Пише: Драгана Николетић
Можда и најделотворнија акција подстицања промене друштва, Студенти у сваком селу, и данас се спроводи, готово 14 месеци од пада надстрешнице на новосадској железничкој станици, и више од годину дана од почетка блокада факултета. По утврђеном сценарију, групе академаца са разних универзитета обилазе и најзабаченија места по Србији, у намери да је (поново) пробуде.
Међутим, понегде ово (наизглед) није потребно, као у засеоку Катрићи села Прањани, у горњомилановачкој општини: мештани су врло трезвени, свесни ситуације. Али, такви – отворених очију ипак су у мањини, како вели Радош, пољопривредни произвођач у пензији, који своје насеље зове „упориштем ћацизма“. Знајући да препозна „лицемерје“ у љубазним осмесима својих комшија, упућеним студентима.
Позно је недељно јутро децембра. Активисти из студентског покрета, подељени махом у тандеме, већ су обишли заселак Ридове. Магла и суснежица нису благонаклоне према постављању штанда у центру села, што је летња форма тих студентских активности, па је примењен метод одлазака од врата до врата.
У том случају, од помоћи су „јатаци“, локалци од поверења који студентима преносе ко је у селу какав, чисто да не набасају на превише острашћене. Јер, тим младим људима, који се не плаше конфликта, ипак није у интересу да продубљују кавге. Већ, како од почетка тврде, да промене систем, што од маја виде у ванредним парламентарним изборима. На које су у овом таласу обиласка Србије потпуно усредсређени.
Мера подршке
Стога је редослед „анкетних“ питања мештанима налик политичкој кампањи, па након поздрава „добар дан“ или помоз Бог“, увек следи упит – подржавате ли студенте. Већ тада све бива јасно по реакцијама испитаника, наводи Христина, студенткиња Факултета инжењерских наука у Крагујевцу. Јер, једни их малтене грле, други скрећу поглед, док су трећи „ни тамо, ни ’вамо“, одговарајући да они „подржавају добру децу“. „Па се ти мисли за кога су“, Христина истиче.
Поједини су „параноични“, те се „праве мртви“, и „ником живом не отварају врата“. Има и таквих што нису речити очи у очи, можда и из страха, па после трче за студентима, носећи им нарамке јабука.
Следеће што млађани истраживачи јавног мњења желе да знају је – излазе ли мештани на изборе. И овде су реакције индикативне, ако си помало психолог: потврдно климање главом није гаранција да дати испитаник заиста гласа. Али, ако питање изазове коментаре типа да би „гласање морало да буде законска обавеза, за чије кршење би требало да се добро удари по џепу“, јасно је да се ради о неком свесном важности избора, посебно у овом одсудном моменту. „Када се решава будућност младих, у чије име и треба гласати“, како поручује једна Мира из Ридова.
Маринко М. Вучинић: Владан Петров као еталон политиканства и послушништва
Кад ће студентска листа
Радош, кога доцније срећемо, указује на феномен недоследности у одлукама – када неко тврди да више никад неће да изађе на изборе, прокламујући да су „сви исти“, а онда „ипак изађе и заокружи најгору опцију“. Постоје и такви који од студената траже савет за кога да гласају, што ови из принципа одбијају, не желећи да преузму туђу одговорност.
Ћуте и кад неко каже да је то „што они раде, морала да ради опозиција, како би осетила пулс народа“, и како би се њихови могући гласачи „са њима поистоветили“. Јер они никога не оговарају, нити у том чину учествују, држећи се сопственог плана и програма.
Међу испитаницима има и нестрпљивих, што би да сазнају „кад ће се објавити студентска листа“. „Ми им тада кажемо да смо још у процесу њеног састављања, извињавајући се што нисмо овлашћени да са њима баш све поделимо“, истиче будућа инжењерка. Чији приступ „анкетирању“ обухвата и искрену знатижељу како живи тај народ, коме излазе у сусрет.
„Многи се жале да су усамљени, препуштени старости и болести, или их мучи то што је њихова средина политички поцепана, када им неистомишљеници ни на кафу не свраћају, иако су доскоро били блиски као родбина. Такви су срећни и захвални што смо им посветили мало времена“, активисткиња запажа.
