Пише: Бјанка Блеј
Превела: Ивана Драганић
Четвртак је увече у Нуку и вест о „оквирном споразуму“ који је Трамп наводно постигао са главним секретаром НАТО-а Марком Рутом брзо се шири.
„Шта је ово, дођавола?“ Питање снажно одзвања из мобилног телефона и на тренутак остаје да лебди у ваздуху. У паузи која следи, две жене нетремице гледају једна у другу преко екрана телефона. Нина и Наџарак, обе 57-годишњакиње, шокиране су још једним заокретом америчког председника Доналда Трампа.
Аја Кемниц, једна од две гренландске посланице у данском парламенту, брзо појашњава ствари у објави на Фејсбуку: „Ништа о нама без нас“, реченица коју гренландска влада истиче попут заставе након што је, почетком 2024. године, објављена Америчка стратегија за националну сигурност. Овај слоган значи да становници Гренланда желе да седе за столом за којим се доносе одлуке о њиховој земљи, коју називају Калааллит Нунаат – Земља Калалита.
Као што се већ дешавало са другим вестима, становници острва су за наводни споразум први пут сазнали из медија. Чак ни гренландски премијер Јенс Фредерик Нилсен није знао ништа о томе.
Дуго прижељкивани мир
Становници Нука желе само да буду остављани на миру. Више од годину дана светска пажња усмерена је на арктичко острво које броји отприлике 57.000 становника. „Медијска помама била је интензивна последњих месеци“, каже жена која ради у продавници спортске опреме у центру Нука, окрећући се да погледа кроз излог. На улици прекривеној снегом, сниматељска екипа прилази пролазницима тражећи да их услика. „Али оно што смо видели последњих недеља обара све рекорде“.
Драгутин Ненезић: Годину дана Трампа 2.0 – Косово после Газе и Гренланда
Све велике медијске куће – од Ал Џазире до немачког ЗДФ-а – долетеле су у мирну престоницу Гренланда, стога не чуди да је локално становништво уморно од микрофона и камера. Мимоилазећи се на леденој хладноћи, мештани обично пристојно климну главом или се насмеше када им се погледи сретну. Сада гледају у своје чизме чим им се у видокругу појави видео камера или фотограф. Објављују смернице за стране новинаре на друштвеним мрежама како би их подсетили да становници Гренланда нису само прича или наслов, већ људска бића директно погођена Трамповим претњама.
Партнери су добродошли
Двадесетседмогодишња Емиа предаје гренландски језик у основној школи. „Учим своје ђаке да не разговарају са новинарима ако им родитељи нису присутни“, објашњава Емиа. „Ако су сама, деца би требало гласно и јасно да одбију да одговарају на питања“. Ђаци је стално питају о тренутној ситуацији, али она може одговорити само на нека од њихових питања. Уосталом, нико не зна шта Доналд Трамп заправо жели да уради са Гренландом и како ће се понашати у будућности.
Од 1951. године, Сједињене Америчке Државе имају практично одрешене руке када су у питању војне операције и наоружавање на овом стратешки важном острву. Нико не спречава владу у Вашингтону да отвори нове војне базе – иако су Сједињене Државе самоиницијативно затвориле све базе осим оне у Питуфику – и да експлоатише вредне сировине на Гренланду.
„Одувек смо говорили да су истомишљеници добродошли у било ком тренутку“, истиче Наја Х. Натанијелсен, гренландска министарка минералних ресурса, у својој канцеларији у Нуку. Једини услов је да се рударење спроводи уз поштовање локалног становништва и да користи Гренланђанима и страним инвеститорима.
Гренландски парламент је 2021. године обуставио велики пројекат у Кванефјелду, на најјужнијој тачки острва. Иако је на овој локацији пронађено треће највеће налазиште ретких минерала, са посебно високом концентрацијом руда, експлоатација је забрањена. Наиме, поред ретких минерала, овде је откривено и осмо највеће налазиште уранијума на свету.
У америчкој савезној држави Аризони, вишедеценијско рударење уранијума и напуштени рудници проузроковали су огромно загађење животне средине, са катастрофалним дугорочним последицама по староседелачки народ Навахо и његову земљу. Становници Гренланда страхују да би могли доживети исту судбину.
Утицај на животну средину
Како истиче Натанијелсен, налазишта на Гренланду нису „брзо решење“ које може задовољити тренутну потражњу за ретким минералима. Само да би се покренуо рудник потребно је у просеку шеснаест година, пре свега због недостатка инфраструктуре. Наиме, градови на Гренланду уопште нису повезани путевима. Прва копнена веза између два насеља отворена је тек прошлог лета – пешчана стаза дуга 170 километара између Сисимута и аеродрома у Кангерлусуаку. Међутим, проблем нису само путеви. Велика експлоатација руда захтевала би изградњу нових лука и аеродрома.
Топљење леда
Чак ни стручњаци не могу да предвиде утицај повећане војне активности око Гренланда на крхки локални екосистем. Оно што је сигурно јесте да водена површина позната као Пикиаласоруак – северни пловни пут између Канаде и Гренланда – утиче на Голфску струју, а преко ње на читаву планету.
