Пише: Ђорђе Матић
Душко Трифуновић био је родом из мјеста о којему тада ништа нисмо знали. Данас знамо да је то село, Сијековац поред Босанског Брода, на десној обали Саве. И да је мјесто мученичко – у оба посљедња рата.
Дјелује невјеројатно да је прошло пуних двадесет година откад је, крајем јануара 2006., умро Душко Трифуновић. Још невјеројатније дјелује како се и, надасве, колико у тих двадесет година промијенила рецепција (Душко би рекао „у ком хотелу се налази?“), или једноставније, усвајање, прихваћање и интерпретација дјела – а и личности – тог најслушанијег пјесника, како му се пост мортем мијењао статус овђе у Хрватској, тако и у родној БиХ. Ових дана преносе се – то ће рећи: преписују један од другог – по порталима и другим медијима исте генералије о њему, опћости и клишеји који, чак и такви, вриједе да се понове јер не умањују него и тако испразни и духовно мртви, парадоксално само јаче сјаје и повећавају домет Душковог дјела.
Спомињу се углавном пјесме које се трајно пјевају, највише на музику чаробне „сарајевске поп-школе“ коју је Душко већином сам нехотице формирао, забранивши као уредник на радију и телевизији седамдесетих да се пјевају стране пјесме и препјеви. А каква је то само пјесмарица: „Шта би дао да си на мом мјесту“, и вјеројатно најфилозофичнија пјесма наше поп-музике – „Има нека тајна веза“, онда монументална и у нашим раним младостима до загрцнутости импресивна „Пристао сам бићу све што хоће“, одреда на Бреговићеву музику. Па лакше, „Главо луда“, „Мало појачај радио“ и посљедња велика балада оне епохе, „Не плачи“, све три за вјечног Чолу, бајковита и дивно иронична „Златна рибица“ („Зар само једну, рибар пита, досад је увијек било три, каква су ово дошла времена можда и ниси златна ти“, и сад ми у трену и напамет дође читава), прењежна „Било ми је лијепо с тобом“ за доброга Вајту, па све до драгих, колико неких тривијалних, „Нек живи љубав“, приљежно Сребрним крилима, а неких наизглед тако, као у случају заправо потресне, а ружним каснијим временима потрошене „Ти си ми била у свему нај нај нај“, коју тупи овдашњи медији наводе „као једну од најљепших љубавних пјесама“. Да, „љубавних“, али не онако како они мисле, штовише како не би смјели ни помислити.
„Сви ми сада своју таму нуде,/ А из тебе сија љепши сјај,/ Зато си у свему за ме нај, нај, нај…“, како је оном недосегнуто топлом и нијансираном бојом интонирао једини Пјевач међу пјевачима – заправо су Душкови политички стихови: то нису лирски искази жени – то је посвета земљи, пјесма Југославији, јединој земљи којој је пјесник истински припадао.
Требало би сад без горчине говорити о подсјећању на овог чаробњака наших дјетињстава и првих младости, али, његовим стихом речено, „то је тешко“.
На вијест о смрти пјесника хрватска јавност држала се типично удаљено и уштогљено, као да је се то ништа не тиче, и даље сумњичава до параноје, умишљена од себе и презирна према свему. У граду пак у којем је постао пјесник и досегао славу, тај некадашњи „радник-писац“, по властитом миту, и „водиља читавом песничком нараштају такозваних судбоносних дечака“, како је у готово дефинитивној књишкој студији његове поетике написао Милош Зубац, Душку се премјеравало по недосљедним стандардима зашто и кад је „испарио“ из града. И зашто је прешао тамо гдје је прешао, у Нови Сад, зашто је „одабрао страну“, а с којом и бескућништво и биједу првих година, он чије су углазбљене пјесме продане у милионима примјерака и никад се нису престале слушати гдје год се говорио исти језик. Пјеснику који је научио читаву генерацију да пјева, лако наизглед, а изразитом, скривеном, версификацијском вјештином, пјеснику вољеном од маса и о чијем су „мајсторату“ вазда измичућем и недосегнутом, писали колеге у страховитом распону поетичких и карактерних разлика – од Бранка Миљковића до Абдулаха Сидрана.
