Пише: Бојан Муњин
Ако у југославенској, хрватској и српској књижевности постоји прворазредан примјер трауматичне судбине једног писца, онда је то случај Владана Деснице. Потјецао је из угледне српске грађанске обитељи сјеверне Далмације с почетка 20. вијека и као бриљантно образовани младић са загребачког и европских универзитета, био је козмополит по увјерењу, али су га цијели живот многи хтјели стрпати у одређену класу или у само једну нацију.
Десница је, ако се направи дубинска дијагноза његовог опуса, био писац европског ранга – на разини Пастернака и Броха или Маргерите Јурсенар – али је у нашим крајевима у најбољу руку био уважаван, не и хваљен. За гимназијалце је његов култни роман “Прољећа Ивана Галеба” био тежак за читање, за комунистичке апаратчике је његово “Зимско љетовање” било идеолошки сумњиво штиво, док су Десничине приповијетке, пјесме и есеји били ткани од материјала превише финог за балканско поднебље у којем ватре мржње никада не гасну, а братоубилачки ратови никада заправо не завршавају.
Ипак, интерес за Десницу и данас постоји; он је респектабилан и збива се у тишини. Народна библиотека Србије досад је објавила седам томова Десничиних дјела, у припреми су још два, а приређивач ових пишчевих сабраних дјела прворазредни је књижевни хисторичар Владан Бајчета, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, који се Десницом бави већ сигурно двије деценије.
Досад је Бајчета, уз гомилу знанствених текстова о Десници, објавио и књигу “Нон омнис мориар: о поезији и смрти у опусу Владана Деснице” (2022.), а сада му је у издању новосадске Академске књиге изашла и Бајчетина опсежна монографија под насловом “Прољећа Владана Деснице. Епистоларна биографија”. То значи да је Бајчета прекопао најважније животне фазе Владана Деснице, уз минуциозну анализу његових најзначајнијих дјела, у комбинацији с бројним писмима које је размјењивао с најразличитијим људима.
Десница се дописивао с издавачима у поводу често неизвјесне судбине својих рукописа, с књижевним колегама с разних страна, домаћим и иноземним, или с губернаторима хрватских културних институција који према њему, осим хладне коректности, у правилу нису показивали нарочиту професионалну сусретљивост. Дописивао се с пуно склонијим пријатељима, с локалним људима око Ислама Грчког или с брижним члановима фамилије, и онда када новаца није било, не за пут у Венецију, него за кило брашна и кутлачу масти.
Бајчетина монографија “Прољећа Владана Деснице” није популарна књига, него најозбиљније хисториографско дјело на 700 страница, уз обиље драгоцјених фотографија и аутентичних докумената о важном писцу. Немали напор подузео је аутор да преврне сваки камен, да пронађе писма, успутне биљешке и усмене коментаре и да завири у сваки ћошак Десничине не баш угодне судбине, те да притом размишља о његовим најзначајнијим дјелима, која су била и узрок и посљедица такве судбине.
Може се рећи, ишчитавајући ову оријашку књигу, да је Десница истрпио живот, као човјек и као писац, али га је изнио усправно и господствено, у мјери коју је етичност Владана Деснице захтијевала. Десница у животу сигурно није извукао баш најбоље карте, али није кукао ни очајавао.
На питање пријатеља да ли је наслиједио нешто од храбрости ускока Стојана Јанковића, својег далеког претка, чију је кулу у Исламу Грчком наслиједио, Десница је црнохуморно одговарао: “Ако сам ишта наслиједио онда се та храброст Стојанова у мени дегенерирала и претворила у бескрајну моћ дугог трпљења.”
Та Кула Јанковића, која је деценијама представљала чаробни бријег мира у породичној неизвјесној егзистенцији, тешко је страдала у посљедњем рату 1993. и спашена је напорима сина Уроша и Десничиним сусретима, окупљањима писаца која се од 2005. одржавају у Исламу Грчком. Аутор ове књиге сматра да су се у тој невеселој саги о Десницу у првом реду огријешили конкретни људи, без обзира на националну припадност или идеолошко увјерење.
