Пише: Милан Милошевић
Живот и прикљученија америчког држављанина и руског песника и Јеврејина, рођеног пре 85 година, несвршеног основца, металског шегрта, помоћника патолога и геолога, песника који је био жртва идеолошког заокрета и политичко литерарних интрига, два пута му се судило, два пута смештан у лудницу, покушао самоубиство због љубави, за паразитизам осуђен на пет година прогонства уз друштвено-користан рад, који један тракториста на колхозу Даниловски није ценио као ни песму о томе, у селу Норенској уживао поштовање као прогнаник који се уздигао, “добровољно” добио визу без права на повратак и сусрет с родитељима, остварио универзитетску каријеру, добио Нобелову награду, био песничка поп звезда, волеле га жене, волео мачке, много пушио, у 56. умро – и по други пут сахрањен у Венецији, ипак мало даље од Езре Паунда
1
У недељу, 4. јуна 1972. ујутро, испред главног улаза у међународни терминал аеродрома у Лењинграду, седећи на старом кожном коферу, чекао је човек тридесетих година у фармеркама, ролци и јакни претоплој за то доба. Пасош није имао, већ само совјетску излазну визу М
208098 за стални боравак у Израелу, важећу до 5. јуна 1972, на име Јосифа Александровича Бродског, рођеног 24. маја 1940. у Лењинграду (сада Санкт Петербург), и карту у једном смеру за авион “Аерофлота” којим ће одлетети у Будимпешту, па после авионом “Аустријан” ерлајнса у Беч, те заувек напустити СССР. Пријатељи, њих неколико, који су га испратили избегавали су да кажу “збогом”, већ су наглашено говорили “довиђења”.
У том трофејном кожном коферу Јосиф Бродски је понео писаћу машину, две флаше вотке (колико се смело пренети) за англоамеричког песника Вистана Хјуа Одена, збирку песама Џона Дона и књигу Ане Ахматове с посветом: “Јосифу Бродском, чије песме ми делују магично”.
После детаљног прегледа и расклапања писаће машине, на царини нису имали примедбе, само су покушали да изгребу налепницу са сликом Ђине Лолобриђиде у неглижеу.
Тај трофејни кожни кофер је његов отац, фронтовски фоторепортер агенције ТАСС Александар Иванович Бродски, који се борио у Финском рату, учествовао у пробијању опсаде Лењинграда и у рату са Јапаном, донео у Лењинград када се вратио из Кине 1948. године, са чином капетана морнарице 3. ранга.
Мали Јосиф и његова мајка Марија Мојсејевна Волперт, рачуновођа, преживели су тешку зиму 1941–1942. у опкољеном Лењинграду.
Када су евакуисани у околину Архангелска, одвела је Јосифа код сестре Розе и њеног мужа Захара Келмовича у Череповец, где је радила као преводилац у логору за ратне заробљенике. У Лењинград су се вратили 1944.
Јосифа Бродског је мајка научила да чита када је имао само четири године, али био је лош ученик. У његовој карактеристици за пети разред наставници су написали да “можда јесте одличан ученик, али се не труди”. Из ко зна којих разлога променио је пет школа и завршио само седам разреда. Писац Пјотр Вајл се сећао: “Усред часа у осмом разреду, устао је из клупе – напустио школу и никада се није вратио.”
Са 15 година радио је у фабрици “Арсенал” као металски шегрт на глодалици. Затим је био ложач у котларници, па морнар на светионику, па је, са надом да ће постати лекар, асистирао хирургу на сецирању лешева у мртвачници регионалне болнице, али је након месец дана одустао и од медицинске каријере.
Покушао је да се 1954. упише у Вишу школу подморничке пловидбе у Морском переулоку, пошто је волео униформе и све у вези са морнарицом. Као мали је сатима разгледао Поморски музеј у Лењингарду, у који га је доводио отац јер је ту, након демобилизације 1948, добио посао у фото-лабораторији.
Од 1957. године учествовао је, као помоћни радник, у геолошким експедицијама на Белом мору, у источном Сибиру и северној Јакутији и у налазиштима уранијума у јатима комараца на Далеком истоку, одакле се, након нервног слома 1961, вратио у Лењинград.
Петроградски ехо Лењинграда
У својим двадесетим Бродски је много читао, али хаотично: поезију, филозофску и религиозну литературу. Самостално је учио енглески и пољски језик. Био је редован читалац пољског интелектуалног авангардног недељника “Прзекрóј” (“Рецензија”), у коме су есеји о новим трендовима у филозофији (егзистенцијалистичкој) и уметности (драмама апсурда) објављивани упоредно с таблоидним белешкама о разводима европских и холивудских филмских звезда и рецептима за лекове против мамурлука.
По сопственим речима, на пољском је читао Камија и Кафку и упознао се са “половином модерне западне књижевности”. Преводио је своје старије савременике, пољске модернисте Константина Галчињског, Збигњева Херберта и Чеслава Милоша, са којим се спријатељио.
Бродски је тврдио да је на његове естетске погледе више од читања књига утицало проучавање Лењинграда, који је у његовом веку у руској књижевности играо улогу какву је Александрија играла у доба Хелена.
Породица Бродски је од 1955. до 1972. живела у Дому Мурузи, по филологу Јурију Зобнину “једном од најпочаснијих места на савременој књижевној мапи Санкт Петербурга”. У родитељском стану од 40 квадрата Бродски је за себе – полицама и књигама набацаним између лукова – оградио пола собе од 10 квадрата.
У тој згради за издавање у такозваном маварском стилу, типичном за северну Европу почетком 20. века, живео је некад драматург, историчар Дмитриј Мерешковски, један од оснивача руског симболизма. Ту је била Радионица акмеистичког песника Николаја Гумиљова, кога је 1921. бољшевичка Чека ликвидирала под оптужбом да је учествовао у монархистичкој завери.
У августу 1961. Бродски је упознао песника Јевгенија Рејна, пет година старијег од себе, једног од чланова књижевног удружења “Промка”, окупљених у Дому културе Промкооперација (касније Палата културе Ленсовета). Он ће Бродском препоручити и дати много књига, а и научити га да не треба да декламује своје стихове када друштво седне с девојкама да пије.
Магична поезија од 19.650 речи
Упознаће га и с Аном Ахматовом, представницом акмеизма, руског песничког правца који је поетизовао једноставност, објективност, разумљивост, тачност и јасноћу језика.
Бродски је често одлазио у дачу Ане Ахматове у селу Комарово код Лењинграда, помагао јој у свакодневним пословима и показивао јој своје песме.
Прочитавши прве његове песме, Ана Ахматова је рекла: “Ти и не знаш шта си написао…” Говорила је да он, као и она уосталом, влада свим ритмовима руског језика.
Године 1963, поклонила му је збирку својих песама с посветом: “Јосифу Бродском, чије песме ми делују магично.”
Он је сматрао да мора писати за своје савременике, а не за своје претходнике. Пошто “уметност поезије захтева речи”, црпео их је из совјетских новина, из старих књига и научног дискурса, из криминалног и радничког сленга.
У књизи Јосиф Бродски: оглед књижевне биографије, песник и историчар Лев Лосев наводи да се непотпуни речник поезије Бродског састоји од 19.650 појединачних речи. Речник Ахматове има нешто више од 7000 речи. Један есејиста је само у првом делу песме “Летња еклога” набројао чак 23 ботаничка назива тамо где би неки други песник рекао: трава.