Доба Душка Трифуновића, из тога, вријеме у којем је био најпопуларнији, било је једино уједно у коме нисмо морали мислити о томе „тко је што“ (или „ко је шта“). У којем смо се одморили једни од других под заједничким кровом и нисмо питали за припадност. Смјештање отуд Душка у одређени корпус националне књижевности било би нам тада смијешно. Или непристојно. Како пише Зубац: такво одређивање „једнако је натегнуто попут типологизације његовог књижевног рада, имајући у виду да је песник доследно истрајавао у позицији: свој, свачији и ничији у исти мах“. Врсни новосадски критичар ту додаје међутим и да се Душко није имао о чему ни изјашњавати додуше, „јер његова национална припадност није била упитна“.
Душко Трифуновић био је родом из мјеста о којему тада ништа нисмо знали. Данас знамо да је то село, Сијековац поред Босанског Брода, на десној обали Саве. И да је мјесто мученичко – у оба посљедња рата.
У антологијском интервјуу који је сјајни Милош Јевтић радио с Душком за своју чувену емисију на Радио Београду, пита га и о ратном дјетињству. Одговор који добива задивљујући је. И то у двоструком смислу: пјесничком, сасвим пјесничком, и људском. Поета, ако је имало вриједан свога позива, мора да направи неки обрат, лексички, стилски или значењски, неки окрет непотрошен и свјеж, контраинтуитиван, неочекиван, било на нивоу језика или мисли, погледа на ствари и појаве. То језично-значењско из себе пак повлачи одмах и људску разину. Што ће рећи – етичку разину. Обрат Душков у односу на највећи дио изговореног и написаног на страшну тему, на праксу, на правила и законитости говорења о њој, на очекивано – невјеројатан је:
„Мој завичај ниједном није био ослобађан за време окупације. Можда то и није била она позната окупација. То је била држава. Онда су нас покрштавали. Сви смо били католици. И ја сам био католик четири године. Мислим да сам био и најбољи; најбољи сам био у томе што сам поједноставио молитве. Пре ме је мама научила: ′Богородице Дјево, радујсја, благодатнаја Марије′, а онда сам научио: ′Здраво, Маријо, милости пуна, Господин с тобом, благословљена ти међу женама.′ И одједном су ми се отворила небеска врата, захваљујући нашем језику који је био у молитвама. Тако, уопште ми није тешко пало што су нас покрштавали и што смо постали, као, неко други.“
Памтим да сам уздрхтао након овог фрагмента, и насмијао се од срца и невјерице. Каква луцидност, каква бистрина. И какав заокрет, изневјеравање очекиваног!
Али онда и питање. У овом готово апсолутном стању малициозности, злонамјерности, одмјеравања тога шта и колико је појединцу једне стране или колективу учињено зла, тенденциозних и прорачунатих редукција, демагогије, тврдоглавости и патолошке ускости, осјећаја изабраности и повлаштености по претрпљеном злу, емотивних уцјена и манипулације, може ли итко замислити у неком супротном, сумјерљивом случају пак овдашњег пјесника који би тако или слично изокренуо ствар, играо се на оштрици, „релативизирао“ своју и колективну патњу – показујући тиме заправо властиту ширину, интелигенцију, хумор као праксу ољуђења нељудских околности, и од очаја и бескрајне трагедије чинећи основу за супротност, за живот и животност, за стварање, за дух сам?
Тешко? Немогуће, прије.
Пјесник Душко Трифуновић који је међу безбројним епиграматским стиховима, поантама и закључцима написао и „Радије признајем немоћ своју/ но да проповедам умишљену снагу“, а био је, насупрот, у стању показати такву ширину и снагу духа и ријечи, двадесет година послије одласка пјева се јаче него икад од расапа. Не чуди. Интервју који је дивни Јевтић направио с Душком имао је ироничан, али тиме не мање точан, сложен наслов – „Пет живота Душка Трифуновића“, с наставком „Живети треба за сва времена“.
Ако је судити по животу његових стихова, а тиме посредно и далеке могућности враћања вриједности свијета пјесника – Душково ће вријеме тек доћи.
Извор: П-Портал