Такође је очигледно да пораст температура доводи до топљења ледене баријере на крајњем северу. Инуити са обе стране мора залажу се за успостављање заштићеног морског подручја. У свету у којем се климатски споразуми поништавају, пред Инуитима је тежак подухват.
Климатске промене свакодневна су тема разговора у Нуку. Мештани су забринути због све топлијих зима. „Некада је између новембра и фебруара увек било веома хладно“, каже Наџарак, „Једноставно није нормално да у јануару температуре буду изнад нуле, као сада“. У луци, пре поласка у потрагу за иверима, бакаларима и фокама, рибари такође разговарају о повлачењу леда.
Док становници главног града нису толико погођени променама, мештани Илулисата на северу објашњавају да море – које се некада толико ледило да су могли ићи у лов прелазећи преко леда на санкама које су вукли пси – данас спорије мрзне у јесен и лед се брже топи у пролеће. Истичу да лед може бити опасно танак и усред зиме. „Чак и када сам ја била дете ледена поља била су већа“, каже учитељица Емиа, пореклом из града познатог по леденим бреговима.
Будући да амерички председник често доводи у питање већ постигнуте споразуме, Гренланђани остају на опрезу. Недавно је влада објавила брошуру са упутствима за припреме за ванредне ситуације. Резервни генератори и канистери за воду брзо су распродани на целом острву. Полице у продавницама прехрамбених производа такође се празне, и то не само зато што се храна испоручује на острво углавном једном недељно (бродске несреће могу одложити испоруке и до две недеље).
„Људи су узнемирени“, каже Арнакулук Џо Клајст, 41-годишња самозапослена консултанткиња за менаџмент која цео свој живот живи у Нуку. Док пијемо кафу у културном центру Катуак, стално клима главом познаницима или диже руку у знак поздрава. Клајст такође примећује „извесну оптерећеност и тугу“ међу становништвом. Људи праве планове за хитне ситуације и, у неким случајевима, заиста размишљају о томе како би могли напустити земљу у ванредним околностима како би спасили себе и своје вољене. „Увек смо мислили да смо далеко од остатка света на нашем великом острву“, каже Клајст. „Сада нас глобална пажња узнемирује“.
У покушају да превазиђу нове бриге, становници Гренланда се међусобно охрабрују. Политичаре грле чак и грађани који иначе не би гласали за њих. Након што се стручњакиња за спољну политику Вивијан Моцфелдт заложила за права Гренланда у Вашингтону и Бриселу, по повратку ју је на аеродрому чекало мноштво застава. „То је као у спорту“, каже Клајст. „Када игра национални тим, није битно да ли играчи долазе из ривалских клубова. Сви представљају своју земљу“.
Земља Инуита
Земља, која заправо припада Инуитима, тесно је повезана са Краљевином Данском, на пример преко данских медицинских сестара попут 33-годишње Николај, која већ месец дана (по трећи пут) ради у болници у Нуку због недостатка особља. Везе се одражавају и преко чланова породице који одлазе у Европу у нади да ће тамо пронаћи бољи друштвени систем.
Историја односа са Данском, нажалост, има и много мрачних поглавља. Наџарак је живела у Данској у својим двадесетим и тридесетим годинама. „Нико није хтео да ме услужи у продавницама“, каже. „У аутобусу су ми људи викали да се вратим одакле сам дошла“. Чак ни на Гренланду ова 57-годишњакиња није увек била добро прихваћена. Њен отац је Данац, а 1970-их дански је био доминантан језик на острву, тако да као дете није научила језик своје мајке пореклом са Гренланда. Због тога је неки нису сматрали пуноправном Гренланђанком.
„Много тога још треба да се уради“, истиче Клајст. Комисија ће се сада позабавити мрачним наслеђем колонијалног доба како би Гренланђани могли да почну да се суочавају са траумом која се преноси са генерације на генерацију. Притисак који је Трамп извршио на Данску већ је довео до извесног помака.
Будућност са Данском
Прошле године, данска премијерка Мете Фредериксен кроз сузе се извинила Гренланђанима погођеним скандалом са спиралама из 1960-их и 1970-их, када је Данска користила присилну контрацепцију како би ограничила раст становништва у својој бившој колонији. У супротном, по речима данске владе, не би било могуће финансирати социјалне политике. Према плану, више од 4000 жена и девојчица добило је интраутерине спирале, које су им уградили лекари, а многе касније нису могле да имају децу. Тек недавно Копенхаген је пристао да плати одштету, иако је то могло да се уради пре много година. „Тера вас да се запитате зашто је све ово сада могуће и шта се крије иза овога“, каже Клајст.
Порука гренландске владе у Нуку је јасна: ако мора да бира, Гренланд жели да остане са Данском. „Али то не значи да смо заборавили“, напомиње Клајст. Прво се мора спречити насилно преузимање острва, па тек онда могу почети разговори о будућности са Данском. Ова будућност, из перспективе становника Гренланда, могла би довести и до независности.
Извор: Машина