Списак феномена живог света, речи и фраза уличног говора делује исцрпно већ у његовој “Дугој елегији Џону Дону” из 1967:
Џон Дон је уснуо, и све с њим спава,
сто, зид, постеља, под; успавале се
слике и свеће; резе са брава,
ћилими, ормани и завесе.
Све спава. Боца, чаша,
здела, хлеб, нож за хлеб, кристал, посуђе,
часовник, рубље, ноћна видела,
басамци, и врата куд ноћ уђе…
(Превод Милован Данојлић)
О јеврејском гробљу код Лењинграда, без цензуре
У то време у Лењинграду је било неколико кафеа, у домовима културе у којима су припадници тамошње песничке групе, звани “сирочад Ане Ахматове”, говорили своје стихове.
Поезија у СССР-убила је важна шездесетих година: на митинзима поезије стадионе су пунили Јевгениј Јевтушенко, славом “последњег совјетског песника”, Роберт Рождественски и Ала Ахмадулина.“Несовјетски песници”, у које је Јевтушенко уврстио Бродског, рекли би да је поезија у СССР-уважнија него игде другде, јер – због поезије се иде у Сибир.
Јосиф Бродски је 14. фебруара 1960. први пут јавно наступио на песничком турниру у Палати културе, на лењинградском Тргу Стачек. Прочитао је песму “Јеврејско гробље близу Лењинграда”:
“Крива ограда од труле шперплоче.
Иза криве ограде леже један поред другог
адвокати, трговци, музичари, револуционари.
Певали су за себе.
Штедели су за себе.
Умрли су за друге…”
Због читања песме коју није одобрила цензура, Бродског је на самом турниру критиковао песник Глеб Семенов, кога ће касније неки од дисидената означити као цинкароша.
Бродски је као одговор прочитао, такође неодобрену, “Песму под епиграфом”, изабравши латински израз “Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу”.
Жири је осудио наступ Бродског. А и КГБ се заинтересовао за тог песника кога млада публика скандирајући позива да гласно и са шпрахфелером рецитује нецензурисане стихове.
На састанку партијске организације лењинградског огранка Савеза писаца, песник Всеволод Азаров је реферисао да је вече било веома лоше припремљено и да су читана антисовјетска дела, с којима нико од руководилаца књижевног удружења није био упознат.
Јосиф Бродски је тада објавио “Јеврејско гробље”, и још четири песме у трећем, “лењинградском” броју самиздат часописа “Синтаксис”, који је био дистрибуиран у Москви и Лењинграду, а постао је познат и у иностранству.
Оснивач “Синтаксиса”, Александар Гинзбург, ухапшен је у јулу 1960. ухапшен и осуђен на две године радног логора, формално зато што је (знатно пре тога) за свог друга полагао испит у вечерњој школи, користећи фалсификоване документе.
Трострука жртва
Бродски је говорио да биографија песника ништа не говори о његовој поезији, што је вероватно тачно, али свакако осветљава време у којем је песник живео.
У књизи Јосиф Бродски, оглед књижевне биографије Лева Лосева види се како је Јосиф Бродски шездесетих година, у периоду своје највеће емоционалне рањивости, постао жртва вишеструког сплета околности: промене идеолошке политике Никите Сергејевича Хрушчова, полицијске ревности лењинградских власти и реакционарних чланова лењинградског огранка Савеза писаца, као и сплетки ситног преваранта, активисте парамилицијских “народних одреда” Јакова Лернера.
Либерални период “отопљавања” Хрушчовљеве владавине достигао је врхунац када је у новембарском издању часописа “Нови мир” из 1962. објављена прича Александра Солжењицина “Један дан Ивана Денисовича”.
Партијски функционери и књижевници стасали у Стаљиново доба су, међутим, осетили да ту није реч о критици “индивидуалних недостатака”, већ́ да се доводи у питање људскост целокупног совјетског пројекта, па су почеле кампање дисциплиновања несовјетске интелигенције и омладине која се распустила.
Како пише Лев Лосев, све хировитији и екстравагантнији Никита Хрушчов, огорчен неуспехом економских реформи и кубанске авантуре 29. новембра 1962, искалио је свој бес на уметничкој интелигенцији, непристојно је псовао и лупао ногама на изложби нове уметности у Мањежу у Москви. Потом је на посебном састанку, 17. децембра 1962. викао на младе писце и уметнике и, како пише Лосев, “са својом карактеристичном недоследношћу, наздравио Солжењицину, а током паузе, писцима, демократски, уступио место у реду пред писоаром”.
У априлу 1963. настављено је гушење књижевне побуне на састанку управног одбора Савеза књижевника СССР. Потом је на јунском пленуму Централног комитета КПСС, Леонид Фјодорович Иљичев, секретар Централног комитета за идеологију, у свом извештају говорио о “младим, политички незрелим, али веома арогантним и неизмерно хваљеним” писцима, као и о томе да “међу омладином још увек има лењиваца, моралних богаља, кукавица” које “уз климање главом из иностранства покушавају да принцип идеолошке и популарне уметности замене птичијим жаргоном беспослених и полуобразованих људи”.
Паразитизам (тунеядство)
На почетку свог извештаја, секретар Иљичев је строго опомињао: “Наш живот и његови закони не дају право на избор: ако хоћу – радим; ако хоћу – ленчарим.”
Историчар Владимир Козлов објашњава да се средином шездесетих, пре и после смене Хрушчова, трагало за најефикаснијим мерама утицаја на неистомишљенике, уз поштовање правила игре социјалистичке легалности. Тако се дошло до широког и произвољног тумачења законских одредби којима се кажњава паразитизам (тунеядство).
По тадашњим совјетским законима право на запослење је дефинисано и као право и као обавеза. Бољшевичко програмско начело “ко не ради не треба да једе” било је инструмент класног обрачуна и са капиталистима и са беспосличарима, кулацима и класним непријатељима, и у време Лењина и у време Стаљина.
У првој години примене Хрушчовљевог декрета о паразитизму од 4. маја 1961, пред судове је изведено око 240.000 људи, од којих је девет одсто због “незарађеног прихода” од издавања станова и дача, 20 одсто кројача, обућара, столара и других приватника, а 40 одсто оних који живе од “чудне зараде”.
У чланку “Паразитизам у СССР-у (1961-1991): Правна теорија и друштвена пракса”, Татјана Ластовска истиче да су веома растегљиве оптужбе за паразитизам, подударно с кретањем идеолошког клатна лево-десно, инкриминисале приватно предузетништво, сумњиве приходе, алкохолизам, проституцију, сиву економију, скретања с партијске линије и хонораре које су интелектуалци добијали за своја дела објављивана у иностранству.
Било је, на пример, покушаја да се за паразитизам оптужи историчар и публициста Рој Медведев, који је живео од ауторских хонорара за књиге објављиване у иностранству, затим филозоф Александар Зиновјев, а писац Владимир Војнович је по тој клаузули искључен из Савеза писаца.
Лернер и народни одреди
У то су време припадници такозваних “народни одреда” са црвеним тракама на рукавима помагали полицији у одржавању јавног реда. Разоткривање идеолошких противника, строго говорећи, није било у надлежности полиције и “народних одреда”, али хватање паразита јесте.
И након Хрушчовљевог говора, Јаков Лернер, сарадник лењинградског Технолошког института који је 1963. године предводио један од активнијих “народних одреда”, схватио је да одвлачење пијанаца у затвор за отрежњавање хулигана неће унапредити његову каријеру, али да разоткривање “страног елемента”, идеолошког кваритеља омладине усред свесавезне идеолошке кампање, то може.
