Пише: Владан Алимпијевић
Када је председница Републике Молдавије Маја Санду, у британском подкасту „Остало је политика“, изразила подршку уједињењу своје земље са Румунијом и самоукидању државе чији су је грађани изабрали, јер је „све теже да опстане“ пред руском претњом, она није отворила нову политичку тему, већ изразила стару, болно нерешену амбицију Румуна са две стране границе. Али идеја „Велике Румуније“ не издржава тест у судару с реалношћу, правом и геополитиком.
Уједињење две земље које деле језик, историју и колективно памћење звучи логично, готово неизбежно. У пракси, оно данас делује као пројекат ван политичке реалности. Не зато што не постоји жеља, већ зато што не постоји оквир у којем би та идеја могла да се претвори у одрживу одлуку. За малу земљу попут Молдавије све је теже да опстане као демократија, као суверена нација и, наравно, да се одупре Русији, рекла је Санду.
Изјава председнице Молдавије о могућем уједињењу са Румунијом је преседан, не по свом садржају, већ по месту с којег долази. По први пут идеја о укидању молдавске државности није артикулисана из румунског политичког простора или маргиналних унионистичких кругова, већ из самог врха власти у Кишињеву.
Маја Санду, међутим, не заговара распад државе у класичном смислу. Њена порука је симптом, а не узрок: сведочанство о дубокој кризи одрживости молдавске суверености у свету у којем мале, сиромашне и институционално слабе државе постају колатерална штета великих сила. Када каже да је „све теже опстати“, она не говори о идентитету, већ заиста о голом преживљавању.
„Молдавија је пропустила прилику за уједињење са Румунијом у тренутку када је прогласила независност. Тада су могли да се уједине, али сада, мислим да једино улазак у Европску унију долази у обзир, па да у оквиру Европске уније буду заједно“, каже за НИН Октавијан Сучу, дугогодишњи уредник и новинар медија на румунском језику у Србији.
„То је исти народ, али су у питању различите регионалне групе. Румуни су настали из три такозване кнежевине – Молдавије, Влашке и Трансилваније, које су још у средњем веку имале већинско румунско становништво. Молдавија је некада била део Румуније, али је пактом Рибентроп–Молотов из 1939. припала Совјетском Савезу, а сада је таква политичка ситуација да је уједињење неизводљиво“, каже Сучу.
Молдавија је готово школски пример државе са формалним суверенитетом, али без стварних полуга моћи. Слаба администрација, системска корупција, масовна емиграција и готово симболична војска чине је политички порозном. У таквом контексту, руски утицај не делује као софистицирана стратегија, већ као природна последица вакуума. Тамо где нема државе, улази патрон.
Гласно и прилично недипломатско размишљање Маје Санду о уједињењу треба читати као крајњу опцију, политички „осигурач“ у случају да се покаже да европски пут остаје декларативан, док безбедносни ризици расту. У том контексту, Румунија није романтична „матична земља“, већ функционална инфраструктура: чланица ЕУ и НАТО, са војском, институцијама и међународним гаранцијама, које Молдавија сама не може да обезбеди.
Проблем легитимитета
Кључни проблем је демократски легитимитет. Санду отворено признаје да док у Румунији уједињење подржава велика већина грађана, тек око трећине Молдаваца је за заједничку државу. Придњестровље се томе категорички противи, а значајан део становништва остатка земље је или равнодушан или скептичан. У таквим околностима, свака озбиљна иницијатива ка унији била би политички ризична и потенцијално дестабилизујућа.
Дакле први проблем је једноставан и неумољив: нема јасне већине у Молдавији. За одлуку која би неповратно променила судбину државе то није храброст, већ политички хазард. Референдум са очекиваним резултатом не би произвео јединство, већ дугорочну политичку парализу.
