Пише: Елис Бекташ
У идеолошко-пропагандном језичком регистру постоји један неугодан обичај: кад год се војска мијења, говори се о модернизацији. Појам је довољно технички да не изазива нелагоду, довољно апстрактан да не тражи објашњења и довољно неутралан да се под њега може подвести готово све — од набавке нових гаћа и подгаћа за војнике до радикалних доктринарних заокрета. Модернизација не значи ништа друго него напредак. Проблем, међутим, лежи у скоро па сакросанктном приступу појму напретка, који се ријетко преиспитује па зато друштво по правилу пропусти да на вријеме увиди клице будућих проблема у данашњем напретку.
Но, ако лаже коза не лаже рог, односно ако лажу политичари не лажу организацијско-формацијске структуре у којима се промјена војне парадигме види неупоредиво јасније него у политичким тирадама па чак и у доктринарним и стратешким документима. А најмање лаже и најискренија је најмања тактичка и борбена јединица – пјешадијско одјељење. Оно што су држава и војска вољне учинити с пјешадијским одјељењем, вољне су учинити и са корпусима и армијама.
У том смислу, еволуција пјешадијског одјељења у Бундесверу представља много више од пуког тактичког и техничког ажурирања. Она представља тихо, али дубинско преусмјеравање са дефанзивне логике ка логици покрета — а покрет, односно маневар, у рату је само еуфемизам за офанзиву.
Крајем Хладног рата пјешадијско одјељење Савезне Републике Њемачке било је обликовано једном једином претпоставком: ако рат дође, треба задржати, успорити, уморити, а одлучујуће битке водиће неко други. Његова структура била је стабилна, хијерархијска и тешка. Пушкомитраљез МГ3, са својом огромном каденцом и готово гротескном потрошњом муниције, није био само оружје него доктринарна идеја. Он је закључавао битачну просторију, тјерао противника да залегне и претварао простор у тригонометријску функцију времена и метака. Такво одјељење није било замишљено да продире, него да опстаје; не да импровизује, него да издржи.
Било би погрешно такву структуру пјешадијског одјељења сматрати за слабост. Напротив, оно је било плод рационалне дефанзивне архитектуре једне државе која је знала да се налази на замишљеној линији туђег продора. Одјељење је било зупчаник, потрошни елемент велике машине масовне мобилизације, и његова снага произлазила је из система и хијерархијске уклопљености, а не из аутономије. Такво пјешадијско одјељење омогућавало је генералима да планирају одбрамбене операције по идејама војски треће генерације, односно индустријских масовних војски и да са релативним поуздањем очекују да ће успјешно одбранити велике градове, индустријске зоне, виталне комуникације… односно да ће противника принудити на успоравање и на рат изнуривања.
Савремено пјешадијско одјељење Бундесвера полази од сасвим другачије претпоставке. Елиминација МГ3 и прелазак на лакше, логистички мање захтјевне ватрене системе често се представља као питање ергономије и интероперабилности. Али логистика никада није обликована само економијом нити је идеолошки неутрална. Одјељење које троши мање муниције и које је мање зависно од сталног снабдијевања, те које има мање војника, није само практичније — оно је способно за дуже, дубље и покретљивије дјеловање, једноставније је и за попуну и за транспорт. Такво одјељење пројектовано је за кретање, а не за чекање.
Такви, наизглед незнатни и тактичким те економским разлозима оправдани захвати на организацијско-формацијској структури пјешадијског одјељења указују на неупоредиво важније захвате на доктринарни и на унутрашњој логици. Данашње одјељење више није скуп унапријед дефинисаних ватрених тимова, него модуларна структура у којој командир управља функцијама, а не формацијама. Ватрени тимови се формирају ad hoc, према задатку и простору, а не према тактичком правилу. То не само да олакшава командовање у условима високе мобилности, него и драстично смањује когнитивно оптерећење командира у офанзивним операцијама. Одјељење постаје самостална тактичка цјелина, способна да реагује и дејствује без сталног ослањања на више ешалоне.
Ако се овакво одјељење посматра изоловано, промјена може дјеловати умјерено, готово непримјетно. Али војске не ратују изолованим одјељењима. У комбинацији са модерним тенковима, борбеним оклопним возилима пјешадије, оклопним транспортерима и самоходном артиљеријом, добија се квалитативно нова способност: повратак оперативног маневра а самим тим и повратак офанзиве на стратешком нивоу. Не само задржавање, него продор; не само одбрана, него експлоатација успјеха; не само реаговање, него обликовање простора борбе.
Ту долазимо до политички неугодног дијела приче. Док се јавни дискурс упорно држи термина попут одвраћања и повећања одбрамбене способности, структура снага говори сасвим другачијим језиком. Није потребно постојање агресивне намјере да би постојала агресивна способност. Јер једном конституисане способности имају сопствену логику, независну од тренутних политичких увјерења. Ствар постаје још драматичнија када и политичка увјерења у себи садрже рат, као што је случај са данашњим Берлином. Рат није оно што се декларативно најављује, него оно за шта се ствара инфраструктура. А инфраструктура савременог њемачког пјешадијског одјељења није инфраструктура чекања, него инфраструктура кретања.
У том смислу, пјешадија не лаже. Стратегије се могу камуфлирати, реторика се може прилагођавати, али структура најниже борбене јединице увијек говори истину. Када одбрана постане покретна, питање више није да ли је офанзивна, него само када и под којим условима ће се та офанзивност сматрати рационалном.
А хуманистичка позиција, ако још има икаквог смисла, почиње управо ту: у одбијању да се еуфемизми прихвате као замјена за мишљење и у инсистирању да се ствари називају њиховим правим именом — чак и када то име није политички удобно. Њемачка се, не само са својим најситнијим тактичким јединицама, већ и са својим модернизованим Леопардима, Пумама, Боксерима, Шакалима, самоходним хаубицама ПзХ 2000, Патријама, вишецјевним ракетним системима, дроновима… спрема за рат. И то не за рат чија је сврха одбрана Њемачке.
Због тога, мудро је увијек једним ухом ослушкивати шта говори званични Берлин и једним оком гледати на путеве који воде из Њемачке. Поготово када у берлинским фотељама сједе политичари који имају, најблаже речено, благонаклоне и контроверзно ревизионистичке ставове по питању улоге њемачких оружаних снага у Другом свјетском рату и све чешће их представљају као злосрећне визионаре у борби против комунизма и против Русије.