Лернер је најпре писмом, уз ласкаве похвале, захвалио Хрушчову на чињеници да у совјетској земљи нема и не може бити антисемитизма, онда се, извештавајући о својим волонтерским активностима, жалио на јеврејске националисте који њега као Јеврејина прогоне јер има жену Рускињу, унуку православног свештеника.
Потом је специјално отишао у Москву и уплашио руководство издавачке куће “Художествена литература”, навевши их да прекину сарадњу са “антисовјетчиком”, Јеврејином Јосифом Бродским, чија је два превода у јесен 1962. ова кућа објавила у антологији кубанске поезије, а 1963. још два његова превода уврстила у збирку југословенских песника.
После тога Лернер је, као “надлежни” шеф “народних одреда” у рејону Дзержински, позвао Бродског и замолио га да дође на разговор 21. октобра 1963. Становник рејона Дзержински Јосип Бродски се одазвао, јер су припадници тих народних одреда имали све врсте акредитива (јавни помоћник истражитеља, итд.), мада су понекад деловали као разбојници против којих су покретани кривични поступци.
Након петнаестоминутног састанка Лернер је сазнао да Бродски нема стално запослење и одлучио да га “подведе под декрет” због паразитизма (тунеядство).
Окололитературный трутень
Лист “Вечерњи Лењинград” објавио је 29. новембра 1963. чланак под називом “Окололитературный трутень”, који су потписали Јаков Лернер и два сарадника листа, Медведев и Јонин.
Наслов чланка је звучао претеће: трутень, “трут” је био синоним за “паразита”.
“Он наставља да води паразитски начин живота. Здрав двадесетшестогодишњи (!) момак се не бави друштвено-корисним радом око четири године”, писало је у завршном делу чланка, као разрада материјала са закључака пленума Централног комитета о паразитима, који пишу формалистичке и декадентне стихове, понижавајући се пред Западом.
Четири пута су поновили фразу из чланка московског листа “Известија”: “Беспосличари се пењу на Парнас”. Бродског су назвали “патуљком, који се самоуверено пење на Парнас”, и то “било којим, чак и најпрљавијим, путем.”
Савез писаца Лењинграда коригује тужиоца
Тужилац Дзержинског рејона је 12. децембра 1963. захтевао да се Бродски изведе пред јавни суд Савеза писаца.
Јавни судови, као квазиправна тела, били су заправо јавни састанци на месту рада или пребивалишта “окривљеног”, који су се обично ограничавали на ритуално блаћење прекршиоца јавног мира, али су понекад резултирали одлуком да се случај повери правом суду.
Пошто се ствар тицала песника, Савез писаца Лењинграда није могао да остане по страни, иако Бродски није био формално повезан са овом организацијом. Његов руководилац у то време, Александар А. Прокофјев (1900–1971), новинар и песник извесног талента, и сам некада предмет званичне критике, пре свега је био убеђени “војник партије”, који је, како пише Лосев, учествовао у организовању осуде Бориса Пастернака на састанку лењинградских писаца 30. октобра 1958. Неко је проширио трач да је Јосиф Бродски аутор увредљивог епиграма с поигравањем презименом Прокофјева, иако он није писао никакве епиграме, а ни Прокофјев га није занимао.
Прокофјев је био човек свађалачког карактера, донекле сличног Хрушчовљевом.
А Одбор Лењинградског савеза писаца је, пише Лев Лосев, био састављен углавном од послушника ауторитарног Прокофјева, најнеталентованијих писаца који су се могли наћи у Лењинграду. И они су одлучили да се “категорички сложе са мишљењем тужиоца о извођењу Јосифа Бродског пред јавни суд”.
Таква окупљања најчешће је пратило избацивање “трута” из Комсомола или удружења, али Бродски није био ни у једном од та два.
Али за “паразитизам” је могао бити осуђен, па Одбор писаца, 25. децембра 1963, “имајући у виду антисовјетске изјаве Бродског и неких његових сарадника” од тужиоца тражи да покрене кривични поступак против Бродског и његових пријатеља пред редовним судом, што тужилац до тада није предлагао.
Лев Лосев сматра да је лењинградска организација писаца, која је претрпела огромне губитке током година ‘Великог терора’, из страха отишла даље од тужилаштва у свом истражном жару.
Овде у шестом одељењу…
У то време Бродски је већ́ отишао у Москву и дочекао нову 1964. годину у Каначиковој дачи, у московској психијатријској болници “Кашченко”.
Наиме, његови пријатељи су организовали да буде прегледан у психијатријској болници, у нади да ће дијагноза менталног поремећаја спасити песника од горе судбине.
Исцрпљен нервном напетошћу последњих месеци, Бродски се плашио да ће заиста изгубити разум “овде у Шестом одељењу… у белом царству скривених лица”. После само неколико дана захтевао је од пријатеља да га извуку из психијатријске болнице, где су га, уз муке, сместили.
Ипак, жељени сертификат је очигледно добијен, пошто је Ахматова писала песнику Алексеју А. Суркову, који је био истакнута личност номенклатуре, од 1953. до 1959. председник Савеза совјетских писаца, познат по својој улози у прогону Бориса Пастернака:
“Журим да вас обавестим да је Јосиф Бродски отпуштен из Каначикове даче са дијагнозом шизоидне психопатије и да психијатар који га је прегледао пре месец дана тврди да му се здравље значајно погоршало као резултат прогона који је пацијент трпео у Лењинграду”. Одмах након изласка из болнице, 2. јануара 1964, Бродски је сазнао да је жена његовог живота, ћутљива сликарка Марина Басманова са лицем Мона Лизе без осмеха, истовремено излазила са његовим пријатељем, песником и хемијским инжењером Дмитријем Бобишевим.
Појурио је у Лењинград да се објасни.
Неколико дана касније покушао је да пресече вене.
Пријатељи и познаници су прогон Бродског и предстојећу одмазду доживљавали као страшан догађај од друштвено-политичког значаја. За Бродског је у том тренутку трагедија била губитак жене којој је посветио много стихова, а све остало су биле само апсурдне околности које су ову трагедију погоршавале.
И у психијатријској болници и у наредним недељама пре хапшења, када је јурио између Москве, Лењинграда и Тарусе (града у Калушкој области у коме су се окупљали дисиденти – од Гинзбурга до Окуџаве), наставио је да ради на лирском циклусу “Песме срећне зиме”. Наслов није био ироничан – циклус је прожет сећањима на срећан период љубави, зиму 1962/63, пише Лав Лосев у књизи Јосиф Бродски: оглед књижевне биографије.
Кад се вратио са још једног путовања у Москву, 13. фебруара 1964, Бродски је ухапшен на улици, ноћу, у близини своје куће. Његови родитељи 24 сата нису знали где је нестао.
У полицијској управи лењинградског рејона Дзержински, 14. фебруара је доживео срчани удар. Стигла је хитна помоћ́. Дали су му ињекцију. Али услови притвора нису промењени.
Заменик начелника полицијске управе реона Дзержински, млади интелигентни официр Анатолиј Алексејев – колега с факултета песника Леонида Виноградова, иначе пријатеља Јосифа Бродског – увече, када је већина запослених отишла кући, довео је затвореника у своју канцеларију, дао му чај и сендвиче и рекао: “Нажалост, ово је све што могу да учиним за вас.”
Писцу Израиљу Мојсејевичу Метеру, који га је молио да помогне Бродском, Алексејев је рекао да је случај безнадежан: “Василиј Сергејевич је издао наређење, суд ће га одобрити – и то је крај игре.”
