Пише: Давор Џалто
Србија је земља многих проблема. Па ипак, када је реч о политици, главни проблем Србије је одсуство политике у ономе што би требало да буде политичка сфера. Политика – дакле ствар од општег (јавног) значаја за живот заједнице – је приватизована. Наравно, њу је приватизовао пре свега Александар Вучић и његов картел који глуми политичку елиту земље. Али она је приватизована и од стране опозиционих странака и њима наклоњених медија и интелектуалаца.
И једна и друга страна политички дискурс своде на празне приче, флоскуле, општа (а бесмислена) места. И за једне и за друге – уз значајну разлику на естетском нивоу – једина прихватљива политика је заправо одсуство политике, тј. идеја да баш они, или неки ”наши”, треба да држе полуге власти (или да их се дочепају), да се прикопчају на финансијске токове, и да заузму медијску сферу у што је могуће већој мери, како би преко медија могли (наставити) продавати маглу, слаткоречиво, претварајући се да тобож брину за друштво и државу.
Тако и власт и постојеће (квази) опозиционе партије осуђују политику у Србији на неки облик мафијашке поделе плена, где су све приче, институције и оно што би требало да буде јавна сфера заправо у функцији подређивања јавног интереса и ресурса, интересима појединаца (укључујући ту и врхушке политичких партија) и њима наклоњеним корпорацијама.
О страви и ужасу који се зове владајућа гарнитура не вреди трошити речи. Коме није јасно да је актуелни режим проблем, и то веома велики, никакво објашњење неће ”отворити очи”. Али игроказ опозиционих партија такође припада жанру хорора.
И када је реч о опозиционим партијама и њима склоним јавним интелектуалцима (уз ретке изузетке), видимо претежно људе који су у политици зато што ништа вредно и смислено нису (били) у стању да направе (или су, као нека обрнута верзија краља Миде, упропастили све чега су се дотакли), па су, гладни и жељни положаја, утицаја, јавне видљивости и новца, свој пут пронашли у политици без политике.
Безидејност, корумпираност, лењост, а често и интелектуална невиност се покушавају прикрити (празним) причама које се рециклирају из ’90тих година прошлог века, о тзв. ”западним вредностима”, ”европском” и ”НАТО путу” Србије. Јер је профитабилно. Понекад су те приче освежене понеким коментаром (са друге стране разума) на тренутно актуелне ”hot” теме са мрежа. Јер то је, оно, ”cool”.
Истини за вољу, има и оних (значајно мање релевантних) опозиционих актера, који АВ-овом режиму супротстављају залагање за неке, од памтивека присутне ”традиционалне”, често и ”православне вредности” (које су, by the way, измишљене управо у контексту Западне, либералне модерне, а често не иду даље у прошлост од 19. века – али, зашто бисмо били оптерећени смислом и знањем, кад лепо можемо лупетати бесмислице, као и our sisters and brothers по незнању и бескрупулозности из про-ЕУ/НАТО табора?). Од истих се може чути како је неопходно окренути се Русији као јединој спасоносној алтернативи.
Читава идеја mainstream српске опозиције је једноставна и, наравно, банална: стране амбасаде (пре свега САД и ЕУ земаља) и корпоративни центри моћи могу да нас доведу на власт, и ми ћемо, у ту сврху, све обећавати и, ако и када дођемо на власт, радићемо мање-више исто што постојећи режим већ ради, тј. ”отплаћиваћемо” своју победу задовољавајући корпоративне и империјалне центре моћи, па колико кошта да кошта – на рачун грађана Србије, of course. Јер тако овде политика једино може функционисати – да се ”уталимо” док још можемо.
Те, некад чак и симпатичне, интелектом и моралним скрупулама неоптерећене марионете, углавном не знају, неће да знају, нису у стању да знају (а некад и знају, али се у својој покварености претварају да не знају) да је управо ЕУ естаблишмент анти-европски и анти-демократски, да корпоративне и политичке елите Запада не раде у корист грађана европских земаља, већ у сопственом (опет приватном) интересу (дакле исто што и локални промотери ”алтернативе” покушавају применити у Србији, за свој рачун).
Нажалост, еманципаторске, прогресивне и демократске тенденције су (за сада) поражене у западној Европи и на северу америчког континента, и протеране на слабо видљиву маргину. Поразио их је корпоративни фашизам. Уместо еманципације, ”Запад” је постао синоним за империјалну експлоатацију и доминацију силе над правом и правдом, која се заклања иза трагикомичних наратива о тобожњој привржености ”демократији” и ”људским правима”, који вређају интелигенцију и морални компас сваког ко исте још увек има, бар у траговима.
”Али зашто нападати ЕУ или САД?” питаће ће многи. ”Да ли то значи да су кинески или руски системи алтернатива?” Не, нису. Али они се и не издају за тврђаве демократије или за ватрене промотере људских права, слобода и еманципованости, нити их било ко схвата на тај начин. То је огромна разлика.
Са Кином и Русијом, када је реч о интерној организацији, нема нарочитих изненађења. Проблем је оно што се издаје да јесте нешто што није, и тиме додатно отежава борбу за смислену слободу и демократију. Политичко-корпоративне структуре ”демократског Запада” су веома недемократске и репресивне, и зато, рекламирањем своје наводне посвећености демократији и људским правима, представљају велику препреку свакоме ко тежи слободи и аутентичној демократији.
