Пише: Владан Марјановић
Има филмова који су толико лоши да је у њима, на понешто перверзан начин, могуће и уживати. Можете се тако, поготово ако их гледате у друштву, гласно смејати, саблажњавати или наслађивати над неуком режијом, бизарним сценаријем или дилетантском глумом.
И Меланија је изразито лош филм. Али од оних којима је немогуће наћи забавну страну.
Не зато што је реч о нечему што се лажно представља као документарац – жанр у коме се то перверзно задовољство, у случајевима кад су остварења те врсте некомпетентно сачињена, теже проналази, мада се и ту ствари почињу да мењају на горе. Једино стање у које овај траљаво упакован промотивни материјал о Меланији Трамп (јер на то се заправо своди) – чија ћете 104 минута трајања, преварите ли се и одлучите да га погледате, осетити као да их је 1.040 – може да вас доведе биће оно налик ступору.
Што би рекли Иги Поп и његови Стуџис: No fun, my babe, no fun…
Мада, има у томе логике. Насловна протагонисткиња овде се изнова потврђује као екстремно незанимљива особа, оперисана од сваке спонтаности, неспособна за било какав излив аутентичности и без иједне оригиналне мисли о било чему, а као и увек опсесивно посвећена томе да од света сакрије ко је заправо, да је апсурдна већ и сама идеја прављења „документарног“ филма о њој (помиње се, за неверицу, и могућност снимања серије): кад се стигне до одјавне шпице нећете о Меланији знати апсолутно ништа што већ нисте знали пре уласка у салу. И то је тако зато што је Меланија – која је, кључно, овде и у улози продуцента, дакле она чија је последња – тако желела.
Смештен у двадесетодневни период пред другу председничку инаугурацију њеног супруга, у јануару 2025, филм грађанку Меланију Трамп – у том интерегнуму истовремено и бившу и будућу прву даму Сједињених Држава – приказује као силно заузету жену која хита са састанка на састанак, с пробе гардеробе за предстојеће церемоније на проверу прецизно дефинисаних детаља ентеријера за овај или онај бал, непрестано улази у лифтове и блиндиране аутомобиле и излази из њих, све време изгледајући савршено и не мењајући израз лица, ионако често скривеног иза наочара или испод шешира. Њена комуникација с гомилом људи задужених за све у широком луку од безбедносних мера током свечане примопредаје власти, до избора боја декоративних елемената на традиционалној вечери под свећама, готово без изузетка је крута и усиљена. Њена нарација из офа, која се протеже кроз читав филм, још је гора: механичка и равна, додатно оптерећена њеним тешким источноевропским акцентом, а пуна општих места, као компилираних из изјава кандидаткиња на избору за мис света.
Драгутин Ненезић: Годину дана Трампа 2.0 – Косово после Газе и Гренланда
Онда када би требало да коначно покаже неке емоције – када говори о годину дана раније преминулој мајци и повезаности с њом, или о сину Барону, о коме ту и тамо прозбори две-три баналности – бира да их не покаже. Ако је у кадру, као кад у њујоршку Катедралу светог Патрика дође да би упалила свећу за мајку, онда је камера снима с леђа. Ако није, као онда кад је чујемо како с Трампом у аутомобилу размењује неколико шкртих реченица о сину, ефекат је још погубнији, будући да звуче као да говоре о неком познанику, а не о властитом детету. (У време снимања деветнаестогодишњи Барон – који висином, незграпним држањем и говором тела, мада не и ликом, подсећа на рођака Грега из Наследника – у филму се, иначе, појављује само у трећем плану, а не говори ништа. Паметно.)
Од помоћи није ни потписник овог мизерног ништа ни о чему уратка, Брет Ратнер. Остракизовани холивудски режисер и продуцент махом акционих филмова – најпознатији по франшизи Гас до даске, с Џекијем Ченом и Крисом Такером у главним улогама – пре овог последњи филм снимио је још пре 12 година, а у време MeToo покрета разоткривен је као серијски спопадач жена (једна га је чак оптужила за силовање, мада на крају никада ни за шта није формално окривљен). Пошто се у међувремену слизао с Трампом, Ратнер је по свему природан избор за режисера Меланије. Ем обитава у комшилуку Трампових на Флориди, где највише времена проводи и шеф Беле куће; ем се, на Доналдово инсистирање, планира нови наставак Гаса до даске, па је Ратнеру добро дошло да пре тога сними још нешто, чисто да поврати рутину; ем као неко чија је репутација одавно уништена није у прилици да зановета око ауторског приступа једном наменском производу какав је Меланија.
Резултат комбинације тих фактора и фаталне незанимљивости главне звезде неизбежно је инертан, монотон филм који иритираност обамрлог гледаоца евентуално може да изазове тек нападном и прекомерном употребом музике, или јефтиним покушајем да му се, пред крај, лажирањем тобожњих аматерских снимака начињених камером ниске резолуције – какве нико жив већ деценијама не користи – прибаве фејк патина и сентименти.
Али оно што је од свега овога неупоредиво горе нећете сазнати из филма, већ само ако се о њему додатно информишете. А оно што се нужно мора знати јесте да је за његово снимање и власничка права оснивач Амазона, Џеф Безос, издвојио 40 милиона долара – и за америчке стандарде абнормалну суму када се има на уму колики обично износе буџети документарних филмова, чак и оних најпрестижнијих: последњи амерички документарни филм који је освојио Оскара, Лето соула из 2021, имао је буџет од 450.000 долара; такође Оскаром награђени Free Solo из 2018. два милиона. И то није све. За глобалну дистрибуцију и маркетинг, Амазон се испрсио за додатних 35 милиона, па је на Меланију спискано далеко више новца него за било који други документарац у историји.
Ствари постају још јасније када се има на уму да је, према извештајима, од оних 40 милиона 28 отишло директно Меланијиној „продуцентској кући“, што ће рећи мање-више њој самој. А то што је премијера филма коинцидирала с потврдом да ће, под изговором даље рационализације пословања, Амазон – који широм света запошљава око 1,5 милиона људи – отпустити још 16.000 запослених, ту му дође као покварени шлаг на нејестиву торту. (Безос се ових дана баш залауфао: прве фебруарске среде саопштено је да ће бити отпуштена и отприлике трећина запослених – њих неколико стотина – у некад респектабилном дневнику Вашингтон пост, чији је такође власник, и који корак по корак уништава још откако је претпрошле године почело да се назире да ће на председничким изборима победити Трамп.)
Меланија, дакле, осим што није документарац, заправо је у филмску форму упаковано мито које је Безос исплатио Меланији Трамп како би сутра некој од својих компанија обезбедио још коју противуслугу администрације на чијем челу је њен супруг. Па ако бисте својим симболичним доприносом да сиротом Џефу умањите трошкове, ви онда купите улазницу.
Извор: Радар