Василиј Сергејевич Толстиков је тада био први секретар Лењинградског регионалног партијског комитета.
А “на прјажки”, “крутка”…
Захтев одбране да Бродски између првог и другог судског рочишта буде званично психијатријски прегледан одобрен је, али уместо да буде пуштен из притвора и да му се одобри амбулантни преглед, како је одбрана тражила, остао је затворен три недеље “на Прјажки”, у Психијатријској болници број 2 на обали реке Прјажка, а прва три дана био је на одељењу за насилнике.
Тамо су одмах почели да га “лече” такозваном “крутком”: будили су га усред ноћи, урањали у хладну купку, увијали га у мокре чаршаве и стављали поред радијатора. Како су се сушили, чаршави су му се усецали у тело. Бродски је муке које је претрпео “на Прјажки” описивао као најтежи тренутак у његовом совјетском животу.
Зашто је било потребно подвргнути Бродског средњовековној тортури? Нису покушали да добију било какве информације од њега. Нису захтевали покајање или признање грешака.
По Леву Лосеву, или су га заиста сматрали ментално болесним и желели да га излече својим методама како би га учинили способним за суђење и осуду, или је то био садизам медицинског особља, о чему је свет касније сазнао из прича дисидената изложених совјетском психијатријском терору.
А закључак који су дали психијатри из “Прјажке” највероватније је био објективан, пише Лосев, али у тим околностима је био катастрофалан јер је говорио да Бродски “показује психопатске особине карактера, али не пати од менталних болести и, када је реч о његовом неуропсихијатријском здрављу, способан је за рад…”
Ко вас је уврстио међу песнике?
Јосиф Бродски је 18. фебруара 1964. доведен на завршно рочиште у судницу, у улици Востанија у Лењинграду. Оптужен је за тунеядство, паразитизам, по неких 16 тачака: “писао неисправне и декадентне песме, које је дистрибуирао међу омладином Лењинграда и Москве уз помоћ својих пријатеља”; “организовао књижевне вечери на којима је покушавао да се супротстави као песник совјетској стварности”, “избегавао друштвено-корисни рад и водио антисоцијални паразитски начин живота”… Кафкијански ток суђења песнику Бродском одјекнуо је у целом свету захваљујући запису новинарке и књижевнице Фриде Абрамовне Вигдорове (1915–1965).
Судија Дзержинског суда у Лењинграду Екатерина Савељева Александровна:
– Објасните суду зашто нисте радили током пауза (између послова, прим. Л. Л.) и водили паразитски начин живота?
Оптужени Јосиф Анатолович Бродски:
– Радио сам током пауза. Радио сам оно што и сада радим: писао сам поезију.
– Дакле, писали сте своју такозвану поезију? И шта је корисно у томе што сте често мењали посао?
– Почео сам да радим када сам имао петнаест година. Све ме је занимало. Мењао сам посао јер сам желео да знам што више о животу, о људима.
– А шта сте урадили што је било корисно за домовину?
– Писао сам поезију. То је мој посао. Уверен сам… Верујем да ће оно што сам написао бити на услузи људима, и не само сада, већ́ и будућим генерацијама.
– Дакле, мислите да је ваша такозвана поезија од користи људима?
– А зашто говорите о песмама као “такозваним”?
– Ми ваше песме називамо “такозваним” јер немамо други концепт о њима. А која је уопште ваша специјалност?
– Песник. Песник-преводилац.
– А ко је препознао да сте песник? Ко вас је уврстио међу песнике?
– Нико. (Без изазивања.) А ко је мене уврстио међу људски род?
– И јесте ли се за ово учили?
– Шта?
—Да будете песник. Нисте ли покушали да дипломирате на универзитету где припремају… где предају…
– Нисам мислио да се то постаје образовањем.
– А како?
– Мислим да је то… (збуњено) од Бога…
Сва три сведока одбране била су чланови Савеза писаца: песникиња Наталија Грудинина (рођена 1918), која је награђена медаљом за одбрану Лењинграда, а после рата преводила Едгара Алана Поа, и два професора филологије са Херценовог педагошког института, познати преводиоци са европских језика Е. Г. Еткинд (1918–1999) и В. Г. Адмони (1909–1993). Они су покушали да докажу суду да је писање и превођење поезије заиста тежак посао, који захтева посебан таленат и стручно знање, и да је Бродски тај посао обављао вешто и талентовано.
Суд је, међутим закључио да су сведоци одбране “покушали да пред судом представе самог Бродског као непризнатог генија, а вулгарност и недостатак идеја у његовим песмама као дело талентованог аутора”, да “такво понашање сведочи о њиховом недостатку идеолошке будности и партијског интегритета”. То је прослеђено Савезу писаца са упутством: “Известите суд о предузетим мерама.”
Осим Јевгенија Всеволодовича Војеводина, приповедача и новинара листа “Вечерњи Лењинград”, кога је послао Савез писаца, осталих петоро сведока одбране – шеф Дома одбране Смирнов, домар Ермитажа Логунов, полагач цеви Денисов, пензионер Николајев и учитељица марксизма-лењинизма Ромашова – ни на који начин нису имали везе с књижевним радом и нису познавали Бродског.
По логици партијских сценариста, лично познанство може бити основа личне антипатије, а совјетски радници дају објективну процену јавне личности оптуженог…
Јосифу Бродском је после пет сати суђења изречена највиша прописана казна за паразитизам – пет година “административног пресељења” (у Сибир).
Филолошкиња Нина Ђаконова се сећа како се Фрида на судски налог “Одузмите јој белешке” исправила до своје пуне висине од 150 центиметара и тихо одговорила: “Пробајте!”
Затим, “одмах после рочишта, дошла је у нашу кућу и стајала је и плакала на степеницама, неспособна да се попне на наш спрат и позове.”
Фрида је умрла од рака 1965, не дочекавши да се Јосиф Бродски врати из Сибира.
Ана Ахматова је пре свих схватила значај онога што се догодило 1964. године: “Какву биографију пишу нашем Риђем!”, рекла је цитирајући стих из “Белешки песника” Иље Селвинског: “У удаљеном углу, некога су усредоточено тукли. Побледео сам: испоставило се да је тако требало да буде. Пишу биографију песника Јесењина.”
У априлу 1964. Јосиф Бродски је послат на издржавање казне у Архангелску област.
Новинари на Западу су то описивали помињући “ГУЛАГ” и “арктичка радна насеља”, преносећи слику о вечном леду и оковима.
У свом аутобиографском роману Младост, јужноафрички нобеловац Џозеф Куци пише како “оптужен за паразитизам, Рус по имену Јосиф Бродски осуђен на пет година тешког рада у логору на Архангелском полуострву (сиц!) у северном леду… тестерише балване, покушава да загреје своје промрзле прсте, гура крпе у своје бушне чизме, живи од рибљих глава и чорбе од купуса (…) док његов вршњак, песник попут њега, у својој топлој лондонској соби, пије кафу и грицка орахе и суво грожђе…”
Реченица “Сиббирь тоже рсская земля” у “случају Бродског” ипак има нешто другачију драматургију. Из архангелског транзитног затвора, осуђени Јосип Бродски је средином априла послат у Коношки округ на југозападу Архангелске области. Коноша је железнички чвор око стотину километара северно од Череповца, где је Јосиф у детињству евакуисан из опкољеног Лењинграда, до кога се може стићи за један дан. Клима у тим крајевима не разликује се много од лењинградске.
