Престижна НИН-ова награда за 2025. годину управо је додијељена писцу Дарку Тушевљаковићу за роман „Карота“ у издању београдске „Лагуне“.
Према ријечима Јовице Аћина, Тушевљаковићев роман „плијени у свим својим састојцима, у приповједачкој умјешности, у развијању фабуле, у заплету и ликовима, у описима и теми о злу и добру у нама и другима. Романописац нас не штеди, али управо у томе јесте трајна вриједност његовог дјела мајсторски изатканог одважношћу да се упечатљиво дочара дјелић драме у крајевима одавде до мора. Роман за памћење.“
- Шта за Вас представља ово признање које у обиљу овдашњих књижевних награда и признања слови за најпрестижнију?
– Мислим да не само да слови за најпрестижнију, већ то заиста и јесте. Традиција НИН-ове награде је огромна, не само по трајању, већ и по ауторима и дјелима који су њом овјенчани, тако да је велика част примити то признање и видјети своје дјело у окружењу великана. Кажу да је књижевних признања много, више него што треба, али ја се питам ко је тај ко ће одредити границу и рећи – е, сада је доста! Награда има онолико колико их има, није важан њихов број, већ утицај и траг који на књижевност остављају. У том смислу, ова награда носи свакако највећу тежину.
- Роман сте писали дуго, кажете преко двије године. Шта је то толико дуго у стваралачком процесу сазријевало током овог периода? Гдје сте застајали, а гдје грабили хитро? Да ли је коначно било тешко ставити тачку на крају романа и да ли је та тачка уопште тачка?
– Тачно је да је за овај роман било потребно извјесно вријеме, мада, ниједан претходни нисам написао у трену ока. То је дугачак и често напоран процес, не само писање прве руке, већ и потоње дорађивање текста све док нисте сасвим задовољни оним што је од њега испало. Мада, лажем. Писац никад својим текстом није стопроцентно задовољан, али негдје мора, како кажете, ставити тачку и рећи – то је то. Да би се дошло дотле, потребни су вријеме и концентрација. Тачка на крају мог романа представља свршетак основне приче, али мислим да сам оставио читаоцу довољно тога отвореног да неке конце повеже сам. Волим да размишљам о перспективи ликова након што се радња описана у роману завршила. Шта би протагониста могао радити сјутра? Да ли ће се, с временом, извући из у књизи описаних криза?
Замена места: Ко су добитници Нинове и награде „Београдски победник“
Прича се умногоме дотиче моје биографије, то ју је створило, али и повремено спотицало. Када говорите о теми осетљивој за вас, природно је да будете напети и да ту највише пазите да ли ћете њеном обрадом себи направити праву услугу или ону медвеђу. Тако да је свакако било трзавица, мада, са друге стране, писање никад није мирна ријека и увијек очекујем да ће бити спотицања, ма о којој теми писао.
- Премда доминира фикција, у роману се и те како отима и промаља сам живот, Ваш живот, наш живот. Неминовно, Ваш текст наилази на препознавање код великог броја људи са ових простора, било да су и сами проживјели оно што сте коначно и Ви у стварном животу или су били свједоци, савременици страшних догађања, непојмљивих вијеку у којем су се десили…
– Да, пошто сам написао роман, а прије него што је успио да дође до публике, претпоставио сам да ће бити оних који ће моћи да се поистовјете са описаним искуствима. Иако је свако индивидуално искуство јединствено, мислим да ми, на овим просторима, дијелимо колективно искуство везано за деведесете, за тренутак расцепа, и да чак и онај ко није лично доживио неку велику трауму (ако таквих уопште има) може да препозна многе елементе ове приче и да реагује на њих. А испоставља се и да су та искуства универзална, јер глобално гледано не одмичемо много од, како кажете, страшних догађања. Када је прошли вијек био на измаку, помислио сам да је традиција великих и крвавих ратова, традиција барута и блата, остала за нама, планетарно. Да ће нови вијек ипак начинити одмак од свега тога, да ћемо узнапредовати. Међутим, изгледа да сам био наиван, јер се ту ништа није промијенило, напротив, чини се да је постало још горе и страшније. У том свјетлу, вјерујем да треба причати приче од прије неколико деценија, подсјећати људе на мрачну традицију која ниједном човјеку не може донијети ништа добро.
Мој роман није ратни роман, иако у њему има ратног вихора, није ни историјски, нити је документаристички. То је антиратна измаштана прича о минулом времену и догађајима који данас обитавају само у нашим сјећањима, али их то не чини мање важним, нити подложнијим забораву.
- Контекст који чини роман пресликан је заправо из Вашег живота. У којој мјери је ова прича лична, исповједна, па самим тим и болна? Да ли Вам је након што сте је испричали донијела извјесну слободу, неку врсту олакшања?
