Вредело би нешто рећи о друштвеном положају просјака, јер кад се човек дружи с њима и открије да су и они обична људска бића, постаће непријатно свестан чудног става које друштво заузима према њима. Људи као да мисле како постоји нека битна разлика обичног „радног“ народа и просјака. Они су посебан сој – отпадници, као криминалци и проститутке. Радни људи „раде“, просјаци „не раде“; они су безвредни паразити. Подразумева се да просјак не „зарађује“ за живот, као што „зарађује“ зидар или књижевни критичар. Просјак је обичан друштвени чир, и трпимо га само зато што живимо у доба хуманизма, мада у суштини заслужује само презир.
Али уколико се човек мало удуби, одмах ће уочити да нема суштинске разлике у животу просјака и животу безброј пристојних људи. Каже се да просјаци не раде; али шта је уопште рад? Надничар ради тако што витла мотиком. Чиновник ради тако што сабира цифре. Просјак ради тако што стоји напољу, било сунце или киша, и при том добија проширене вене, хронични бронхитис, итд. То је занат као и сваки други; наравно, сасвим бескористан – али су, опет, многи цењени занати сасвим бескорисни. А као део друштва, просјак се прилично добро носи с другим занимањима.
Поштен је у односу на продавце већине патентираних лекова, узвишеног духа у односу на власника недељних новина, љубазан у поређењу с агентом за некретнине – укратко, паразит, али углавном безазлен паразит. Ретко извлачи од друштва више него што му треба да би преживео, а то скупо плаћа својим патњама, што би, сходно нашим етичким ставовима, требало да га оправда. Мислим да нема никаквог разлога да просјака сврстамо у посебну категорију у односу на друге људе, нити они имају било какво право да га презиру.
Намеће се питање зашто су просјаци презрени? Јер заиста су презрени, глобално. Мислим да је то само зато што не успевају да зараде за пристојан живот. Никога у суштини не занима да ли је посао користан или бескористан, продуктиван или паразитски; тражи се само да буде уносан. Шта уопште значе све данашње приче о енергији, ефикасности, друштвеној користи и осталом, него: „Заради паре, заради их легално, и заради их много“. Новац је постао врховни тест врлине. На том тесту просјаци падају, и зато су презрени. Кад би човек могао да просјачењем заради бар десет фунти недељно, оно би одмах постало уважена професија. Ако реално гледамо, просјак је само пословни човек који зарађује за живот, као и други пословни људи, онако како најбоље уме. Није он продао своју част ништа више него остали људи нашег времена; погрешио је углавном зато што је изабрао занат у коме је немогуће да се обогати.
Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 171-172. Лом 2019.
Извор: Макроекономија