Смештај је пронашао у селу Норенска, у коме је било тридесет шест брвнара, али је само четрнаест насељених.
Тамо су живели углавном старци и мала деца, а сва омладина која је имала макар мало виталности и енергије напустила је то безнадежно сиромашно место.
“Отворите капију, довео сам вам паразита!”
У тадашњој Норинској налазиле су се пошта и продавница; четири деценије касније (2005), репортер “Комерсанта” је забележио да у Норенску (е заменило и) уместо продавнице једном недељно долази комби, а пошта је изгорела.
У селу су 2005. живела четири летња становника и седморо мештана – укључујући и осамдесетогодишњу Марију Жданову, пензионисану поштарку. Само се она сећала када је Русаков, директор “Даниловског”, дошао у кућу Таисије Пестерјеве: “Отворите капију, довео сам вам паразита!”
Јосиф је остао код ње само три дана: март је био хладан, а код Таисије пећ није била у реду, па је Јосиф прешао у брвнару преко пута, такође код Пестерјевих, али су се звали Константин Борисович и Афанасија Михаиловна, бака Настја…
“Једном када се завршио радни дан, затворила сам пошту, дошла сам кући и почела да храним стоку – кад оно, Јосиф! Блед, без даха: ‘Марија Ивановна, молим вас, хитно морам у пошту!’
У реду, спустила сам канте, узела кључеве.
Он: ‘Брже, брже!’
Нисам питала шта се десило. Дотрчали смо. Јосиф је звао хитну помоћ у Коноши.
Кад смо почели да разговарамо, почео је да ми објашњава: ‘Константин Борисович је пио неколико дана. Моји пријатељи су ми донели средство против комараца, а он је одлучио да њиме излечи мамурлук у мом одсуству. Вратио сам се, а он се ваљао по поду, пенио се на уста.’
Све се добро завршило, стигла је хитна помоћ́. Јосиф га је спасао тим позивом. И спасао је себе: био је прогнан, на крају крајева, помислили би да је отровао свог господара…”
Жданова се сећала да је участковый, окружни полицијски службеник који контролише кажњенике, ретко долазио у Норенску, па је Јосиф два пута недељно пешке ишао у Коношу да се јави милицији, пошто није било превоза.
“Једном се касно вратио с посла, морао је да иде у милицију, а било је страшно враћати се ноћу. Зато му је Константин Борисович дао адресу своје нећаке у Коноши, како би Јосиф могао тамо да преноћи. Касније смо разговарали са њом, изгледа да је била незадовољна – не због Јосифа, већ́ због ујака: ‘Изба је пуна мојих, а он ми још шаље затворенике.’ Али у реду је, пустила га је унутра. А онда су му послали бицикл из Лењинграда, и било је лакше”, причала је Таисија Жданова репортеру “Комерсанта”.
Кућа на крају села
Историчар и демограф Александар Бабенишев (псеудоним Сергеј Максудов), кога су колеге послале у Норенску да прогнанику донесе писаћу машину, књиге и храну, описује кућу на самом крају села у којој је живео Бродски. “Била је то дрвена брвнара квадратног облика, какве се од памтивека граде широм Русије, од балвана дужине 3,5-4 метра, односно укупне површине 12-15 квадратних метара. Мали прозор, један од оних који су некада били запечаћени лискуном, такође је био типичан за северна места. Није било намештаја у урбаном смислу те речи. Лево од прозора, дрвени сто са петролејском лампом, писаћом машином и барокном мастионицом – која је, како ми је Јосиф поносно рекао, била поклон од Ахматове – био је прикован за зид. Изнад стола била је полица са књигама, а изнад ње, мали албум са репродукцијама Ђота био је отворен у целости. Кревет на расклапање са сламнатим душеком, клупа са кантом за воду – то је био сав једноставан намештај (…) Наравно, није било гаса, текуће воде, струје, грејаног тоалета – свих тих дивних изума 20. века, није било чак ни тоалета у облику кућице за птице у дворишту, који су измислили стидљиви градски становници. Али постојала су четири зида, кров и врата, чијим затварањем се човек могао искључити од целог света, размишљати, компоновати, бити сам са собом…”, пише Максудов. Рођаци, пријатељи и познаници посетили су Бродског најмање десет пута током годину и по дана његовог прогонства.
Ипак, Бродског је дубоко погађало ограничавање слободе кретања, посебно због раздвојености од Марине Басманове. Дошла је да га накратко посети у Норенској, али њен боравак тамо се завршио уз тешке сцене. Када је хтела да оде, изненада се појавио песник Дмитриј Бобишев и њих двоје су отишли заједно, остављајући Бродског да пати од раздвојености и љубоморе.
“А. Буров, возач трактора, и ја…”
Прогнаник Бродски је у Норенској скупљао камење са поља, довлачио дрва, лопатама растурао стајњак по пољу. Радо би ишао у шуму да бере малине и не би се враћао док се не наједе, а жене би га оговарале зато што су саме лопатале стајњак… Чувао је телад. Пастири су га одбијали: ходао би поред њих звиждућући…
Зарађивао је додатни новац као фотограф у комбинату занатских услуга у Коноши, где се клијенти нису жалили на његов рад. Али пре свега, Бродски је био пољопривредни радник на совхозу Даниловски.
“А. Буров, возач трактора, и ја, пољопривредни радник по имену Бродски, сејали смо озиме усеве – шест хектара…”
Александар Кузмич Булов, тракториста и возач, ни тада ни 40 година касније није посебно волео свог “партнера-возача приколице” Јосифа – не зато што му је мало променио презиме у песми, већ зато што се још увек сећа да је на Даниловском совхозу била парцела од десет хектара.
“А по њему је испало шест. Значи, приписали су ми пола плате…”
Булов га описује као лењог момка: “Док би препешачио три километра од Норенске до посла, закаснио би; онда, ако би сејалица заглавила на њиви, Јосиф није био од користи. И стално је звао на паузу за пушење. Смрзао би се, само да се не зноји. Превртао би вреће, некако напунио сејалицу житом, и ништа више…”
Јосиф је добијао петнаест рубаља месечно на колхозу – “зашто више ако не ради?” – а Александар Булов је тада добијао око двеста.
Ипак му је било жао тог момка: “Долазио би на посао са три медењака – и то је била сва храна. Водио сам Јосифа кући са собом и хранио га. Нисмо пили, не. Када је послат у наш округ, дошла је државна безбедност: ја и моја газдарица смо од самог почетка упозорени да се не смемо петљати са њим. И нисам… (…) Па, послали су га овде, одслужио је своје време најбоље што је могао… то је то (отсидел, как мог… все) …”
А када је Јосиф отишао, у колхозу су се “прекрстили и Бога похвалили што га је са земље склонио… Моцарт прашњави!” сумира тракториста Александар Кузмич, који сматра да је одмах требало да га пошаљу у иностранство, где припада својом душом затвореном, а не прво ту…
Булов је за “песме о себи” чуо од пријатеља из милиције који је надгледао прогнанике “на предмет режима” (“у вези са режимом”).
Није прочитао песму, нити се њом бавио, сматра да Нобелову награду није требало да му дају и сумња да је у то умешана политика.
“Сумњати је за Александра Кузмича готово професионално”, пише репортер “Комерсанта”, помињући да је он неколико година касније напустио совхоз и у Коноши и једанаест година радио у КГБ као возач.
Прогнаник, али како се уздигао!
