Пише: Милован Урван
Ну, подсјети ме понекад Момо Копривица на Карла Шмита. Чељаде га слуша и помисли: каквог ли романтика. Јопет, кад Момо крене о институцијама, о апшењу криминалаца, владавини права, функционисању судства и тужилаштва, о нужности ЕУ интеграција — чељаде помисли: аха, откуд ли сад овај реализам. Збиља, позавидио би му и секретар француског друштва, Оноре де Балзак.
Дочим, симбиоза та два политичка заноса можда и јесте једина шанса нашег политичког и друштвеног избављења. Момов сан о помирењу данашњих Црногораца и Срба из данашње Црне Горе користан је за читаву државу, а не само за такозвани „већински народ“. Ну, ту стављам приговор. Мали, али нужан. Треба говорити о измирењу свих грађана, народа и нација — али не у духу романтизма, већ реализма. Онда можда ни онај енергетски вампир не би псовао по друштвеним мрежама. Али нека је — понекад је у праву.
Када скинемо политичку омаглицу с наочара, ласно ћемо, ако јесмо људи, схватити да су сви грађани Црне Горе, који су ипак остали у њој да траже парче хљеба, у заједници простора, времена и судбине. То је реалност.
Из једног шињела – више раскола: ЦПЦ као хроника самопоништења
Дочим, корисни романтизам доћи ће тек онда када политичари оспособе несметан рад институција, пристојан рад медија, унаприједе привредни живот, узграде пристојну инфраструктуру и престану да нас витлају од хроноцида садашњости до хроноцида будућности. Дакле, то је номос земље; а номос неба може преживјети и мимо политичара.
Та, живе људи и у браковима потпуно непомирених ставова — па што онда не би и Срби и Црногорци тако? Што да се мире? Или, још прикладније: како да се мире? Па то је лако — нека се разведу, подијеле имовину, а задрже одговорност и плаћају алиментацију заједничком потомству.
Срдачно,
Милован Урван
