Пише: Вера Дидановић
Побуњена Србија чека да власт распише изборе, власт чека да се побуњеници дезинтегришу и да се неким чудом реше спољнополитичке кризе у које се увалила, грађани чекају знак да неко зна шта даље. Једино живот не чека, он пролази.
Година је почела подсећањем да дно не постоји: на бизарној божићној прослави у редакцији Информера, државни врх, ојачан својим политичким оцем, хашким осуђеником Војиславом Шешељем, забављао је осуђени убица осамнаестогодишње девојке, Драган Ашанин. Уз остале елементе „софистицираног” репертоара, уметник је госте видљиво одушевио и песмама које подстичу међунационалну мржњу.
Упознали смо, приде, још једног криминалца ангажованог да чува мир председника државе, који очигледно не верује да су легалне снаге безбедности довољне да га заштите од последица узурпаторске владавине. Спречавањем новинарске екипе да прође кроз јавни парк, све тврдећи да „брани Србију од олоша”, прославио се Мирослав Суваљ, већ раније примећен становник парамилитарног кампа у центру града. Поносан на радну етику захваљујући којој се не одмара ни током празника, Суваљ се, како је потом откривено, врлинама учио током десет година и осам месеци боравка у затвору, због више криминалних дела, укључујући отмицу и силовање.
Ништа лепо, ништа ново
Колико год беспризорни били, ти случајеви заправо и нису нарочита новост у односу на све оно што смо већ сазнали о напредњачкој власти. Пре би се могло говорити о стандардној „храни” за одржавање осећања гађења великог дела друштва, тек да би имало о чему да се прича док чекамо праве назнаке онога што нас чека у новој фази обрачуна друштва које се бори за опстанак и чврстим везама повезане екипе којој власт значи слободу.
Наизглед, све зависи од Вучићеве одлуке о изборима: да ли ће их заиста расписати за крај године, или та прича служи само за замајавање противника и умиривање сопствених бирача, збуњених због тога што њихов вођа сада избегава проверу снаге којој је годинама тако радо прибегавао.
Држање у неизвесности, уосталом, један је од облика којим се власт свети побуњеној јавности, коју, упркос свим идеолошким разликама, обједињује жеља да се што пре заврши актуелна агонија. У којој се, заправо, давимо сви, укључујући напредњачке присталице
Није, наиме, мало разлога за веровање да ће владар окован бројним проблемима покушати да без избора дочека законски термин, тамо негде крајем 2027, све надајући се да ће се главни противник, студентски покрет, до тада дезинтегрисати, ако већ он нема изгледа да поправи нарушени рејтинг. Куповина времена, уосталом, одувек му је била специјалност, а политички је сазревао уз „доктрину” Војислава Шешеља да ће остварење радикалског плана о граници Карловац–Огулин–Карлобаг–Вировитица бити могуће „кад се промене околности у свету”.
Што, наравно, не значи да нас неће изненадити неким ранијим изборним термином, уколико му се учини да је противнике успео да ухвати у потпуном раскораку.
Продужетак агоније
Држање у неизвесности, уосталом, један је од облика којим се власт свети побуњеној јавности, коју, упркос свим идеолошким разликама, обједињује жеља да се што пре заврши актуелна агонија. У којој се, заправо, давимо сви, укључујући напредњачке присталице.
На мучно чекање присиљена је и сама власт. Осим што чека да се деси чудо које би јој вратило популарност, над главом јој виси и неколико оштрих ножева који сваког тренутка могу да се откину: почев од расплета „случаја НИС” али и потенцијалне гасне кризе, преко суђења у случају „Генералштаб” па све до избора потенцијалног „срећног добитника” америчких санкција предвиђених новим Законом о демократији и просперитету Западног Балкана. Ни други облици „поздрава” од хировитог америчког председника коме српски истомишљеник по питању демократских слобода није успео да се додвори, наравно, нису искључени.
Чека власт и крај месеца, када у Београд стиже мисија Европског парламента. Ана Брнабић, председница Парламента, већ је саопштила да се са тим важним гостима неће срести, што најсликовитије говори о шансама за поправљање односа са Европском унијом, још једним од три смрвљена стуба спољне политике на које се Александар Вучић дуго поносно ослањао.
Нешто ћемо, изгледа, дочекати 17. јануара, за када су студенти најавили представљање механизама даљег деловања. Чекаћемо, потом, изборе у Кули, где би могао бити тестиран наступ две листе, студентске и уједињене опозиције
Није, зато, претерано чудно што тако уздрмани Вучић у последње време делује сабрано као онај Маринко Чутук из некадашње хит-представе Аудиција, што је био „неурозан”, јер је „четири сата чамио чекајући”: крајњи исход председниковог чекања, јасно је и њему, после свега не може бити онакав каквог жели. Без обзира на фазе које ћемо до тада сви морати да прођемо.
Игра чекања
А ми?
Заробљени у неочишћеном снегу, забринути због сваковрсне небезбедности и свеопштег расула, оптерећени новим поскупљењима, сва је прилика, дуги јануар ћемо провести чамећи у чекању Вучићевих одлука и исхода спољнополитичких криза којим је осим себе, оптеретио и све нас. Више од свега, чекаћемо поуздани знак да неко има јасан план како да заустави пропадање које траје и убрзава се.
Крајњи исход председниковог чекања, јасно је и њему, после свега не може бити онакав каквог жели. Без обзира на фазе које ћемо до тада сви морати да прођемо
Нешто ћемо, изгледа, дочекати већ 17. јануара, за када су студенти најавили да ће, у Новом Саду, представити механизме даљег деловања. Чекаћемо, потом, и пролећне локалне изборе у Кули, где ће, по свој прилици, бити тестирана можда и најизгледнија изборна варијанта – она са наступом студентске и листе уједињене опозиције.
Нећемо чекати, али би могли сачекати и нове облике репресије и освете, попут, рецимо, гашења медија који нису део пропагандне машинерије власти. А вероватно и нове скандале, нове случајеве корупције, нове криминалце у „заштити државе од олоша”, нова черупања заједничке имовине…
Нема, међутим, много утехе у чињеници да су на чекање тренутно „осуђени” и власт и њени противници: јер, једино што не чека, то је живот. Он пролази.
Извор: Радар
