Piše: Boris Miljković
Beogradska filharmonija je prošle nedelje u Mumbaju imala dva koncerta pod upravom Zubina Mehte kojima je, u maestrovom rodnom gradu, otvorila svetsku proslavu njegovog 90. rođendana. Tim povodom, premijerno je prikazan dokumentarni filma Da capo o Mehti i Beogradskoj filharmoniji, autora Borisa Miljkovića. Beogradski orkestar je bio prvi koji je mladom Mehti još 1958. pružio profesionalnu šansu. Ispostavilo se da u arhivi koja bogato dokumentuje sve dosadašnje zajedničke koncerte i gostovanja, nedostaje materijal o početku tog višedecenijskog prijateljstva. To je bio povod Jeleni Milašinović, dugogodišnjoj PR menadžerki Beogradske filharmonije, koja je i producent filma, da se dokumentarnim filmom svetu prikaže višedecenijsko prijateljstvo maestra Mehte i Filharmonije. Naslov filma Da capo, muzički izraz koji znači “od početka”, izabran je da naglasi kontinuitet i veliku emociju između Beogradske filharmonije i Zubina Mehte. Tekst Borisa Miljkovića, autora filma, o danima nastajanja Da capo-a koji je napisao za “Vreme”, potvrda je te priče
Veza između dirigenta i orkestra je paradigmatska, u svakom smislu, deo je svakodnevnog govora kao metafora, tema je komentara i umetničkih dela, filmova i drama koji iz te veze proizilaze.
Kao veza ljubavnika, revolucionara, veza u porodici, roditelja i dece, svetionika i broda, broda i kapetana, komplikovana je, ali je obavezna. Jedno bez drugog naprosto ne mogu. Filharmonija i Maestro – naša priča je dugačka skoro sedamdeset godina, ljubavna veza bez ograničenja i preispitivanja, kao i sve epski dugotrajne veze, polako ulazi u legendu i bajku.
Ponudom da radim film sa Mehtom prilikom njegovog ponovnog gostovanja u Beogradu, stekao sam pravo da i sam postanem mali deo tog elitnog umetničkog miljea i privilegiju da prenesem drugima – kako je to bilo i kako to jeste. To je bila prilika, u svakom smislu reči.
Upoznao sam se Zubinom Mehtom nešto pre snimanja, seli smo jedan do drugog u sali za probe, a on mi je, spontano, bez uvoda i formalnog upoznavanja, ispričao jedan vic. Čuo ga je od žene Bilija Vajldera. Kada je slavni reditelj već bio u izvesnim godinama, žena ga je upitala: “Ok, Bili, sad kada se možda približava čas, hajde da ozbiljno razgovaramo o tome koja bi bila tvoja poslednja želja, da li da te sahranimo onako klasično ili bi voleo da te kremiramo?”
“Iznenadite me!”, odgovorio je Vajlder, reče Mehta smejući se.
To je bio pravi početak posle kojeg je, zapravo, kraj – sasvim neizvestan.
Činilo mi se da je veoma dobro za jedan dokumentarni film od sat vremena, čija je kičma priča dirigenta o orkestru, dirigenta i orkestra, da bude neka vrsta ljubavne ispovesti, kao što sam nagovestio i očekivao. Ta priča je u izvođenju, stvaranju i suživotu ovo dvoje, orkestra i Maestra, imala svoj početak, svoje junake, svoj razvoj, ali ne i kraj.
Beogradska filharmonija je orkestar mladih ljudi, a Maestro je uvek mlad čovek.
Sjajno se slažu. On kaže da su se upoznali u hladnoj zimi 1958, u filmu se vidi da se odlično poznaju, mladi i lepi, i on i oni. On kaže da je došao u Beograd vozom, možda i samim Orijent ekspresom i da se do grada popeo peške, uzbrdo, kao mnogi Beograđani koji idu od stanice do grada. Sve po snegu Beograda, u zimu.
Oni, filharmoničari, čekali su ga u sali za probe Filharmonije. On im kaže, posle sedamdesetak godina, da se Šubert izvodi tako što se zamene mesta gudača i duvača; oni ga poslušaju, a mi dobijemo čudo!
Sve se to vidi u filmu.