Осим душевног терета који ови студенти носе на својој грбачи, након сваког сусрета са невољницима, у акцију крстарења Србијом они улажу и приличне физичке напоре. Јер, до неких кућа по раштрканим селима морају да се веру стазама и богазама, будући да на тим местима нема асфалта. Ипак, они су упорни, одлучни да обиђу што више домаћинстава.
Зато ретко где улазе у куће, разговарајући са домаћинима преко ограда дворишта. И тада могу да наиђу на дихотомију порука, да се газда радо упусти у дијалог, а газдарица из куће довикује „боље идите да радите него да овде зевате“.
Понављање мантри прорежимских медија
Понављање мантри, преузетих са прорежимских медија које мештани мањих места углавном конзумирују, очитава се и у коментарима попут „вратите се у Београд, па тамо блокирајте“. Или „обратите се свом шефу Сорошу“, као дан раније, на Руднику. Ако та врста „папагајлука“ изостане, што је ипак чешћи случај, студенти ваде брошуре са упутствима како да се установе фантомски гласачи, пријављени на туђој или лажној адреси. Као и како да се такве информације пренесу надлежнима.
Но, и судбина ових летака крајње је неизвесна: неко ће их пажљиво проучити и поступити по инструкцијама, а други бацити у ватру шпорета. Тад је на делу „ћацизам“, на који нам је Радош већ указао.
Наиме, реска хладноћа овог дана, као и раштрканост Прањана, тера студенте да незнатно одступе од правила разговора преко тарабе. Тако у наведеном засеоку Катрићи један тандем улази у кућу породице Марковић, а заправо викендицу ових двоје Чачана, где се очито скупља делић побуњене Србије. Слатко, ракија, кафа (по избору), мирис кифлица из рерне, увод су у конверзацију у којој учествује и редовни гост Радош, и његова много тиша супруга.
Маринко М. Вучинић: Владан Петров као еталон политиканства и послушништва
Прањански Ћациленд
„Ја сам стар и не треба ми ништа. Немам никаквих прохтева, али ми мозак не да мира: шта ће испред Скупштине то шаторско насеље звано Ћациленд“, пита се реторички. Јер, пренето на локалну географију, „све је исто, само што овде нема металне ограде“. Тврдњу о тамошњем „ћаци-упоришту“, поткрепљује примедбом да „у било чију кућу да студенти оду, угостиће их и боље него овде“, а опет гласати за „оно лукаво пашче“. Вучића.
Стога је категоричан: „Вучић се не може победити на изборима.“ Излаз је да „Ћациленд ’изгори’“, по његовом мишљењу. „Али, тада бисмо били исти као ови против којих смо“, запажа домаћица, ветеранка протеста, још од деведесетих. И тада је било подела, сећа се, које су ишле све до претњи родитеља да се побуњена деца не враћају кући, што сад није уобичајено. „С те стране вама је мало лакше“, она примећује.
И баш у том тренутку у кућу им улази комшија Миливоје, Радошев исписник, али и „главни ћаци“, како нам овај дошаптава. Миливоје је свратио, као, из неке личне потребе, али биће да се по селу прочула студентска акција, којој би бар да посведочи. Зато одмах прихвата да се послужи изнетим. А онда Радош креће да га решета.
„Какав је наш председник?“, почиње са подбадањем. „Добар, ал’ нема ни дана радног стажа“, Миливоје делује „неутралан“. „А какви су студенти?“, Радош наставља. „Добри, ал’ сами од себе хоће да праве закон“, овај одговара. „А каква је наша власт, свеукупно“, чини се као фатални Радошев ударац. И јесте, јер Миливоје каже: „Никаква. Продали су пола Србије.“
Међутим, Радош добро зна да он Вучића ипак издваја из те коруптивне масе, па се на Миливојеву примедбу да „неће гласати“, смеје грохотом. „И нећеш, јер ћу ја да те вежем“, крај је малог сеоског рата („лицемерних“ и искрених). Симптоматичног, с обзиром на то да су та двојица супротстављених заправо – кумови.
Све то студентски двојац слуша и памти, преносећи информације на даљу обраду. Од ње ће зависити наредни кораци ка непроменљивом циљу: учинити да систем профункционише. С обзиром на то да шрафови превише шкрипе, мора доћи до лустрације, како „анкетари“ одговарају на Радошево питање – шта ће бити после очекиване изборне победе. Али такве да не буде ни налик освети.
Извор: Радар