Други проблем је још опаснији: полуотцепљена енклава на граници са Украјином, Придњестровље, у којој по приближно трећину становништва чине Руси, Молдавци и Украјинци. Регион у ком је Русија и војно присутна настао је као покрет противљења осамостаљивању од Совјетског Савеза и фактички чини Молдавију недовршеном државом. Сваки покушај уједињења без претходног решења тог конфликта значио би или директну конфронтацију с Москвом или правно сумњив маневар који би годинама био оспораван. Сличан отпор стигао би и из Гагаузије, туркофонске заједнице, још једног простора у којем Кремљ има дугме за дестабилизацију.
Придњестровље
Придњестровље, уска трака земље уз границу Молдавије и Украјине, траје као замрзнути конфликт деценијама. Иако формално део Молдавије, регион функционише као дефакто независна енклава, са сопственим институцијама, војском и економским везама са Русијом. Руска војска има базу у Тираспољу, а Москва контролише кључне економске токове и границу, чиме директно утиче на политичку стабилност Молдавије.
Након рата између Молдавије и проруске побуњеничке власти у Придњестровљу јула 1992. потписан је споразум о успостављању Трилатералне комисије за контролу (Молдавија – Транснистрија – Русија) и остао је руски контингент „мировних снага“ као део мировне операције.
„На самиту ОЕБС-а у Истанбулу 1999. Русија је потписала декларацију са обавезом да повуче своје трупе из Придњестровља до краја 2002. године. За сада им је то војна база. У случају победе у рату са Украјином, Придњестровље више не би остало у Молдавији, већ би се спојило са Русијом“, упозорава Октавијан Сучу.
Сваки план уједињења са Румунијом отворио би питање статуса Придњестровља. Аналитичари Стратфора истичу да би покушај интеграције ове територије могао изазвати директну интервенцију Русије, што би додатно дестабилизовало читав регион. Москва јасно шаље сигнале да би уједињење Молдавије и Румуније сматрала геополитичком провокацијом.
Владан Алимпијевић: Пројекција и ширење моћи: Војне базе у иностранству
На међународној сцени, простор за илузију је још ужи. Уједињење Молдавије с Румунијом аутоматски би претворило целу територију у НАТО зону. У тренутку када Запад покушава да управља ескалацијом рата у Украјини, мало ко у Бриселу или Вашингтону има жеље за отварање нове стратешке пукотине на истоку Европе.
Чак и у сценарију завршетка рата у суседној Украјини и новог регионалног договора, Молдавија би се нашла за преговарачким столом не као романтична историјска прича, већ као безбедносни проблем који треба пажљиво неутралисати.
Ни унутрашње препреке нису мање озбиљне. Устав Молдавије јасно брани суверенитет државе, што значи да би пут ка уједињењу морао да започне рушењем постојећег правног поретка, демократским путем, али без гаранције успеха. Без стабилне већине тај процес би остао трајно отворена рана у друштву.
А онда долазимо до питања које се у Букурешту ретко поставља наглас: да ли је Румунија уопште спремна? Интеграција Молдавије не би била чин симболичног повратка, већ вишедеценијски финансијски и административни подухват. Плате, пензије, институције, инфраструктура, све би пало на терет румунске државе, чија административна ефикасност већ годинама изазива сумњу и код сопствених грађана.
Цена утапања Молдавије
Економски шок уједињења не би био равномерно распоређен. Терет транзиције најтеже би погодио Молдавце, уз неизбежан раст трошкова живота и деценије социјалне несигурности. Без посебних фондова и дугорочне стратегије, уједињење би изгледало мање као спас, а више као хаос.
Уједињење са Румунијом није ни питање идентитета. Економије две земље су врло различите: Румунија има номинални БДП око 20-25 пута већи од молдавског, док је стандард живота и инфраструктура у Молдавији знатно нижи. Стручњаци из регионалног портала Еуроинтегратион процењују да би хармонизација плата, социјалних права, пензија и јавних услуга захтевала стотине милијарди евра инвестиција и деценије структурних реформи.
Поред тога, фискални и буџетски притисци на Румунију били би огромни. Интеграција Молдавије у Румунију значи не само преузимање економских обавеза, већ и прилагођавање правног система, пореских политика и регулаторног оквира. У анализи Логос-Пресс се наглашава да би чак и краткорочне финансијске импликације могле дестабилизовати румунски буџет, док би дугорочни ефекти зависили од успешности реформи и новца европских пореских обвезника.
