Пише: Атанас Ступар
Трећег дана љета господњег Двијехиљадедвадесетшестог из свог дома у Каракасу отети су предсједник Венецуеле Николас Мадуро и његова супруга Силвија Флорес. Да су којим случајем заробљени у ратном окршају не као први човјек и прва дама Венецуеле већ као возач аутобуса и адвокатица специјализована за кривично право, што су им основне професије, уживали би повољнији статус. Формално би их штитила Женевска конвенција иако су међународне конвенције, декларације, резолуције одавно постале мртво слово на папиру.
Циљ отимања и заробљавања владара, војних заповједника и чланова њихових фамилија* одвајкада је имао исти смисао а то је капитулација противничке стране или велике откупне исплаћиване најчешће у злату или сребру.
Кроз историју многи народи су плаћали откупе за своје заробљене вође почев од римског Цезара, енглеског Ричарда Лавље Срце, француског Жана Доброг… Висина откупнине зависила је од статуса заробљеника и репутације земље. Богате земље су лакше подносиле откупнине. Код моћнијих земаља проблематичнија је била морална страна откупа од материјалне јер је унижавала част и понос народа, слабила моћ и ауторитет државе. Вјероватно је због тога велики војсковођа Цезар када је заробљен као млади племић тражио од стране гусара да повећају откуп са 20 талената сребра на 50 талената сребра јер је у својству грађанина Рима држао и до свог достојанства и до угледа Римског царства.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
Историја наших простора памти несрећног краља Бодина који је два пута падао у Византијско заробљеништво. Осиромашени народ је скупљао новац за откуп Бодинових незрелих и неуспјелих авантура тонећи у све већу биједу. Послије другог ослобађања из заробљеништва Бодинова моћ се распала а земља кренула путем пропасти.
Венецуела има велика богатства и респективне војне потенцијале али иако је много пута упозоравана на надолазећу инвазију недостајала јој је морална одлучност и храброст да у историјском континуитету и интересу сопственог народа сачува како своју државну част тако и своје природне ресурсе.
Слабе су перспективе земљи којој без испаљеног метка отму војног вођу. Отмица Николаса Мадура је ем увод у отмицу Венецуеланских нафтних богатстава ем политичка порука свијету. У случају Мадура откупнина ће бити плаћена црним златом. Судбина отетог предсједника је апсолутно небитна јер му се политичка каријера завршила великим срамоћењем.
Оно што се догодило у Венецуели иако се представља као савршена војна акција Америке суштински значи нешто друго. У првом реду ради се о закулисним радњама подмићивања, издаје, препродаје државног суверенитета, о понижењу једног народа и кидању вјековних веза са идеалима слободе.
У другом реду примјер Венецуеле биће подстицај за нову још оштрију поларизацију свијета кроз склапање војних савеза мањих земаља са моћним и поузданим заштитницима. Могуће да ће ново прегруписање снага послије Венецуеланског случаја успоставити равнотежу нуклеарних сила и земаља окупљених под њиховим скутом што ће на глобалном нивоу удаљити Свијет од нуклеарног рата.
То што је чином несупротстављања отмици свог предсједника Венецуела бити враћена два вијека уназад (прогласила независност 1811. године) остаје њен проблем. Да ли ће Венецуела отпочети борбу за очување свог слободарског наслеђа или ће прихватити статус нове историјске творевине зависиће од њеног народа. Народ Венецуеле је подијељен у више група. Једни су остали да живе у Венецуели. Други су емигрирали у околне земље а најзначајнији дио њих у САД. Сви ће морати да се опредијеле за једну од неколико домовина. Због тога постоји могућност да се Венецуела поцијепа као што се дешавало многим земљама у сличним ситуацијама.
За сада се још не зна да ли се Боливарска република Венецуела опрашта са духом Симона Боливара и креће путем Хондураса који је постао свјетски познат као прва Банана република. Да ли ће му Венецуела конкурисати као прва ExonMobiл република?
Колико ће догађаји у Венецуели промјенити географску карту и број свјетских држава показаће нам блиска будућност.
Међутим и блиска будућност је мутна из најмање два разлога. Први је што Американци упркос свог, како га називају, бриљантног војног успјеха у Венецуели немају идеју за оно што слиједи. Не знају како даље.
Иона Велс: Трагом највећег кокаинског пута у Европу и улога албанске мафије
С друге стране Венецуелу је отмица предсједника Мадура гурнула у празан простор у коме ће се вртложити насиља, страхови, безнађа и егзистенцијална драма њеног становништва.
Ма колико чудно зазвучало управо повезаност те двије ситуације спољнополитичко америчке и унутарполитичко венецуеланске дају обрисе будућности ширег региона саопштене насловом отмица-суђење-дестабилизација-цијепање државе-концесија све по етапама и редоследу. Видјели смо то и на другим мјестима. Украјина је једно од њих.
У расплитању конкретног случаја Венецуеле у помоћ нам може прискочити носилац Нобелове награде, не оне за Мир већ оне за Књижевност. Нико није боље проникао у дјеловање САД-а на подручјима Средње и Јужне Америке од славног Перуанца Мариа Варгаса Љосе. Љосина дјела уз изузетну књижевну посластицу дају вјеродостојну слику о томе како су САД производиле нестабилности у Средњој и Јужној Америци, подржавајући диктатуре и преврате, вршећи убиства и отмице предсједника држава, изазивајући оружане сукобе и ратове с једним јединим циљем – пљачкањем народних богатстава држава на које су се намерачиле Америчке мултинационалне компаније.
Мање слушајте вијести више читајте Љосу. Ствари ће вам бити много јасније.
*Многе су жене биле политички таоци. Најпознатија је славна ратница Јованка Орлеанка. За историју наших простора важна је Оливера Лазаревић кћерка кнеза Лазара.