Поента је да се морамо борити, и у Србији, и у ЕУ, и широм планете, за (поновно) афирмисање демократије, слободе, људских и грађанских права.
Знам да је лакше гледати на политичку сцену ”широм затворених очију”, и видети спас у свему што се представља као ”цивилизована” алтернатива лудачком режиму АВ-а. То је лакше, пружа осећај моралне супериорности и борбе за праву ствар, али је дугорочно гледано погрешно и штетно. Јер mainstream опозиција не представља никакву суштинску алтернативу. То је ”политичка” опција без политике, која би да мења ствари козметички, тако да све остане исто, е да би засео ”калиф уместо калифа” – ОК, са надом да ће нови ”калиф” бити пристојнији, мање бруталан (што свакако није занемарљиво), и, по могућности, мање суманут. Али ће зато нови ”калиф” (или пар њих) бити окружени ”нама” а не ”њима” (иако сви знају да ће, као и до сада, многи ”њихови” брзо ”прелетети” и постати ”наши”). Разлика је, међутим, ”огромна” и ”суштинска” – ко друкчије каже, клевеће и лаже.
У својој покварености, а некада и једноставно у својој неизмерној глупости, локални промотери корпоративног фашизма хоће да се представе као еманципатори, просветитељи и демократе, док би, заправо, да буду колонијални управитељи (или бар њихови саветници), које ће корпоративни медији брендирани као ”good guus”, и пригрлити их као сам супстрат памети, правдољубивости, еманципаторских тенденција и урбаног ”cool-wannabe” вибеа. Иако су то, у реалности, најчешће необразоване и (у глави) провинцијалне карикатуре, које помањкање сопственог знања, способности, храбрости и етике надомешћују вишком надмености, безобзирности и бахатости.
Њихова публика није неписмен или полуписмен крезуб свет (који они виде као главни извор подршке АВ-овом режиму); њихова публика је полуписмен полу- (али зато свезуб) свет који живи у неком свом имагинарном дизниленду, кога настањују неки ”cool” ликови (чијих се културних и интелектуалних домета ужасава већ и сваки пристојан зомби).
Тако се ствара илузија да је одсуство алтернативе заправо једина могућа алтернатива једном лудачком (АВ-овом) режиму.
Е па није. Нарочито није никаква озбиљна алтернатива. Јер логика да ће смењивањем ”калифа” доћи нова гарнитура која ће спроводити исту (нео)колонијалну политику (али мање аутократску и мање лудачку) гарантује појаву неког новог Вучића за десет или петнаест година. Fake опозиција је дугорочно опаснија од ауторитарног режима.
Fake алтернатива најпре генерише, а она ниушта троши енергију људи, производећи осећај разочарења, безнадежности и оног чувеног ”овде се ништа не може променити” (ерго, треба се само ”уталити” јер је то једина ”реалистична” ”политика”). Баш тако – највише се испуњавају пророчанства која се сама испуњавају.
Зато су (сасвим исправно) и режимски и mainstream нережимски таблоиди проценили да им је највећи непријатељ демократски покрет који се конституисао око протеста које су иницирали студентски пленуми. То је постала реална опасност за систем. А очување корумпираног, ”ајде да се уталимо” система је врхунски приоритет и власти и опозиционих партија и њима склоних јавних посленика.
Зато је био неопходан енорман притисак, манипулације и ”превођења” на ”нашу” страну, што је резултирало замором, иступљивањем оштрице покрета, и његовим усмеравањем ка ”системском” начину ”решавања” проблема, кад се у мутном већ ништа није могло ”уловити”.
А то треба да води корумпирању оних који ће постати представници ”алтернативне” политике у парламенту, како би се обезбедило да ”решење проблема” буде заправо наставак проблема – иако ће исти, свакако, бити ”ребрендиран” као, оно, баш ”топ” решење (ко друкчије каже, опет клевеће и лаже).
За успостављање овог типа лоше бесконачности није потребна судбина, усуд, чак ни свемоћна Служба; довољан је (умножен) разум малог, несигурног, неслободног, подмуклог, корумпираног и неуког (иако, вероватно, са неком дипломом) човечуљка, који би да буде нешто ”велико”, да има моћ да одлучује о судбинама других.
Ако се жели направити корак у неком смисленом правцу, онда безидејност, незнање, корумпираност, поквареност и јефтине пропагандне трикове мора заменити политика – и то одговорна политика одговорних људи, који имају неки кредибилитет и квалитет, које окупљају важне идеје и вредности. Јер Србија (далеко од тога да је једина) је у таквом стању да већ одавно нема времена за празне приче, за људе који су спремни да газе преко свега, свачега и сваког, зарад тога да нешто ућаре, да буду медијски релевантни, да се неко њима бави, јер су без тога, наравно – ништа.
У таквој ситуацији грађани морају освестити своју одговорност. Они се морају пренути из сна ”успаване лепотице” и схватити да је, наравно, лакше поверовати у једноставна решења и слаткоречиве а празне приче, али да та ”решења” нису решења, и да су те приче продаја магле, које дугорочно коштају веома, веома много.
А када грађани постану одговорнији (најпре према себи), онда ће и захтевати политику (уместо корпоративних и партијских интереса, као и индивидуалних его-трипова), и то политику која има квалитетан садржај. Можда чак и позицију и опозицију која ће имати жељу и способност да ради у јавном интересу.
Е да, срећна Нова Година!
Извор: Аутограф
