Пише: Јанис Варуфакис
Хајде да на тренутак замислимо да Европа заиста држи до својих проглашених вредности. Замислимо Европу у којој су начела истакнута на заставама европског пројекта – владавина права, достојанство појединца, стратешка посвећеност аутономији – нешто више од реторичких украса у великим говорима у Бриселу. У тој алтернативној Европи, прича о Николасу Гуилоу, судији Међународног кривичног суда (ИЦЦ) у Хагу, испричана на страницама Le Mondea, била би политички скандал столећа. Афера која руши владе и јача самосвест и достојанство Европе.
Али то није Европа у којој живимо. У Европи каква је она данас, на Гуилоуова искушења сви само слежу раменима, што је показатељ даљег пада нашег континента у очигледно вазалски однос према Америци. Огољене чињенице овог случаја узнемиравајуће су преко сваке мере. У питању је француски држављанин. Уважени судија Међународног кривичног суда, који је европска дипломатија установила уз много труда, да би отклонила могућност да се ратни злочинци скривају иза влада својих земаља. Педантно пратећи законске процедуре и радећи свој посао у складу са заклетвом коју је дао, овај судија је одобрио налоге за хапшење израелског премијера и бившег министра одбране због наводних ратних злочина у Гази. Трампова администрација је на то одговорила уводећи санкције против њега.
То је још један потез усмерен на гушење европског суверенитета. Санкције су учиниле да Гуилоу практично нестане, не само у Сједињеним Државама, него и у сопственој земљи – у срцу Европе. Прогнан је из глобалног дигиталног царства (ускраћени су му WhatsApp, све Гугл апликације и друштвени медији као што су Фејсбук и Инстаграм). Чак и његов француски банковни рачун је неупотребљив због забране свих плаћања која укључују сервисе као што су Виса, Мастеркард, American Expressви наводно европски међубанкарски систем за размену порука SWIFT. Као да све то није довољно, када је недавно резервисао хотелску собу у Француској, Expedia му је неколико сати касније поништила резервацију.
Трампови успешни покушаји засићења јавности нечувеним поступцима и изјавама скрећу нам пажњу са ових веома важних догађаја. Америчка администрација је одлучила да санкционише – то јест учини невидљивим – једног европског судију, само зато што је овај радио свој посао, у Европи, у институцији коју су изабрани европски представници изградили уз много трошкова и напора.
Трагедија није у томе што је Трамп себи дао за право да се меша у туђе послове. У природи је хегемона да злостављају људе који им сметају. Права трагедија, или можда фарса, јесте реакција Европе. Да ли су наше владе одговориле јединственом и громогласном осудом? Да ли су покренуле узвратне мере и установиле европске финансијске и дигиталне канале којима ће заштитити своје правосуђе и грађане од насиља прекоморских земаља? Све што смо досад видели био је трагикомични спектакл изричите и потпуне предаје.
Застрашене строгим погледима званичника америчког трезора у Вашингтону, европске банке су пожуриле да затворе Гуилоуове рачуне. Европске компаније, чија су одељења за контролу законитости пословања само продужени пипци америчких власти, одбијају да му пружају услуге. У међувремену, европске институције – Комисија и Савет – одвраћају поглед, крше руке и мрмљају флоскуле о „сложености“ трансатлантских односа. Не само да не чине ништа да га заштите, него и активно спроводе америчке казнене мере против свог грађанина.
У седмици у којој су се европски лидери гласно побунили због тога што су их Сједињене Државе маргинализовале у припреми мировног споразума за Украјину, ћутањем о Гуилоуовом случају нормализована је даља ерозија њиховог ауторитета. Трампу се вероватно чини да су они спремни да се одрекну европског суверенитета у замену за удобни статус америчког протектората. Како другачије тумачити одлуку француског председника Емануела Макрона да економски атентат на француског судију на француској територији занемари као незнатну бирократску и техничку грешку? Да ли Макрон и немачки канцелар Фридрих Мерз заиста верују да ће жртвовањем сопствених грађана добити место за столом за којим се преговара о Украјини и Палестини, о питањима од егзистенцијалног значаја за Европу?
Гуилоуова кафкијанска ноћна мора никога не изненађује. Оно што је шокантно јесте тишина која окружује читав случај. Требало би да будемо огорчени, не само америчким поступцима него и пасивним ставом Европе. Гуилоуова судбина је горка метафора судбине овог континента: унија националних држава која је установила међународни суд да би заштитила своје вредности сада допушта страним силама да кажњавају његове судије и помаже им у извршењу казне. То је унија која је изгубила своје усмерење, душу и кичму, претварајући Европљане у добровољне статисте у драми сопственог пада.
Када за неколико година сви буду тврдили да су одувек осуђивали израелске ратне злочине у Гази, свет ће се с наклоношћу сећати судије Гуилоуа. Али свет ће добро памтити и водеће европске политичаре, не само због показаног кукавичлука, него и због занемаривања једноставне чињенице да људи неспремни да стану иза сопствених вредности и сами губе значај.
Извор: Пешчаник
