sekulić
Izvor: Odeljak: ,,Izgled i lik vladike Rada“