“Комунистичка партија је била тек параван за оспоравање, јер она није дала директиву да се Десница сруши, него је ту увијек био довољан број дежурних завидљиваца под крилом партије, којима је Десница сметао као феноменалан писац и као Србин. Било је у ствари јадно како су они њему загорчали живот”, сматра Бајчета.
У књизи има сијасет примјера наоко учтивих писама с “одговорних мјеста”, у којима се с не превеликим одушевљењем расправљало о излажењу Десничиних радова, о његовом умјетничком статусу, о могућностима његове мировине, што би Десница на крају тако лако прозирао. Оно што је било тешко јест то непрестано бактање с том јефтином и перфидном кореспонденцијом, у којој је Десничино главно оружје – изврсност писца – радило против њега.
Осим тога у књизи видимо да Десници није било лако да ствара, не само у Хрватској него и у Србији. За свој ненадмашни роман “Прољећа Ивана Галеба” – за који Бајчета сматра да, уз “Нечисту крв”, “Сеобе”, “На Дрини ћуприја” и “Дервиш и смрт”, представља један од пет најбољих српских романа – Десница није добио најпрестижнију југославенску књижевну, НИН-ову награду.
Бојан Муњин: Прва и друга Србија: непрестани сукоб традиционалиста и модерниста
Ту се онако из даљине видјело да су тада и та књига и њен аутор били жртве београдских књижевних котерија, препуних великих таштина и ситних интереса.
Било је окапања и бескрајног дописивања, које проналазимо у књизи, са Југословенским драмским позориштем око изведбе Десничине драме “Љестве Јаковљеве” у режији Томислава Танхофера, као и око продукције филма “Концерт” по Десничином сценарију и у режији Бранка Белана. Супериорност Десничине имагинације и интегритет његове особе нису ишли под руку с медиокритетском средином у којој је живио.
У књизи тако проналазимо, готово као у неком детективском трилеру, преписку у којој руководство Матице хрватске пита Десницу да ли да га у антологију “Пет стољећа хрватске књижевности” уврсте “као хрватског или као српског писца”. Десница је одговорио: “Немам ништа против да ме уврстите у антологију хрватске књижевности и у том случају третирајте ме као и сваког другог српског писца који је у ту антологију ушао.”
Бајчета сматра да је освета због тог мудрог одговора стигла врло брзо – о томе говори врло драматично поглавље у коме се наводи како је исте 1961. године на Конгресу писаца у Сарајеву, након службене сесије, Десницу у кавани јавно напао Густав Крклец назвавши га више пута “четником” и псујући му “српску мајку”, због чега је дошло и до физичког обрачуна у којем је Крклец извукао краћи крај.
Десница није био никакав “четник”, него далматински Србин који је од четника скривао партизане у Кули Јанковића. Десница након овог инцидента није сносио конзеквенце, али кроз књигу струји осјећај да је Десница био вјечни усамљеник са сјеном на лицу, којег није имао тко да брани, уз сву силу писаца у Југославији.
Међутим, читамо у овој монографији да је један човјек о Десници ипак рекао нешто вриједно. Било је то 1953. када се у Савезу књижевника Југославије расправљало да ли да се настави са излажењем Алманаха, књижевног гласила удружења, у којем су писци објављивали своје вриједније радове, или га треба укинути.
Тада је један од писаца рекао: “Да није Алманаха, не бих знао да је Владан Десница тако зрео и добар писац.” Човјек који је то рекао звао се – Иво Андрић. На питање тко је за њега био Владан Десница, његов сериозни и дугогодишњи кроничар Владан Бајчета за Новости је одговорио: Владан Десница био је апсолутни писац.
Извор: Портал Новости
