Piše: Novica Tadić
Beleške o mojim knjigama
1.
Moje su rane pesničke zbirke (Prisustva i Smrt u stolici) zapisi iz senovitih enterijera. Soba, hodnik, sobičak i pesnički subjekt u njima. U uglovima, među predmetima, između zidova kao da se oblikuju utvare samo snagom mašte i snoviđenja. Tu su: tamni penjač, onaj koji oštri jezik, kezila, skakutani, kezilići. Mali demoni vole sobne prostore i upotrebne stvari. Vole intimu, suze, liriku.
2.
Knjigu Ždrelo napisao sam u žurbi, žalostan veoma, žučljiv. Iz rečnika, čini mi se, izabrao sam reči: žaba, žlezda, žgadija. O žgadijo pod zvezdama! Krikom se oglašavah tih dana.
3.
Ognjena kokoš, kakav naslov, plamen, sulud, ma šta ti bi, ha-ha, šta ti pade na pamet, jesi li lud, ili si možda slikar, mazalo, luda koja sanja da joj je glava jaje izumrlog reptila, zbilja jesi li pri sebi, ipak, atraktivan naslov, da se pominje, pamti, ho-ho, žar ptica, čudovište, strava, vergla sila od pesnika, za kafanskim stolom, onaj što se upravo vratio iz klozeta sa kapljicama mokraće na vrhovima cipela, kao rosom.
4.
Knjiga Pogani jezik kao pozornicu ima mirni, usnuli horizont. Od prvih stihova pa do poslednje pesme, glasovi, škrgut, govor nerazumnih. Na kraju se dopire do središta horizonta, vertikale na čijoj je najvišoj poziciji Um, a na najnižoj Nerazum, alfa svakog stvora.
5.
Izvrgao sam sebe ruglu u knjizi Ruglo. Tu su se zlopamćenje i zlopaćenje zatvorili u krug, da jedno drugo podstiču i troše.
6.
Napisao sam knjigu Kobac i predao je izdavaču. Zaboravio sam na rukopis. Ali, ne lezi vraže, jednoga dana, pročitah u gradskom autobusu, uzgred, švrljotinu: Kobac. Bilo je to nečije drugo, strašno ime. Moj rukopis je tako dobio iznenadnu i neobičnu potvrdu.
7.
Pesme rasute po časopisima sabrao sam u neveliku knjigu pod nazivom O bratu, sestri i oblaku. Ranim pesmama, koje sam zaboravio iz meni nepoznatih razloga, možda iz nemarnosti, pridružio sam nove strofe i dnevničke zapise. Izricao sam rečenice i onda ih osluškivao i zapisivao. Između izricanja i zapisivanja često je prolazilo i po više godina. Nije nedostajalo vrednih pisara da ponešto
zabeleže i za mene i za njih.
8.
Hitro pisanje, da. Moja knjiga Ulica napisana je tako. Hitro, u hodu, iz prvog maha. Išao sam ulicama i mislio o koječemu. Bio sam sličan onima koji sami sa sobom govore, onim užasavajućim tipovima.
9.
Nesreća, zloba, beda. Iskušenja. I oni koji nadiru i od kojih se niko ne može odbraniti. Mali zavojevači, uspavani zlikovci. Sećam se jednog, došao je isturajući ramena napred, upitao: „Imate li nešto olovke?“ Odmah se nametnuo tom rečenicom. Knjiga Napast svedoči o toj vrsti prisile. Od nečeg lepljivog i gadnog samo se pisanjem izbavljam.
10.
Knjiga Potukač je još jedna moja hodajuća knjiga. Površna, cinična, laka. Nju je vetar mogao odneti kao stare novine, niz ulicu. Objavio sam je, dakle, spasao sam je od boljih verzija, od dorađivanja, od majstorstva koje usmrćuje.
11.