Таисија Жданова се присећала да је Бродски једном рекао: “Доћи ће време, свет ће причати о мени.”
“Помислила сам: ‘Он је само прогнаник, а како је нескроман’, али нисам ништа рекла. Касније, када сам сазнала за Нобелову награду, помислила сам: ‘Прогнаник, али како се уздигао!’”
Историчар Максудов бележи да су старији сељаци шездесетих година, припадници последње генерације која је одрасла у старој сељачкој средини пре колективизације, прогнаног досељеника културног, трезвеног (по локалним стандардима) лењинградског момка дочекали срдачно и с поштовањем. Ословљавали су га именом и патронимом Јосиф Александрович.
Можда је у њима реч у химничној песми “Народ” насталој у Сибиру:
“Мој народ, који није савио главе,
Мој народ, који је сачувао навике траве:
У часу смрти, стежући зрневље у рукама…”
Ана Ахматова је касније записала: “Рецитовао ми је “Химну народу”. Или ја ништа не разумем, или је ово бриљантно као поезија. А у погледу моралног пута, о томе говори Достојевски у Мртвом дому: ни сенке злобе или ароганције, којих нам Фјодор Михајлович наређује да се плашимо.”
Као да је на ивици самоубиства
У то време писма у одбрану Бродског потписивале су водеће личности совјетске културе: Ана Ахматова, Дмитриј Шостакович, Константин Паустовски, Александар Твардовски, Јуриј Герман, и други.
У септембру 1965. године, под притиском совјетске и светске јавности, посебно након апела Жан-Пола Сартра и низа других страних писаца, совјетске власти су тражиле начин да га пусте.
Једна московска комисија предлаже да буде рехабилитован. Међутим у лењинградском КГБ, тужилаштву и комитету КПСС нису желели да признају сопствену кривицу или грешку својих послушника и тврдили су да за рехабилитацију нема основа јер је Бродски оправдано препознат као паразит; рехабилитација би, опет, могла изазвати непожељну реакцију јавности, која сматра одлуке суда исправним. А ако се Бродски превремено и ослободи – онда да живи ван града Лењинграда.
Москва је притискала лењинградског секретара КП Толстикова и предлагала да се ипак објави да су предузете мере дале резултат, јер се Бродски поправио (“позитивно показао”).
Директор совхоза Даниловски 13. октобра 1964. пише извештај: “Бродски Ј. А. има добар однос према раду, нису примећени прекршаји радне дисциплине. Због савесног односа према раду, одобрен му је десетодневни одмор како би посетио родитеље…”
Лењинградски градски суд је, ипак, одбио жалбу заменика генералног тужиоца СССР од 5. јануара 1965. са захтевом да се Бродски превремено ослободи.
Осам месеци после тога Врховни суд СССР је 4. септембра 1965. Бродском смањио казну на време које је стварно одслужио.
Ахматова је 11. септембра 1965. записала у свом дневнику: “Јосиф је пуштен на слободу одлуком Врховног суда. Ово је велика и светла радост. Видела сам га неколико сати пре ове вести. Био је ужасан – изгледао је као да је на ивици самоубиства. Спасио га је по мом мишљењу (преводилац и сведок одбране) Адмони, који га је срео у возу када се овај лудак враћао од мене.”
Пресуда Врховног суда је првобитно грешком послата Лењинградској уместо Архангелској области, док је Бродски био у Лењинграду на условном отпусту. Сазнао да је његова Марина у Москви и 11. септембра је очајнички покушао да оде код ње. То би било тешко кршење услова одсуства. Агенти лењинградског КГБ су га пратили. Ако би био ухапшен, рок његовог егзила био би продужен. Његов пријатељ, писац Игор Маркович Јефимов, трезвеније је проценио ситуацију од Бродског. Морао је да превари свог пријатеља да не предузме овај луди корак.
Бродски је званично пуштен на слободу тек 23. септембра 1965, и након 18 месеци изгнанства, вратио се у Лењинград.
Како би избегао нове оптужбе за паразитизам, Бродски се, по повратку из изгнанства, запослио као преводилац у лењинградском огранку Савеза писаца СССР – где су, иначе, многи преводиоци налазили запослење након што су одслужили затворске казне, неки и до 19 година.
Не излази из собе, не прави грешку стару.
Ма, шта ће теби Сунце кад пушиш такву цигару?
(“Не излази из собе”, превод Радојица Нешовић)
Звучало је непоновљиво када је он то читао то на руском, са својим назалним шпрахфелером, готово певајући, у ретким наступима на митинзима поезије.
“Невыходи из комнатыне совершай ошибку./Зачем тебе Солнце, если ты куришь Шипку?” (Шипка је јефтина бугарска цигарета)
Зарађивао је нешто превођењем, рецензирањем и обављањем ситних послова у филмским студијима. Једном је чак у филму Воз за далеки август глумио секретара градског комитета партије.
У званичним издањима објављивани су само његови преводи и песме за децу. Нека његова дела кружила су у самиздату и била су популарна у релативно уском кругу читалаца. У Њујорку је 1970. објављена прва збирка под насловом Заустави се у пустињи. Страни медији су га тражили како би га интервјуисали; универзитети су га позивали да држи предавања. Све то је иритирало совјетско руководство и, наравно, није било ни говора да добије пасош.
Пропали план отмице авиона
Јосиф Бродски је једном, пре прогона у Сибир, у децембру 1960 – јануару 1961, нашавши се у Самарканду, планирао да отме мали путнички авион четворосед јак-12 и њиме побегне из Совјетског Савеза.
Кад би се подигли на одређену висину, Бродски би отпозади ударио пилота по глави циглом коју би унапред припремио, а његов пријатељ Олег Шахматов сео би поред пилота, преузео контролу над авионом и одлетели би у Иран или Авганистан…
Стигли су на аеродром у Самарканду, купили две карте, нису имали довољно новца за трећу, али никада нису сели у авион јер је Бродски схватио да неће моћи да удари пилота.
Шахматов је у септембру 1961.ухапшен у Краснојарску због илегалног поседовања оружја и осуђен на две године затвора. Како би побољшао свој положај, пријавио је Бродског, који је 29. јануара 1962. на саслушању признао да је такав план заиста постојао. О томе је писао у једној причи, чији је рукопис пронађен и заплењен приликом претреса његове собе у Лењинграду.
Ипак, прошао је само са тродневним притвором у Гранд Мезону (Велики дом, зграда Лењинградске управе КГБ на Литејном проспекту).
ПАСОШКА ВЕРИДБА
Због шестодневног израелско-арапског рата и прекида дипломатских односа са Израелом 10. јуна 1967, емиграција Јевреја из СССР у Израел је била обустављена.
Годину дана након тога емигрирање у Израел поново је дозвољено јер су шеф КГБ Јуриј Андропов и министар спољних послова Андреј Громико проценили да ће на тај начин “локализовати клеветничке тврдње западне пропаганде о дискриминацији Јевреја у Совјетском Савезу”. Тада је усвојен је декрет Президијума Врховног совјета СССР “О одрицању од држављанства СССР лица јеврејске националности која се селе из СССР у Израел”.
Један од начина за добијање визе, која је омогућавала да се без одрицања од држављанства и живи на Западу и долази у СССР, био је брак са особом која има страно држављанство. Песник и глумац Владимир Висоцки тако се венчао с француском глумицом руског порекла Марином Влади.
Сличан план имао је и Бродски. Ћерка америчког дипломате Керол Аншуц дошла је 1971. у Лењинград на праксу, заљубила се у Јосифа Бродског, он ју је запросио и она је казала “да”.
