Пише: Андријана Ружић
Филм Очева писма коме је посвећен овај текст, доступан је на платформи Вимео. Пожељно га је погледати, кратак је.
У историји совјетске репресије, гулаг није био само географски појам суровости, већ и простор незамисливе тишине. Из те тишине, деценијама касније, израњају трагови који пркосе забораву. Документарни анимирани филм Очева писма (Father’s Letters) младог руског режисера Алексеја Јевстигњејева, реализован у сарадњи са уметничком директорком и аниматорком Дашом Дорофејевом, представља управо једно такво сведочанство – потресну визуелну поему о љубави и насиљу, која кроз судбину метеоролога Алексеја Вангенгајма гради мост ка колективној трауми једне ишчезле епохе. Овај научник представљао је СССР на Међународној комисији за облаке, говорио на Свесовјетском конгресу о стварању магле, а 1930. године основао је прву метеоролошку станицу. Од 1929. био је први директор Совјетског хидрометеоролошког центра, у коме је радио на оснивању регистара вода, сунца и ветрова. Иако му је специјалност била проучавање облака, глава му није била у тим небеским формацијама чудесних имена (cumulonimbi, stratocumuli, altostrati), није био ексцентричан, био је научник који је свој посао схватао озбиљно у новонасталој социјалистичкој држави. А онда је 1934. године ухапшен и као издајник отаџбине одведен у логор на архипелаг Соловки, у Белом мору.
Сусрет са Алексејом Јевстигњејевим и Дашом Дорофејевом у Паризу, где данас живе и раде као принудни емигранти, започињемо разговором у тренутку када њихов филм бележи одличне резултате. Очева писма су управо заокружила двогодишњи међународни фестивалски пут, током којег је филм вишеструко награђиван на најзначајнијим светским фестивалима анимације. Овај успех потврђује да универзални језик којим говоре Јевстигњејев и Дорофејева надилази границе и политичке баријере претварајући личну трагедију у општечовечанску запитаност над природом зла.
Заснован на истинитим архивским документима, филм прати нежну преписку између Алексеја Вангенгејма и његове петогодишње ћерке Еле. Како би сакрио сурову стварност од своје јединице, отац јој шаље писма испуњена цртежима, загонеткама и хербаријумима уверавајући је да се налази на важној научној експедицији. Док свет око њега неповратно тоне у мраз и системско насиље, он унутар логорске жице истрајно ствара личну утопију за своје дете покушавајући да сачува њену невиност од додира епохе која не прашта.
Идеја за овај подухват рођена је на московској изложби “Веровати осушеном” у организацији (сада забрањеног) удружења “Меморијал”. Тамо су приказана сведочанства о биљкама и цвећу из јужних предела Русије који су проклијали у суровим пределима око Воркуте и Магадана након што је семе тамо доспело случајно, скривено у врећама или на ђоновима чизама затвореника. Срећом, логори одавно више не постоје, али то цвеће и даље цвета као живи споменик трагедији. Међу тим сведочанствима била је и Вангенгејнова преписка из логора Соловки, која је Јевстигњејева потресла до суза. “У тој безусловној љубави, пренетој у жуте коверте, постојао је толики набој емоција да сам о томе морао да снимим филм”, присећа се режисер.
Визуелни идентитет филма почива на сучељавању два паралелна света, наративно и хроматски подељена на белину снега и таму логорских простора насупрот пролећним сценама московског амбијента у топлим земљаним бојама – оним у Вангенгајмовом московском стану и масовној паради Московљана. Док професор гази дубоки снег у тешким ваљенкама на далеком Северу, Ела трчи станом испуњеним топлином и надом, несвесна да је очева “експедиција” заправо пут без повратка.
Трагедија породице Вангенгајм не завршава се кад су писма престала да стижу. Његова супруга и кћерка Ела су све до 1956. године живеле у потпуном незнању, без икаквих званичних вести о његовој судбини, док је истина о његовом погубљењу била закопана у архивама тајне полиције.
“Празнична атмосфера у Москви и мећава у логору Соловки су одраз унутрашњих стања”, објашњава Алексеј. “Попут неке матрјоске, Ела живи у две утопије – совјетској и оној коју је отац за њу створио.” Та тензија кулминира сценом параде уз марш Москва мајска, песму написану 1937. године – баш када је Вангенгајм стрељан.
Посебно упечатљив део Јевстигњејевљевог промишљања односи се на саму природу зла. Режисер се позива на Хану Арент истичући да насиље, баш као ни њена чувена “баналност”, нема националност. Оно је универзалан механизам који се протеже кроз епохе, постављајући пред човека увек исто питање: може ли се живо биће променити силом?
Алексеј повлачи паралелу и са псеудонаучним теоријама Трофима Лисенка о “васпитавању” пшенице на хладноћи – апсурдном идејом да се тортуром над природом може створити нова, отпорнија сорта. Док је систем покушавао да “очеличи” и биљке и људе кроз насиље, историја Вангенгајма и његове кћери нуди једини могући одговор: да је једина сила способна да истински преобрази човека – љубав. Управо тај контраст између идеолошког насиља и неуништиве снаге родитељске љубави чини срж овог остварења.
У погледу технике, аутори су посегнули за колажом комбинујући папир и уљани пастел. Утицај пољског режисера анимације Ришарда Чекале и руског авангардног сликарства (од Гончарове до Петров-Водкина) провејава у сваком кадру. Ликови од папира, упркос својој плошној природи, поседују ваздушасти волумен захваљујући умећу аниматорке Јулије Војтове.
“Папир је морао постати средство, а не циљ”, додаје Даша Дорофејева наглашавајући да је визуелни стил био потрага за аутентичношћу писма које оживљава. Кроз уобичајено круту и нединамичну анимацијску технику која је у случају Очевих писама све само не таква, филм истражује тактилност сећања – текстура пастела и оштрина папирних ивица постају могуће метафоре за ране које је историја оставила на ткиву породице.
На моје питање о актуелности теме гулага у данашњој Русији, Јевстигњејев одговара са зебњом. Политичке репресије су се, каже, поново вратиле, а друштво се радикализовало. Филм је у Русији имао необичну судбину – добијао је награде публике као гест солидарности, али је често и скидан са програма услед аутоцензуре фестивала. Овај покушај да се избрише сећање само потврђује важност уметничког чина као бране против идеолошког заборава.
Очева писма тренутно прерастају у дугометражни пројекат који ће још дубље обрадити ове теме. Истражујући даље преписку и судбину Еле Вангенгејм – која је 2012. године, након деценија самоће, извршила самоубиство на годишњицу очевог хапшења – аутори траже начин да сачувају визуелну аутентичност пастела у дигиталном формату.
Снага овог кратког анимираног филма не лежи у фактографији, већ у оном процепу између белине папира и текстуре пастела где бол престаје да буде историјска белешка и постаје визуелни ехо. Очева писма нас суочавају са тишином која није одсуство гласа, већ присуство неизрецивог. У том смислу, анимација овде не служи да “оживи” прошлост него да јој подари достојанство форме која измиче цензури времена. То је лирска раскадровка једне трагедије која, попут Вангенгајмових маслачака под снегом, задржава боју чак и када наступи вечити мраз.
Извор: Време