Knjigu Nepotrebni saputnici objavio sam 1999. Na koricama je štampana moja fotografija, tako što su je uzduž rasekli. Vidi mi se pola lica, pola naočara, oko trećina brade. Izdavač, Narodna knjiga, tako je to udesio. Kao da su mi rekli: „Ti pripadaš veku koji je prošao, a pripadaš i ovom koji se najavljuje. Mi ne znamo šta će biti s tobom.“
12.
Molitve, brojanice, zapisane snove, tirade i pomisli spleo sam u tamnu celinu. Zbirka Okrilje je knjiga mog pomračenja i opšte nesreće. Namah napadač zagrmi i s neba prasne, iz okrilja jedinog. Zlo je dobilo anđeosko ime. I svi smo svedoci tog nevaljalstva.
13.
Knjigu Tamne stvari napisao sam 2003. godine. To je moja druga knjiga u novom veku. Dobar pravac je kada se molim i kada plačem.
14.
Zemljom vrve ljudi. Težak sam od žalosti. Sva moja zadovoljstva ni u mojoj novoj knjizi pesama (Neznan) nisu zajedno zapevala. Ni sve nesreće neće zajedno. Odnekud je krenula i vest da više ne pišem poeziju, a i to je vrlo zanimljivo.
15.
U knjizi Đavolov drug spasavao sam se plačem i molitvom. Pisao sam o zlu i veru u Boga sačuvao.
16.
Tama je večni pokrov ispod koga ću se, đavoiman, najzad skrasiti. U knjizi Tu sam, u tami reč je o vragovima koji me čekaju, veseleći se.
17.
Često raspoznajem grehe svoje ispod reči svojih. Bez nade sam u grehovima, bez pokoja sam u strahovima.
(1993–2010), Novica Tadić
TABAKERA
Poslužitelju dobri dođi da mi
Tabakeru otvoriš ja prstiju
Moji su prsti pretanki ja prstiju
Zaista ja prstiju nemam
Možda se žute možda se zlate
Svetački mirni iza poklopca
DA BI UMRO KOD SVOJE KUĆE
Da bi umro kod svoje kuće,
otpušten je sa Klinike.
Ali, kući ne ide;
sedi na klupi
u gradskom parku.
Ošišan na jedinicu, izmršaveo,
razmišlja
o nečemu što se davno dogodilo.
Kako ga je majka držala za ruku,
u šetnji pored nakostrešenih
mermernih lavova, u ovom istom
parku, nekad, kad je majka
živela, kad su mermerni lavovi
postojali, iza žbunova žutilovke.
Sa crkvenog tornja sletali su
golubovi, na stazu i travnjak.
Onaj mir i ono gukanje
kad bi sada došli, kad i smrt.
SMRT ME SPREMA
Smrt me sprema
i pakuje
u sapunsku kutiju
Oči mi mirišu
glas mi nestaje
a ruke se
na grudima sklapaju
Pored mene
sveća ne gori
Pored mene
kaplje
česma satanina
SPROVOD
Otvori prozor, još jednom.
Pogledaj još jednom, sine smrti.
Pre smaknuća, večernji žagor počuj.
Jezikom istim govore miševi i fanatici.
Poslovnu štenad vuku crne tašne.
Prodavci otrova nude pilule, pilulice.
Žene u požudnom vazduhu, suknje su šivene
Munjama. Device u šetnji čista su sečiva.
Gomile na trgu, u restoranima, u radnjama,
U prolazima, pored zidova…U svetoj
magli
To je sprovod
Tvoj.
DOLAZE PO MENE
Dolaze po mene tri ratnika pod maskama
i pružaju mi odeću
od starih vreća sašivenu
O to je tvoja nova uniforma – kažu
O to je moja nova uniforma – kažem
Svi vide tvoju novu uniformu – kažu
Svi vide moju novu uniformu – kažem
U njoj ću godinama
nepoznatoj otadžbini služiti
Boriću se, ako treba, do poslednje
kapi krvi
Biću odan
ISUS
Isus
Isus naš
Isus naš jastuče za igle
