Пише: Десанка Максимовић
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско се стадо мало
све до последњег руна
разбило и ошугало.
Постали ми смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших и рана.
(Десанка Максимовић, Целокупна дела, Том 1, Песме, Београд: Задужбина „Десанка
Максимовић“, ЈП Службени гласник, Завод за уџбенике, 2012, стр. 558).
