Пише: Ђакон Павле Љешковић
„Момче, управо смо стигли до станице Острог! Овдје излазиш из воза“ – биле су ријечи крупног кондуктера, јарко црвеног лица, које су га пробудиле из сна у који је утонуо тек неких пола сата прије него што је воз застао крај станице.
Када је изашао, угледао је дјечака његових година, како збуњено стоји покрај воза, носећи на рамену повелику спортску торбу. Пошто му је додао кофер, кондуктер му је кажипрстом десне руке показао у правцу шумске стазе која води до манастира и додао следеће : “ Никада нисам ишао туда, али мислим да вам треба неких два сата ходања узбрдо да бисте стигли до циља. Ако се предомислите и одлучите да се вратите у Београд, знајте да вам наредни воз до Подгорице овуда пролази око осам ујутро“.
Тек након што се кондуктер поздравио са њима, пожељевши им срећан пут, схватио је да се и онај други дјечак, којег је малочас угледао покрај воза , запутио према манастиру. Када се упознао са њим, сазнао је да је и он уписао богословију, те да су га , баш као и њега, распоредили на Цетиње. Обојица су непосредно прије поласка за Црну Гору обавијештени да се школа на Цетињу реновира и да ће се због тога настава првих пар мјесеци одвијати у манастиру Острог.
Наредних десетак минута су провели у разговору и упознавању, након чега је његов нови познаник погледао у сат и рекао му да је пола једанаест и да би било добро да покушају да до поноћи стигну до манастира. Убрзо су кренули шумском стазом на коју им је указао кондуктер, ни не слутећи да их чека права авантура. За њих, двојицу петнаестогодишњака са београдске калдрме, та стаза је била прилично стрма и доста су се њоме, по спарној августовској ноћи, споро кретали, будући да су били навикнути на асфалт и бетон.
У почетку , док се још увијек нису били упознати са стазом , сваких неколико минута би неко од њих двојице проклизао и пао. Међутим, та неспретност би обојицу доводила до смијеха и охрабривања да се брзо устане и настави са ходањем. Успут су један другом причали о својим животима, породицама у Београду, баш као и о томе како су уопште дошли на идеју да упишу богословију.
Наиме, била је то средина деведесетих година прошлог вијека, када дјечаку од петнаест љета није било лако да се одлучи за ту школу, будући да би наилазио на неразумијевање од стране родбине и свог друштва. Разговарали су и о својим омиљеним јеванђељским причама, догађајима и поукама. Причали су и о житијама светих и другим духовним књигама које су вољели да читају.
Међутим, како се циљ њиховог путовања приближавао, његов сапутник је постајао све ћутљивији и замишљенији. У једном тренутку је застао и саопштио му следеће: “ Извини, али ја не идем даље. Одлучио сам да се вратим до оне станице и сачекам први јутарњи воз до Подгорице, па ћу назад за Београд“! Захваљујући мјесечини која их је обасјавала, добро је видио израз на дјечаковом лицу, који му је јасно саопштавао да је одлука дефинитивна и да би сваки покушај убјеђивања био узалудан!
Дјечак се без поздрава окренуо и почео да се спушта према станици.
Путовање према манастиру је сада морао сам наставити. После неких двадесетак минута ходања је опет проклизао и пао. Тада је по први пут осјетио умор и убрзо заспао поред једног жбуна. Сањао је те ноћи најнеобичнији сан у свом животу, у којем му је сиједи човјек у архијерејској одежди рекао да треба да без колебања настави са ходањем, те да је манастир јако близу.
Пробудио га је пој славуја са шумских дрвећа. Одмах након буђења је осјетио додир хладноће, будући да је свитало, за то доба године, прилично свјеже јутро. Устао је, обрисао прашину са панталона и обуће и наставио са путовањем . Након десетак минута хода, указао се пред њим величанствени призор манастира! Тамо су га дочекали професор, васпитач и повећа група ђака богословије, који су са чуђењем гледали на његове, од честих падова током ходања узбрдо, подеране панталоне…
Дјечака који је одустао и вратио се на станицу више никада није видио, нити је чуо шта се са њим догодило! Оно што засигурно зна је то да су оне ноћи са тим дјечаком заувијек отишле и његове властите сумње и колебања у погледу јеванђељског пута, којим и данас, након три деценије од чудноватог путовања шумском стазом до Острога, упркос разним бурама искушења, одлучно хода…
