Доласку Симе Милутиновића Сарајлије у Црну Гору тешко да се могао ико више обрадовати од Петра I Петровића Његоша. У Сарајлији је владика црногорски могао наћи не само ученог секретара, већ и доброг учитеља за младог Његоша. Помишљао је, додуше, како би ваљало и синовца Рада Петровића упутити у Русију на школовање. Међутим, знајући како је свршио претходни претендент на цетињски престо, синовац му Ђорђе, али стрепећи како би и сами руски двор примио такву молбу, морао је, ипак, одбацити такву могућност.
Истовремено, тешко да је ико долазак Сарајлије примио с више жала од самога Његоша. Био је свјестан, како то још биљеже рани хроничари његовог живота, да ће се тиме његово школовање везати за Цетиње. Па ипак, овај знаменити српски пјесник − „више од пола луд“ човјек , како је Сарајлију оцијенио Вук Караџић; односно, „чедо магновења“, како га је окарактерисао Јован Стерија Поповић – брзо је стекао повјерење будућег, још славнијег српског пјесника.
У односу на младог Његоша и његово окружење, Сарајлија je имао једну предност; наиме, упућеност у европске интелектуалне токове из којих он и развија свој романтичарски космизам, што ће се посебно примити у будећем аутору Луче микрокозма.
Али тај први сусрет протицао је уз много неповјерења између учитеља и ученика. Сам Сарајлија оставио је једну необичну успомену о васпитању, коју овдје доносимо кроз обраду Лазара Томановића.
- Ученик, младић од шеснајест година препирао се са својим учитељем о српском јунаштву. Ученик је хвалио Црногорце изнад свијех Срба; учитељ признавао је јунаштво црногорско, али није могао допустити, да не призна јунаштво и оној земљи, чије је јунаке он у Србијанци опјевао. Ево, ја сам можда најгори Србијанац, а изаћи ћу слободно на мегдан најбољем Црногорцу, па ко не вјерује, нека обиде. Кад је то рекао, изашао је на двор. Мало послије позвао га ученик у собу. Ја ти, рече, немам кад звати најбоље јунаке црногорске, него ево ти мене, па да скрешемо сад дим у дим по црногорски, да знаш, што је и дијете црногорско. Симо се најприје опирао, а најпослије рече: Немам руке, коју бих дигао на Његоша, него удри, ако мислиш да се плашим. Ученик упали један пут и други пут, али оба пута зрно паде пред Сима, а до њега не допре. Онда га Раде загрли и каза му, да га је хтио само кушати, те да је у мале пушке био ставио толико праха, колико да зрно само из цијеви испане. Жестока нарав Симова дивно се сусрела с огњеном душом Радовом (Лазар Томановић, Петар Други Петровић – Његош као владалц, 1896)
Као својеврсни ментор, Сарајлија је имао велики значај за формирање Његошеве и владарске, и националне, и пјесничке личности. Владика Његош то више пута потврђује, једном у својим писмима, други пут у пјесми „Спровод праху С. Милутиновића“ – гдје каже: „Ти м՚ уведе поглед први у зрачнијем просторима, / у којим се зв՚језде тиће и шетају хоровима“ – трећи пут у „Посвети“ свог космогонијског спјева Луча микрокозма: „Да, свагда ми драги наставниче / српски п՚јевче небом осијани“.
Милорад Дурутовић