Dakle, film može da se prepriča, ali ništa preostalo iza filma, pored filma, oko filma, ne može. Ipak mora da se gleda.
Kod Mehte je još gore, može da se prepriča sve, kako radi, šta govori, kakav je on, kakva je Indija, posleratni Beč, hladni rat, ali to što on postiže ne može, mora da se vidi i da se čuje. Pre svega čuje, ali i da se vidi. Dakle, opet se vraćamo filmu.
Pre nego što sam počeo da pričam sa Mehtom, snimao sam sa svojom mladom ekipom sve njihove probe, detaljno. Malom prenosnom tehnikom, gotovo nevidljivom, laganim kamerama u rukama ljudi koji su izgledom i godinama lako mogli biti i sami deo orkestra. Uklopljeni u prostor sale za probe, diskretni u prisustvu, ali aktivni u slici. Maestro je za vreme svih proba bio, kako bi policajci rekli, ozvučen. Imao je malu, gotovo nevidljivu bubicu-mikrofon, tako da smo mogli da čujemo sve njegove komentare dok je stajao i radio za pultom, tiho izrečene primedbe koje su samo muzičari mogli da razumeju i da ih istinski čuju. Dok su probali, pomerao je poziciju muzičara dva-tri centimetra ulevo ili udesno, napred ili nazad, oni su razumeli šta traži od njih; pravi male pokrete, nekad rukom, nekad samo mišićima lica, obrvama, očima, nekad osmehom; polako se stvarao taj jedinstveni osećaj zajedništva koji će, na kraju, proizvesti izvođenje na koje se mogu, pored kompozitora, potpisati svi – Maestro, orkestar i solisti, pa na kraju i publika, svojim dugotrajnim aplauzom i ovacijama.
Mehta je sedeo preko puta, na praznoj, polumračnoj sceni i pričao mi je, pre svega, otkud on ovde. Uopšte, otkud on u muzici, ko je njegov otac, otkud mladi Zubin Mehta sa Žaklin Di Pre i Danijelom Barenbojmom, Jašom Hajfecom, Jicakom Perlmanom, kako se ide iz Bombaja do Beča, Berlina, Tel Aviva, Los Anđelesa, i pre svega, do nas, do Beograda.
Dok Maestro radi, svugde je muzika, dok priča, gotovo potpuna je tišina, ne onako svečana kao u pauzama između stavova, naprotiv, posebna, kratka tišina, katkad gotovo vesela, radosna, katkad setna, puna emocija. Tako je taj razgovor sa Mehtom bio neka vrsta novonapisane partiture, sačinjene od glasa njegovog govora i tih kratkih tišina, pitanja su sasvim izlišna. Pitao sam ga na kraju šta je sada na redu, mali odmor, pauza? Ne, kaže Mehta, sada idem u Izrael, tamo imam jedan hor kojima sam neka vrsta dobrovoljnog učitelja, sastavljen je od Izraelaca i Palestinaca, sa njima idem u Frankfurt da pokažem sponzorima dokle smo došli, onda idem u Firencu na par dana, a zatim u Los Anđeles, da krenemo lagano u probe, biće opera u pitanju, to je veliki posao.
Onda se pozdravio sa mnom i klincima koji su snimali. Rekao je – ok, to je to. Pridružio se svojoj lepoj ženi koja ga je čekala tu, ispred sale da Maestro opet privede kraju jednu temu. Usput je dobacio da će slaviti svojih devedeset godina u Bombaju, Beču i Berlinu, na koncertima, ništa naporno, redovno.
Tada nismo znali, nismo imali pojma da ćemo biti pozvani u Mumbaj, na taj događaj, i Beogradska filharmonija i ovaj film.
Dok čitate ovo, avion se već vratio i možete da ih pitate kako je bilo.
Da je ovo neka zemlja koja sluša i gleda, verovatno bi joj bilo drago što smo mi, ljudi iz Beograda, Srbije, svirali i projektovali na svečanom, visokom rođendanu slavnog Mehte, daleko, u Mumbaju, bivšem Bombaju, u Indiji, ali nije. Nismo iskoristili priliku da iskoristimo priliku koja nam se pružila naknadno. Priliku da ponovo postanemo veliki.
Eto, od takvog materijala je sačinjen taj dokumentarac.
Izvor:Vreme
