У земљи у којој се ништа важно не саопштава тихо, одмјерено и без наглих покрета, Мило Ђукановић је реаговао управо онако како се од дуговјечног државника и очекује, макар се радило о дуговјечном балканском сатрапу: смирено, уредно и са јасном поруком да он с „тим човјеком“ никада није имао никакве везе. Није га познавао, није с њим разговарао, ни непосредно ни посредно, и самим тим не може судити о вјеродостојности преписки у којима се његово име појављује. Реченице су кратке, затворене, без вишка емоција – као запис у протоколу који се архивира и запечати прије него што ико стигне да постави додатно питање.
У доступној преписци, међутим, стоји нешто друго: Мирослав Лајчак у размјени порука са Џефријем Епстином помиње „предсједника Црне Горе“, најављује посјету, шаље фотографије и чланке из америчке штампе, говори о Црној Гори као „Доналдовој слабој тачки“, распитује се о терминима доласка и узгред убацује име Пола Манафорта. Тон је неформалан, готово туристички, а држава и њен предсједник појављују се као координате у туђем календару, без икакве свечаности или тежине коју би институције саме по себи требало да носе.
У том оквиру постаје готово неизбјежно да се и сама Ђукановићева политичка каријера – са ратовима деведесетих, деценијама апсолутне власти, шверцерским аферама, заробљеним институцијама и приватизацијама чије се посљедице и даље броје – покаже као мјерљива истом врстом хладног ужаса каква извире из доступних Епстинових докумената. Не по природи кривице, већ по истој оној логици недодирљивости, у којој се све може релативизовати, све формално демантовати и све свести на питање процедуре, док стварни терет пада на друштво које то треба да издржи.
Ђукановићева завршна препорука – да, ако неко Епстина сретне прије њега, провјери ствар и о томе обавијести јавност – звучи готово надреално, као реплика из свакодневице која је залутала у један од најмрачнијих досијеа савременог Запада. У тој реченици има и ироније и дистанце, али и једне дубље неугодности: као да се одговорност и даље одлаже за неки будући сусрет, негдје изван овдашњег времена и простора.
Вук Бачановић: Двије Црне Горе – једна пустош | Журнал
Да ли је, заиста, могуће да Мило Ђукановић једноставно није био обавијештен да је Џефри Епстин извршио самоубиство? Или је, пак, Епстин за њега нешто друго – не само монструозни човјек од крви и костију, него једна од оних појава које формално умиру, али се суштински не гасе, јер су дубље уткане у логику свијета коју је Ђукановић очигледно религијски прихватио него што би било згодно признати?
Јер постоје људи који су вјечни већ у овом животу, по ономе што иза себе оставе и по мјери у којој су служили добру, а постоје и они чија се „вјечност“ не рађа из смисла, него из трулежи — вјечност привидна, пропагандно одржавана, састављена од пролазности која се упорно представља као трајна. Та лажна вјечност не живи само у наметнутом „памћењу“, него у механизму, у чудовишном поретку који самога себе понавља и штити, и у којем је Епстин био не само могућ, него и нужан.
И зато се овдје не може ставити тачка. Јер и кад се све формално порекне, кад се свака веза избрише и свака комуникација прогласи непостојећом, остаје осјећај да прича траје. Документа се објављују, имена се враћају, контексти се шире, а питања остају да лебде. У том смислу, ова прича има само један могући наслов, горак и упоран:
Епстин још није умро…
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
