Пише: Павле Симјановић
Глумац Стив Куган, сада већ редовни сарадник редитеља Стивена Фрирса, има посебни таленат за тумачење „циника с агендом“. С друге стране, Херијет Волтер тумачи Маргарет Тачер с хороричним зачином. На концу, она је, осим што је одлична глумица, и сестричина Кристофера Лија.
Деведесетоминутни телевизијски филм Брајан и Меги (Brian and Maggie; Channel 4) емитован је из два дела (званично се води као мини-серија) с наоко не превише интригантном кулминацијом у виду телевизијског интервјуа који је Маргарет Тачер дала у јесен 1989. поводом оставке министра финансија Најџела Лосона. Ипак, ради се о екстремно хранљивом материјалу за размишљање потеклом из и у Великој Британији заборављеног телевизијског догађаја, понајвише захваљујући поставци двојца актера – премијерке Маргарет Тачер (Херијет Волтер) и новинара Брајана Волдена (Стив Куган) – чији животописи и идеолошки ставови представљају одличне путоказе ка разумевању темеља светског здања на којима се и данас дозиђују нови и све бесмисленији спратови и поткровља.
Редитељ је осамдесетчетворогодишњи експерт за превођење писане речи у домен слике и звука Стивен Фрирс (претходна ставка у филмографији је серија Режим), а сценарио је дело Џејмса Грејема рођеног почетком осамдесетих, продуктивног драмског писца и сценаристе с посебном склоношћу ка политичким фабулама. У контексту овог текста би свакако требало обратити пажњу на његов телевизијски филм Brexit: The Uncivil War (2019, Channel 4) с Бенедиктом Камбербачом у улози Доминика Камингса, творца кампање за излазак Велике Британије из Европске Уније. „Take back control“ је био слоган који је Камингс одабрао после вишенедељог организовања „фокус група“ и копања по колективној жељи вођеној подсвешћу, да би га у Грејемовој визији и Камбербачовом стандардно генијалном извођењу објаснио овим речима: „Када нешто поново узимаш, то значи да ти је раније по праву припадало. Огроман део нашег самопоимања потиче из носталгичне слике о прошлости, из прича, из митова. Обично ме то иритира зато што зауставља напредак, али у овом случају… Хајде да употребимо идеју повратка у доба у којем смо знали на чему стојимо, у доба у којем је све имало смисао. Није битно да ли је то доба стварно или фиктивно“. Грејем се путем филма о Брегзиту бавио масовном емоционалном манипулацијом као основним алатом за остваривање политичких циљева, што је плодна, опојна и свевремена тема; шест година касије Грејем сценарио филма/серије Брајан и Меги пише по једном сегменту књиге телевизијског продуцента и уредника политичких емисија Роба Бурлија Why is This Lying Bastard Lying to Me? Апсурдни сарказам наслова је јасан: ако унапред знате да је онај с којим разговарате лажљиво копиле, како можете да будете изненађени док га слушате како лаже? Нит која дели фиктивно од стварног за те људе је толико ван фокуса да се не може тврдити да заиста постоји.
О Маргарет Тачер (1925 – 2013) мислимо да знамо скоро све, те би се ваљало мало детаљније посветити личности Брајана Волдена (1932 – 2019), (попут Тачер) потеклог из радничко-занатске класе, (попут Тачер) оксфордског студента захваљујући државној стипендији, (али за разлику од Тачер) са дипломом историчара. Можда се управо у тој разлици између „друштвењачког“ и „природњачког“ мозга крије један од повода њихових иницијалних одлука гледе политичких опција којима ће се придружити, будући да је Волден био члан па затим током седамдесетих и посланик Лабуристичке странке. Међутим, изразита левица га није привлачила, и рекло би се да је његова склоност ка слободи појединца потицала из хуманистичких и романтичарских извора. Тако, на Оксфорду је као двадесетпетогодишњак организовао дебату на којој је учествовао и Освалд Мозли, „персона нон грата“ из разлога своје отворено нацистичке прошлости. Зашто? Да би се чуло шта има да каже. Да странка Либералних демократа није основана тек крајем осамдесетих, спајањем некада великих организација тог усмерења – од када су вечити трећи иза Торијеваца и Лабуриста који су им природнији коалициони партнер („Либдемси“ су на наредним изборима сурово кажњени због формирања владе с Торијевцима 2010. године) – Волден би највероватније њих одабрао као механизам за своје политичко биће. Но, деценијама је био антикомунистички Лабуриста близак либертаријанизму и као такав је, повукавши се из политике и поставши новинар, имао природно разумевање за поједине аспекте деловања Маргарет Тачер. Последично, интервјуи које је с њом радио имали су опуштени, ћаскајући тон.
Можда се управо у тој разлици између „друштвењачког“ и „природњачког“ мозга крије један од повода њихових иницијалних одлука гледе политичких опција којима ће се придружити, будући да је Волден био члан па затим током седамдесетих и посланик Лабуристичке странке
Стив Куган, Фрирсов сада већ редовни глумачки а често и сценаристички сарадник (или је тачније рећи да је Фрирс његов), има посебни таленат за тумачење „циника с агендом“. Његов Волден, протагониста на чијој смо условној страни, човек је који је упознао политички универзум изнутра, да би већ као солидно средовечан почетком осамдесетих започео успешну каријеру телевизијског новинара/водитеља специјализованог за политичке интервјуе. У међувремену, Маргарет Тачер и људи којима се окружила – Херијет Волтер је тумачи с хороричним зачином (на концу, Волтер је, осим што је одлична глумица, и сестричина Кристофера Лија) – ограничили су утицај синдиката, богате учинили неумерено богатијима а сиромашнима одузели глад као повод за побуну, „бобије“ с пендрецима трансформисали у наоружану силу за разбијање демонстрација, и у таквом стању довели Велику Британију до јесени 1989.
