Један од бројних бардова послијератне поезије, што стаје у одбрану Његошеве капеле био је и Брана Петровић. Овај „патријарх модерне српске поезије“, како га је окарактерисао Матија Бећковић, прилаже за забрањени двоброј часописа Уметност пјесму симболичног назива „Ја не пишем песму“.

Ја не пишем песму, Учитељу,
јер песма се гневом не пише:
за песму треба оне велике радости
жена и деце у брдима
када се ратник жив кући враћа.
Тек мало по звездама пребирам –
множим, одузимам, дражим Немогуће.
Није ли речено: мудрацима је мудрост споменик
песницима песме којима слављаху живот?
Није ли речено: у смерности је гордост оних
који се с боговима о земaљским пословима договарају?
Ја не певам песму Учитељу,
јер песма је с гневом у завади:
за песму ваља оне велике радости
коју философи краду од свога народа.
Тек мало прелиставам небеску граматику,
жалостим срце звезданим правописом.
Почиваш у миру, Учитељу,
као да се ништа не догађа:
и веће је погроме разум доживео,
а тек шта га у будућности чека!