“Руси су веома етноцентрични и овај брак ће се лоше завршити; не саветујем вам да то радите”, рекао јој је амерички конзул у Москви. Ипак су одредили 10. мај 1972. као дан венчања. Бродски је, међутим, баш тог дана позван у Одељење за визе и регистрацију (ОВИР).
“Био је готово у очају. Добио је избор: или присилно лечење у психијатријској болници или емиграција у Израел. Престала сам да постојим за њега. Морао је да се опрости од свих које је икада познавао у животу. Као пред смрт. То је био крај наше везе”, причала је касније Керол Аншуц.
Дакле, планирате да идете у Израел?
Како је текао тај службени разговор и да ли је претња била тако директна или подразумевајућа, види се у забелешци о редоследу догађаја коју је Бродски предао на чување свом пријатељу Рамунасу Катилијусу, литванском физичару. У шест сати по подне Бродски је био у канцеларији ОВИР улици Жељабова 29.
Тамо су биле још две особе – мушкарац и жена:
“‘Чекајте, рекао је Пушкарев (по годинама, држању и квалитету тканине, пуковник, ни мање ни више). Сад ћу ово средити. Разговараћемо касније.’ Човек је отишао, жена је остала.
– Седите.
Сео сам.
– Дакле, планирате да идете у Израел?
– Не. Шта вас наводи на такву помисао?
– Али, добили сте позив?
– Да. Пре шест месеци. Два, заправо.
– Зашто их нисте спровели?
– За то има превише разлога.
– Који су?
– Предуго би требало да их све набројим.
– Али на пример.
– На пример: Ја сам руски писац.
– А шта још?
– Превише.
– Можда сте сумњали да ће вам бити дозвољено да одете.
– И то. Иако је ово далеко од првог и далеко од последњег разлога.
– И ево добијамо писма од људи који су вам послали позив. Они мисле да вам постављамо препреке и апелују на нашу човечност. Шта да им одговоримо?
– Оно што сам рекао. Или шта год желите.
– Па, Бродски. Предлажемо да одмах поднесете све папире у року од три дана. Додељујемо вам особу која ће се бавити вашим случајем. Ако поднесете папире до петка (разговор се води у среду увече), брзо ћемо вам дати одговор. Након тога, имаћемо врућ́ период. То јест, одмори и тако даље.
После овога, нисам баш остао без речи, али сам неко време ћутао. Онда сам рекао: ‘Да. Слажем се.’
‘Одлично’, рекао је Пушкарев.
‘Додељујемо вам посебну особу која ће се бавити вашим пословима’ (показује гестом према жени).
‘Сада ће вам она дати све потребне формуларе итд. Ако имате било каквих потешкоћа, дајте нам ваш број телефона.’
Није било потешкоћа. Савез књижевника ми је дао препоруку (коју сам шест месеци покушавао да добијем за одлазак у Чехословачку Социјалистичку Републику и Пољску) у року од 15 минута. Препорука се испоставила као одлична. Са таквом препоруком требало би да идете у маузолеј да легнете, а не да идете у Израел. Исто је било и са свим осталим папирима. Предао сам их 12. маја.
Осамнаестог, у два сата по подне зазвонио је телефон, госпођа из ОВИР ме је обавестила да је добијена дозвола за мој одлазак…”
Виза му је издата на његов тридесет други рођендан. Примајући је у ОВИР, Бродски је рекао: “Хвала вам.”
“Нема на чему”, одговорили су.
“Заиста нема на чему…”
На одлуку совјетског руководства вероватно је утицало и писмо Жан-Пола Сартра совјетском руководству, с пријатељском сугестијом да би давање визе Бродском избило адуте буржоаске штампе на Западу.
Да се на Западу распитују о Бродском и осталим песницима који су лоше третирани у СССР причао је Јевгениј Јевтушенко Филипу Бобкову, шефу једног од одељења КГБ, код кога је отишао да протестује због тога што су му на царини заплењене књиге објављене у иностранству и фотографија с потписом америчког председника Ричарда Никсона. Бобков га је питао зар не зна да је “ствар с Бродским решена” и да је већ отишао, или одлази. Јевтушенко је наводно замолио да се Бродском у том случају брже обезбеди виза.
А Бродском је Јевтушенко (кога је звао Левтушенко) био сумњив: “Искрено се надам да им је заиста саветовао да поједноставе процедуру. И надам се да се моје протеривање није догодило на његову иницијативу. Надам се да му то није пало на памет. Јер, наравно, он је био тамо као консултант…”
Када су 1991. Јевгениј Јевтушенко и његова породица отишли у Сједињене Државе, где је он на Квинс колеџу у Њујорку требало да заузме место једног од пријатеља Бродског, Барија Рубина, Бродски се томе успротивио у писму директору колеџа:
“Тешко је замислити већу гротеску. Спремни сте да избаците човека који се преко три деценије свим снагама трудио да Американцима усади боље разумевање руске културе, а узмете типа који, у истом периоду, систематски прска отров у совјетској штампи, као што је, на пример, ‘звезде на вашој застави су рупе од метака, Америко’”.
Јевтушенко, који је ипак добио посао, говорио је да је Јосиф Бродски показао незахвалност према њему, као и према другима који су му помогли.
Амерички држављанин, руски песник и јеврејин
Када је у лењинградско недељно јутро, 4. јуна 1972. године, Јосиф Бродски кренуо таксијем ка аеродрому, одакле ће напустити Совјетски Савез, изненада је рекао пријатељима да зауставе такси.
Изашао је и у поштанско сандуче убацио писмо совјетском генералном секретару Леониду Брежњеву: “Веома ми је болно што напуштам Русију. Рођен сам, одрастао и живео свој живот овде, и све што имам, дугујем овој земљи… Припадам руској култури, осећам се као њен део и никаква промена места становања не може утицати на коначан исход свега овога.” Бродски је тврдио да највећи човеков непријатељ није комунизам, социјализам или капитализам, већ́ “вулгарност људског срца и маште”. Није желео да утисак о његовом дисидентству засени суд о његовој поезији.
Бродски није отишао у Израел. Кад је стигао у Беч, Карл Профер, амерички издавач, слависта, професор и преводилац руске литературе понудио му је место гостујућег професора на Универзитету у Мичигену у Ен Харбору, где је од 1972. до 1980. предавао историју руске књижевности и теорију поезије. Као песничка поп звезда пунио је сале широм света мелодичним читањем. својих песама.
Добио је америчко држављанство 1977. Преселио се у Њујорк 1981. Гостовао је на шест америчких и британских универзитета, преводио на руски и енглески језик, и писао есеје на енглеском (“Обала неизлечивих”, “Једна и по соба”). Америчка издавачка кућа Ардис објавила је збирке песама Бродског на руском (Крај једне лепе ере, Друг речи, Нове строфе Августе, Уранија итд.)
Амерички држављанин, руски песник и Јеврејин – тако је Јосифа Бродског описао историчар књижевности Шимон Маркиш.
У приступном говору приликом додељивања Нобелове награде 1987. “за свеобухватну књижевну делатност коју одликује јасноћа мисли и песнички интензитет” ,Бродски је одао почаст двојици песника енглеског језика – Роберту Фросту и Вистану Одну, и песницима руског језика Осипу Мендељштајму, Ани Ахматовој и Марини Цветајевој, коју је због њене озбиљности и филозофије нелагодности називао “Јов у сукњи”.