– Нешто не вјерујем да је писање чин послије ког се писац, ма коју тему обрађивао, осјећа ослобођено и растерећено. Можда једино због тога што је довршио свој посао. Што је изњедрио дјело. Али, теме остају да нас муче и након што смо писали о њима. Било би, наравно, много једноставније када бисмо са сваком могли да завршимо након што ударимо посљедњу тачку, али то напросто не функционише тако.
- У којој мјери је Ваш животни пут одредио стваралачки пут, будући да сте више пута мијењали мјеста становања?
– О томе ми је тешко да судим, пошто немам тај други живот, у ком нисам мијењао адресе, с којим бих овај могао да упоредим. Осим тога, не сматрам да сам писац који је у стању да у дјелима искључиво обрађује тему сопственог живота, па да га тај живот уско одреди као аутора. Вјерујем да некаквог утицаја јесте било, пошто често бирам локацију као основу за причу и то, претпостављам, вучем из искуства, али то, наравно, не значи да бих, да сам цио досадашњи живот провео у Београду, писао само о њему.
- Ваш јунак, приповједач у роману има ожиљак који носи снажну симболику. Шта све представља један овакав печат (видљив или невидљив) који носи свако од нас?
– Даворов ожиљак је физичка манифестација његове унутрашње борбе, а и свједочанство о насиљу које у разним облицима провијава кроз роман. Тако да он има симболичку и дословну улогу, на исти начин на који, рецимо, фантастички елемент у другој половини романа служи као метафора и као нешто што се дословно дешава. Тај ожиљак је помало као засебан живи ентитет, он се зажари онда када је Давор близу неког важног мјеста из његове прошлости, налик на лампицу која на нешто упозорава.
Писац, преводилац и уредник
Дарко Тушевљаковић је рођен 1978. у Зеници, БиХ. Прву причу објавио 2002. године у регионалној антологији приређеној у сарадњи с Унеском и од тада објављује краћу и дужу прозу у разним часописима и антологијама у земљи и региону. Године 2004. добио је награду „Лазар Комарчић“ за најбољу новелу. Досад је објавио три збирке прича („Људске вибрације“, „Накнадне истине“, „Хангар за снове“), као и четири романа („Сенка наше жеље“, „Јаз“, „Јегермајстер“, „Узвишеност“). Дјела су му се нашла у ужим и најужим изборима за релевантне књижевне награде у земљи и региону. За роман „Јаз“ добио је 2017. Европску награду за књижевност, а 2023. је за збирку прича „Хангар за снове“ добио Андрићеву награду, а лауреат је и Награде „Бескрајни плави круг“. Дјела су му досад преведена на осам европских језика. Живи у Београду и ради као уредник и преводилац.
- Како сте постали писац? Шта је то што је пресудно утицало на ту Вашу одлуку?
– Врло рано сам одлучио да ћу се у животу тиме бавити. Да оно што другима желим да пренесем највише волим да саопштавам кроз текст. Прилично сам сигуран да ме је на стваралачки пут одвела љубав према читању. Свака прочитана прича отвара у нама нов универзум и невјероватно је колико смо таквих универзума способни да примимо. У тој магији сам просто морао да се опробам.
- Имате ли неке посебне ритуале док пишете?
– Потребна је или тишина, или веома гласна инструментална музика, што је, заправо, исто што и тишина. Луксуз да себи испуњавам неке посебне услове немам, пишем када имам времена и снаге.
- На којим књигама сте стасавали као писац, стваралац?
– Литература на којој сам одрастао и коју данас читам је била и остала веома еклектична. Велики сам љубитељ фантастичке књижевности, као и других жанрова, али подједнако сам задојен и оним што се незграпно назива главним током, то јест нежанровском књижевношћу (ако такво нешто уопште постоји, али то припада некој другој расправи). Од Жила Верна, преко Асимова и Урсуле Ле Гвин, па до Ен Тајлер, Сола Белоуа и Мајкла Шејбона.
- Које књиге препоручујете нашим читаоцима?
– Врло је то незахвалан посао, прво, због тога што зависи од тренутка, можда бих сјутрадан препоручио неке сасвим друге, друго, због тога што су преференце ствар сензибилитета, јер ја нисам ни књижевни теоретичар ни критичар, те књиге доживљавам врло субјективно. Нека читају оно што одговара њиховом темпераменту или нека баш намјерно излазе из зоне комфора и читају нешто што се коси с оним на шта су у стварном свету навикли. Читам и приче о ванземаљцима и социјалне драме. Али, ако ме питате шта сам последње читао што ми се допало, онда су то, рецимо, посљедњи роман Ен Тајлер, као и нови роман Дамира Каракаша.
Извор: Дан