Никушор Дан, председник Румуније, рекао је поводом иступа Маје Санду да Молдавија остаје „есенцијални спољнополитички приоритет“ за Румунију и да Румунија неће бити “равнодушна према судбини државе у којој се говори румунски језик”, али је, на директно питање о идеји уједињења, нагласио да подршка Молдавији треба да буде усмерена ка европским интеграцијама, а не ка уједињењу.
Иако Маја Санду ужива велике симпатије у Румунији, где је цењена и виђена као спољашњи симбол интегритета и отпора, њен имиџ-капитал ризикује да се брзо истроши једном када би била изложена политичким борбама у Букурешту, где доминирају административне теме попут пензија, инфраструктуре, проблема у правосуђу или пореских питања, а не нужно борба за демократију против Путина.
„Молдавија је потпуно економски девастирана и Румунија би вероватно могла да помогне, наравно уз велике жртве. Букурешт заправо већ помаже. Рецимо, сада снабдева Молдавију гасом, пошто она више не добија руски гас, и економски је помаже. Међутим, много Молдаваца већ има румунско држављанство, тако да су се неки преселили у Румунију, а неки са румунским држављанством бораве у Западној Европи“, каже Сучу.
У румунском парламенту тврде да постоји спремност да се размотри питање уједињења ако би то Молдавија сматрала реалном опцијом. Еуген Томац, саветник румунског председника, изјавио је да „сваки поштен Румун посматра уједињење као природан процес“ и да Румунија може озбиљно да размотри такав сценарио, али уз поштовање воље Молдаваца.
Владан Алимпијевић: Добар европски понављач из Софије: Улазак Бугарске у еврозону
Слаба подршка миту
Портали Стратфор и Медуза истичу да би и само помињање уједињења са Румунијом аутоматски појачало тензије са Москвом. Руски утицај у Молдавији, нарочито у Придњестровљу и аутономној области Гагаузији, представља реалну претњу дестабилизације. Било какав покушај уједињења могао би изазвати дипломатске и безбедносне реакције, укључујући економске санкције, притиске на енергетске токове и појачано присуство руских пропагандних операција.
Унутар Молдавије, подршка уједињењу није хомогена. Већина становништва се противи овом сценарију, а политичке странке су дубоко подељене. Изјава председнице функционише више као сигнал западним партнерима него као одраз оперативног политичког плана, што потврђују и анкете које показују да би само око 30-35 одсто грађана подржало референдум.
Сви ови аргументи не значе да је идеја мртва. Она је само одложена, зависно од исхода рата у Украјини, промена у Русији, европске политичке климе и, пре свега, способности две државе да мисле у деценијама, а не у изборним циклусима.
Право питање, међутим, није да ли Молдавија жели уједињење, већ да ли Румунија има политичку елиту спремну да води такав пројекат, сноси његове трошкове и преузме одговорност за његове последице.
Изјава Маје Санду није позив на уједињење колико сутра, већ упозорење: Молдавија, каква данас постоји, тешко може дугорочно да опстане између Русије, Украјине и уморне Европе. Председница не руши државу, већ констатује њену неодрживост. Питање је и да ли Европа има политичку вољу да сачува мале државе пре него што оне саме закључе да им суверенитет више не значи сигурност.
Европске интеграције Молдавије представљају далеко реалнији стратешки циљ од уједињења са Румунијом. Приступање ЕУ, ако су у Бриселу искрени да то желе, омогућило би Молдавији институционалну подршку, финансијску стабилност и какву-такву политичку заштиту, без ризика и трошкова масивног уједињења. Овај приступ такође јача демократске институције и отпорност земље на спољне утицаје.
До тада, једина рационална стратегија остаје много скромнија, али реалнија: место за преговарачким столом, а не митолошки повратак историји. Јер у данашњој Европи, историја без моћи ретко добија срећан крај.
Извор: НИН