Милорад Дурутовић говорио на тему „Орфејство у савременом свијету – аутопоетички коментари“
Рат на Фокландима, заједно с патриотским заносом који је произвео, био је давна прошлост, слобода тржишта није баш певала тако лепо како су сужњи из средњег економског сталежа певали о њој, Берлински зид се крунио и Европа је корачала ка својој следећој геополитичкој етапи развоја. Управо порађање заједнице европских држава постаје бела укрштеница коју Тачер није у стању да реши: с једне стране њеном слободнотржишном уму годи помисао на нестанак граница, с друге, идеја о међусобној фиксираности великих валута – почевши од симбиозе фунте и марке која је најавила стварање еура – коси се с визијом минималног државног уплива у индивидуалну финансијску иницијативу. Није ли још горе за појединца када му над главом, уместо старе и по учмалости му познате енглеске администрације, над главом „виси“ некаква „супер држава“ насељена хрпом апартних бирократа?
Чини се да Тачер ни сама није могла да попуни расцеп између слободе и контроле, одувек природан за десничаре али и оптерећујућ у новим, непознатим околностима, и ту конфузију је пренела на свој кабинет. Министар финансија је заговарао фиксирање валута што се косило са ставовима њеног главног економског саветника, и министар је одабрао да напусти брод чији капетан почиње да плови са поломљеним компасом. Ваљало је грађанству некако објаснити шта се збива, за шта је одабрана Волденова емисија са рационалним очекивањем да ће интервју личити на претходне.
Изузетан разговор води се између Волдена и једног од његових уредника током састанка на којем припремају интервју (није згорег истаћи да је телевизија LWT у друштвеном власништву):
УРЕДНИК: Проучавали су разне телевизијске интервјуе…
ВОЛДЕН: „Проучавали“! Ја сам их радио!
УРЕДНИК: …и направили листу најучесталијих тридесет начина на које политичари избегавају да одговоре на питање.
ВОЛДЕН: Добро јутро, Колумбо! Све их знам! „Министре, шта се десило у случају тога и тога?“. „Знате како, сматрам да људе у овој држави много више занима ово и ово“. „Знате како“, велим ја као да сам директан момак који би само да стигне до суштине, а у ствари користим „знате како“ како бих усмерио разговор ка некој сасвим другој суштини…
УРЕДНИК: То је на броју 20. Што се тиче Маргарет Тачер, њена основна тактика избегавања одговора је број 4: постављање питања о питању.
Баш личи на неког ко нам је нажалост превише близак, та четворка, а богами му ни двадесетица није страна… Елем, Волден је, поготово на начин на који је то приказано у филму/серији, овај пут решио да „притисне“ и натера премијерку коју на извесном нивоу чак и симпатише да каже истину о ситуацији у кабинету, тј. да се на тај начин јасно изрази о правцу којим држава иде. Интервју је трајао четрдесет и пет минута, и тек када погледате како је истински изгледао (на Јутјубу) увиђате да је барем трећина потрошена на инсистирање да се одговори на питање зашто је министар финансија поднео оставку, што је праћено упорним одбијањем Маргарет Тачер да сарађује које се огледало у бесомучном понављању реченица „Министрова позиција је била неприкосновена“ (у свакодневном говору скоро никад употребљавана реч „unassailable“ је изговорена на десетине пута) и „Он је донео своју одлуку, након чега сам ја донела своју“. Резултат је био да је Тачер деловала као особа која нешто прикрива, и да је то нешто толико круцијално да ће утицати на много више него што је непосредна будућност једног кабинета који ионако има ограничен рок трајања.
Ватрено оптужује Лабуристе да их смањивање јаза између најсиромашнијих и најбогатијих толико усрећује да немају ништа против ниског износа просечне плате, док она заступа визију у којој је разлика огромна али и најмање имућни добијају више.
The Sandman – „Азбука девете умјетности“ и стрип који је променио свијет
Годину и месец дана касније, крајем новембра 1990. и већ у ери „краја историје“, Маргарет Тачер је под додатним притисцима и системским недаћама морала да коначно напусти позиције премијерке и прве жене своје странке. Грејем, Фрирс, Волтер и Куган су гласачи Лабуриста – ваља истаћи, често крајње критични према политичарима који их предводе – што последњу сцену серије чини тим више дирљивом. Волден путем телевизијског преноса посматра један од опроштајних парламентарних наступа Маргарет Тачер. Тврда је у свом опредељењу можда и више од девојке која је пола века раније почела да машта о директном утицању на курс нације. Ватрено оптужује Лабуристе да их смањивање јаза између најсиромашнијих и најбогатијих толико усрећује да немају ништа против ниског износа просечне плате, док она заступа визију у којој је разлика огромна али и најмање имућни добијају више (тј. високи капиталисти се енормно богате, узгред помало подижући и дохотке свих осталих). Дакле, људи нису једнаки и не би их требало вештачки одржавати у илузији да јесу, посланици око ње вичу у сагласности или протесту, а Тачер понавља „Уживам у овоме!“. Волден, човек који је имао удео у њеном паду, подиже чашу вискија у правцу телевизора и наздравља јој. „Екс, Меги“, као да каже, „како ћемо даље без тебе која си нас тако квалитетно и искрено провоцирала?“. На почетку текста поменутом Доминику Камингсу би се свидели ови носталгични закључци, иако би се вероватно запитао која им је употребна вредност. Најскупљи чинилац вредности је што се на њих не може прикачити етикета са ценом.
Извор: Радар
