Пише: Дмитриј Самојлов
Превео Ж. Никчевић
Филм Сергеја Ајзенштајна „Оклопњача Потемкин“, како се сећамо, завршава се тако што џиновски ратни брод блокира кадар, обрушавајући се на гледаоца свом својом гвозденом снагом, упловљавајући, или боље речено, улазећи у биоскоп. На сличан начин, овај филм је прекрио целу културу током протеклих сто година – руску, инострану, елитну и популарну.
Помињао се – и помињаће се – овај филм као ремек-дело кинематографске уметности, цитирано у свакој прилици – каква монтажа, какав кадар, какав, извините, саспенс! А шта тек да се каже о музичкој пратњи!
У једној италијанској комедији из серије филмова о Фантоцију, аутора Паола Вилађа, радници једне установе дижу побуну јер их шеф, као обожавалац Ајзенштајна, тера да једном недељно гледају „Оклопњачу Потемкин“. Сцена снимања Одеских степеница је на комичан начин репродукована у пољском филму „Дежа ви“.
„Потемкин“ је прожео културу баш као и руска авангарда чији је био део. Да ли би глобални успех руске авангарде био могућ без Руске револуције? Док се о Маљевичу и Кандинском може и расправљати, случај Ајзенштајна је јасан: без револуције, не би могло бити ни „Потемкина“. Зато је и сам постао револуција у уметности.
Филм је први пут приказан 24. децембра 1925. године у Бољшом театру, где се тог дана прослављала двадесета годишњица Револуције 1905. године. Кажу да се сто година касније филм поново тамо приказује, не у част годишњице народних немира, већ као прослављени споменик руске кинематографије. Филм је заиста редовно увршћиван на листе најбољих и најзначајнијих филмова већ читав век, према мишљењу најмеродавнијих критичара, филмских стручњака и филмских историчара – према међународној анкети критичара у Бриселу 1954. године, према часопису Sight & Sound и према оценама часописа Empire. Чак је и Јозеф Гебелс рекао да је филм толико уметнички експресиван да би и неко ко није идеолошки убеђен, након што га је погледао, могао да промени своја уверења у корист комунизма. Управо то се догодило француском филмском критичару и филмском теоретичару Жоржу Садулу – видео је „Оклопњачу“ и придружио се Комунистичкој партији.
Прошло је толико година, а овај филм и даље узбуђује људе. Да бих ублажио патетику, додаћу једну личну причу. Седео сам у својој радној соби код куће и гледао „Оклопњачу Потемкин“. Пред крај филма – а он, треба рећи, траје само 75 минута – моја жена и деца су ушли у моју собу и питали ме на која достигнућа покушавам да подстакнем целу породицу слушајући ову језиву музику.
И овде се мора напоменути: колико год пута видео сцену неуспелог погубљења морнара на палуби, не могу да обуздам своје унутрашње негодовање и узбуђење, као да не знам како ће се то завршити.
То је Ајзенштајново знаменито мајсторство – снимање и монтажа на начин који одмах увлачи гледаоца у акцију, одржавајући напетост до самог краја. Знате и да се колица са бебом која се котрљају низ Одеске степенице у трећем делу филма не преврћу, зар не? Укратко, можемо претпоставити да је беба добро, да се није догодила никаква трагедија. Па ипак, то је можда најдраматичнија сцена у светској кинематографији – колица се котрљају, скачући низ степенице, гледаоцу срце прескаче откуцаје док гледа како ће се колица преврнути, а беба испасти из њих право на степенице! Али кадар се прекида, ми видимо старију жену која вришти и која нема никакве везе са колицима – то је још један микро-сиже у филму. Па ипак, сто година касније, још увек се нисмо отресли осећаја да смо сведочили паду дечјих колица. Управо је Ајзенштајн натерао нашу машту да доврши трагедију коју је сам одлучио да не прикаже.
Исто важи и за њуде згажене на степеништу – много се причало о редитељевој окрутности на снимању, правдајући је његовом потрагом за реализмом: војници су заправо морали да газе људима по рукама, главама и торзима својим чизмама. Али не. Постоје сачуване фотографије које приказују нападача како се у време снимања држи за посебну пречку, а застрашујућу илузију стампеда аутор је створио током монтаже.
Чини се да је Ајзенштајн уживао у плашењу публике, у њиховом провоцирању, помало им се ругајући. У то време, то је била природна уметничка метода. На пример, у Немачкој је Бертолт Брехт изумео „епско позориште“, у којем је публика била увучена у радњу, а „четврти зид“ који је одвајао гледалиште од сцене био је срушен. У последњем кадру „Потемкина“, ратни брод улеће у салу, преплављујући гледаоца, као да ће га згњечити након свега што је видео. А приказано је за 75 минута баш много.
Током целог филма, редитељ шокира публику прилично једноставним сликама – ако је месо труло, црви су приказани крупним планом. Чак и на црно-белом филму, крв изгледа убедљиво и природно. Кад рањени морнар Вакуленчук падне на котурницу, почињете озбиљно да бринете о његовој кичми. Војници пуцају на демонстранте без икаквог обзира према уметничким конвенцијама – разбијене чаше, згњечене руке, ране од метака – све то доприноси целокупној слици смрти старог режима.
Уопштено говорећи, није изненађујуће што је совјетска власт после неког времена учинила главном уметничком методом социјалистички реализам, што са заморном неизбежношћу претпоставља одређени дурски кључ у делу. Јер ако дозволите уметницима да граде напетост као што је то чинио Ајзенштајн, увек је непознато до каквих ће закључака доћи гледалац.
Још је занимљивије то што је читав „Потемкин“ био, донекле, авантура – првобитно је требало да буде филм великих размера о револуцији 1905. године, где је прича о устанку на оклопњачи била само епизода. Али сценарио је одобрен три месеца касније него што се очекивало, а и избор локације је потрајао. На крају су остала три месеца за снимање и монтажу, и Ајзенштајн је одлучио да сними филм у потпуности посвећен херојским „Потемкиновцима“. Таква је улога импровизације у уметности.
Понекад се каже да је Сергеј Ајзенштајн у свом филму играо свештеника – карикатурног, чупавог, неумивеног попа који, уместо да моли за милост, покушава да спречи погубљење морнара, куцка крстом по руци, мрмљајући: „Браћо, станите.“ И то је само пола истине. Ајзенштајн се заиста прерушио у свештеника, али само да би пао низ степенице (или рампу), леђима у кадру.
„Оклопњача Потемкин“ као филмски материјал уопште није остарио за сто година – понављам, бројне уметничке одлуке у овом филму и даље држе гледаоца у неизвесности, и даље има шта да се гледа и слуша. Бриљантна музика Едмунда Мајзела и Дмитрија Шостаковича стапа се са мотивима из „Марсељезе“ и народних песама. И овај безвремени квалитет филма је чак помало застрашујући.
Шта ако се ништа узорније не направи у наредних сто година?
Извор: Искра