Више “западњак” него “славенофил”, али руски западњак
Када је добио Нобелову награду, песме Бродског су у СССР први пут након његове емиграције објављене у часопису “Новиј мир”. После распада СССР, у Русији су између 1992. и 1995. објављена његова сабрана дела у четири тома.
Протеклог маја, поводом 85. годишњице рођења Јосифа Бродског, у Русији је писано о сложеном наслеђу добитника Нобелове награде за руску културу – да ли је Бродски либерал или руски империјалиста.
На питање да ли је Бродски био империјалиста, књижевни критичар Дмитриј Самојлов одговара да уметнички можда јесте, јер је сматрао да царства могу и посустајати, али њихова величина опстаје у уметности.
Након почетка рата у Украјини, неке руске опозиционе личности које су побегле из Русије позвале су на “кенселовање” Бродског, оптужујући га за културни колонијализам и империјални поглед на свет, уграђен у његову поезију.
То су захтевали због песме “О независности Украјине” из 1996, у којој је, у очима Бродског, потез прекидања историјских веза са Русијом био одбацивање не само политичке уније, већ́ и заједничке културе, језика и књижевног наслеђа. У каустичном опроштају, написао је: “Бог вам дао покој, орлови и Козаци, хетмани и стражари…”
Кејт Гасен у “Њујоркеру” пише, између осталог, да је ту песму Бродски само једном читао, те да ју је држао у фиоци.
За Максима Семенова, руског новинара који се фокусира на постсовјетске државе, политички гледано Бродски је био више “западњак” него “славенофил”, али несумњиво руски западњак.
Лев Лосев закључује да “баш као и ‘славенофил’ Александар Солжењицин, ‘западњак’ Јосиф Бродски је био спреман да брани Русију – њен народ и њену културу – од неоснованих оптужби за урођену агресивност, сервилну психологију и национални мазохизам.”
Очеви и деца
Након одласка из СССР, Јосиф Бродски више није видео родитеље нити је присуствовао њиховим сахранама. На сваки од 12 њихових захтева да добију визу за САД како би се састали са сином, одговор је гласио:
“Шта ће вам америчка виза? Према нашој евиденцији, он је у Израелу. Не наседајте на империјалистичку пропаганду!”
Када је његов и Маринин син, Андреј Осипович Басманов, напунио 22 године, посетио га је у САД, али нису се разумели, можда зато што су били застрашујуће слични, обојица чврсти, радикални и тврдоглави.
“Ја сам био млад и суров, а он није имао искуства у комуникацији са својом децом. Комуницирао је са мном као са својим студентима”, причао је син Андреј.
Последњу песму његовој мајци Марини Басмановој Јосип Бродски је написао 1989, годину дана пре него што се оженио својом 30 година млађом ученицом Маријом Соцани. Године 1993, три године пре Јосифове смрти, родила им се ћерка Ана Александра Марија.
Његово треће дете, Анастасија, ћерка Маријане Кузњецове, балерине Кировског (Маријинског) позоришта, сазнала је од мајке да је њен отац Јосиф Бродски тек кад је напунила 23 године, довољно зрела да мирно прихвати то сазнање. А очеве песме је знала.
Године 2003. у Музеј Ане Ахматове у лењинградској Кући фонтана, где је отворен и Амерички кабинет Бродског са стварима, сликама и књигама из Саут Хедлија, неочекивано је стигао мали кожни кофер који је Бродски понео са собом 1972, када су га избацили из земље.
Послала га је француска песникиња Вероника Шилц, коју је Јосиф Бродски упознао средином шездесетих година прошлог века, када је провела две године на пракси и предавала курс француске књижевности и цивилизације на Московском државном универзитету, а после преводила песме Бродског на француски језик. Комуницирали су око 30 година. У књизи Валентине Полухине, Еутерпа и Клио Јосифа Бродског, име Веронике Шилц поменуто је 32 пута…
Књижевна критичарка Наталија Ломкина у руском издању Форбса пише да су жене волеле Бродског, који је имао јаркозелене очи и црвену косу, али да је његов магнетизам у великој мери био последица његовог ауторитета као великог песника.
Живот Бродског је отелотворио оно што је једном описао као “културу алкохола и цигарета” – мешавину интелектуализма, меланхолије и отпорности.
Непрестано је пушио, а ту навику је преузео од свог идола, Вистана Хјуа Одена. Чак и након што је преживео срчани удар и био подвргнут операцији срца, Бродски је наставио да пуши јаке цигарете. Умро је прерано, у 56. години, од срчаног удара у ноћи 28. јануара 1996. у Њујорку.
Након што је преминуо, Сузан Зонтаг, која је била заљубљена у њега иако њихова веза није имала сексуални карактер, рекла је пријатељици: “Сасвим сам сама. Није остао нико са ким бих могла да поделим своје мисли и идеје. Био је моћно присуство. Био је ауторитарна личност.”
У последњим тренуцима Зонтаг је поменула само две особе – своју мајку и Бродског.
Сахрана у Венецији
Јосиф Бродски је најпре сахрањен у Њујорку, а онда је његова удовица Марија Соцани-Бродски, аристократкиња италијанско-руског порекла, организовала да 1997. поново буде сахрањен на гробљу Сан Микеле, у Лагуни северно од Венеције.
За Бродског, писао је “Њујорк тајмс”, Венеција није била само “земаљски рај” у песми (“Из природе”), коју је написао на руском и сам превео на енглески само неколико недеља пре смрти, већ и замена за његов родни град Санкт Петербург, у који се није могао вратити након егзила 1972.
У једном од последњих поглавља путописне књиге о Венецији Водени жиг (1992, наслов на руском Обала неизлечивих), Бродски описује вожњу гондолом до “острва мртвих” Сан Микеле, на коме је често обилазио гробнице прогнаних Руса, посебно композитора Игора Стравинског и балетског импресарија Сержа Дјагиљева, на чијем надгробном споменику плесачи и даље остављају своје излизане балетске патике.
Друга сахрана Јосифа Бродског није прошла без последње драме, која као мешавина трагедије и апсурда одражава судбину Бродског.
Амерички сликар, исељеник Роберт Морган, коме је Бродски посветио Водени жиг, и Роберто Каласо, италијански издавач Бродског, отишли су на гробље пре него што је поворка прешла лагуну и открили да се гроб налази поред гроба америчког песника Езре Паунда.
“Роберто и ја смо рекли гробарима да нема шансе да буде сахрањен тамо, и они су брзо пронашли место неколико метара даље. Још увек су копали када је ковчег стигао.”
Јосип Бродски, који је у младости преводио Езру Паунда на руски, са Сузан Зонтаг је 1977. отишао у кућу боје лососа, у слепој улици Каље Кверини, на чај са његовом љубавницом Олгом Раџ. Езра Паунд је ту живео док је током Другог светског рата емитовао фашистичку пропаганду за САД, што је Сузан Зонтаг могла да му опрости, али не и његов антисемитизам.
Те вечери, пет година после Паундове смрти, промусолинијевске изјаве Олге Раџ натерале су Сузан Зонтаг и Јосифа Бродског да се низ ту малу улицу брзо повуку у ноћ.
У почетку је планирано да тело Јосифа Бродског буде сахрањено на руском делу гробља Сан Микеле, између гробова Стравинског и Дјагиљева, али се то испоставило као немогуће, јер Бродски није био православац. Католичко свештенство је такође одбило да га сахрани, па је сахрањен на протестантском делу гробља, али ипак мало даље од Езре Паунда.
Извор: Феномени
