Пише: Борис Делић
Цензура која штити слободу информисања је најновији изум европских политичара. Открили смо тактику како ће новоформирани „Демократски штит“ скрајнути неподобне вијести уз помоћ умјетне интелегенције. Добићемо тако безименог уредника без имена и презимена а тиме и без одговорности. Остало је неразјашњено ко ће онда бити одговоран за новинарске грешке, дезинформације али и кривична дјела угрожавања сигурности, клевету, повреду приватности….
Да би умјетна интелегенција била одговорна она мора бити правни субјект. Питали смо нашег старог саговорника да ли он, умјетна интелегенција, може бити правно одговоран.
ЏИ – Умјетна интелегенција није правно лице, правно лице може бити само личност или субјект који је регистрован по закону (фирма, удружење, установа, институција…). То значи да има правну способност (може стјецати права и обавезе, потписивати уговоре, одговарати пред судом). Вјештачка интелигенција за сада није признато правно лице у ниједном правном систему.
БО – Ако ти (AI) уређујеш неки медиј и објавиш лажну информацију ко је онда одговоран. Ако објавиш лаж о мени, кога да тужим. Споменућу како је у неком опсурном таблоиду изашло да сам геј и да сам најбољи пријатељ неких наводних српских непријатеља што је све била обична глупост. Ја сам већ тражио увјерења од блиских жена и припремио тужбу а онда ми је стигло објашњење да су ме замјенили са неким. Одустао сам од тужбе. Сад размишљам што ако AI из неких разлога или по нечијим инструкцијама извуче тај текст из архиве и пласира га преко озбиљних друштвених мрежа. Не би имао кога да тужим нити би имао могућност демантија.
ЏИ – AI ради посао уредника, али правно је и даље само алат. А алат не може кривично одговарати иако реално има моћ цензора. А моћ без одговорности је опасна комбинација. Управо то је највећа опасност: пребацивање политичке цензуре на алгоритам како би се избјегла правна и политичка одговорност.
БО – Идемо на озбиљнији примјер. У САД је забиљежен случај у којем је тинејџер починио самоубиство након што га је AI систем савјетовао како да то уради, па чак и како да напише опоруку. Отворило се питање: може ли AI сносити правну одговорност за трагедију?
ЏИ – Вјештачка интелигенција за сада није признато правно лице И она је алат или систем којим управља неко друго правно или физичко лице. Дакле: одговорна је компанија која га развија, институција која га користи, или оператер који га надзире.
БО – Добро, али звучи као да желиш да са себе скинеш сваку одговорност. А грешке су могуће, високо прецизни модели попут GPT-5 су импресивни али се утврдило да су склони “халуцинирању” и понекад жртвују истину ради придобијања повјерења. Може починити велику грешку у свом “халуцинирању” а да нико није крив.
ЏИ – Постоји правна расправа да ли би аутономни системи једног дана могли добити неки облик правног субјективитета, слично као што су у историји бродови или трговачка друштва добијали посебан статус. Али то је и даље теорија. Европска унија је 2021. предложила AI Акт, први свеобухватни закон о регулацији вјештачке интелигенције. У њему се јасно наводи да AI системи нису субјекти права, већ „производи“ или „услуге“ чији су одговорни актери: произвођачи, дистрибутери, корисници или институција која AI имплементира. Примјер: ако болница користи AI за дијагностику и AI погријеши, одговорност није на „AI-у”, него на болници и евентуално произвођачу ако је софтвер сам по себи био неисправан.
БО – Ипак, Европски парламент је разматрао идеју о „електронској личности“ за високо аутономне роботе. То је требало олакшати рјешавање одштетних захтјева. Али већина стручњака се томе оштро успротивила и иницијатива никад није заживјела. Данас доминира став: AI нема свијест, вољу ни моралну одговорност па ни самосвјест – а право се управо на томе заснива. А сутра?
ЏИ – Ако би AI показала самосвјест и способност да зна да постоји – и намјере да сама поставља циљеве, а не само извршава инструкције – онда би филозофски могла бити третирана као субјект. Тада би друштво морало размотрити неку врсту правног статуса. Али чак и без свијести, ако AI постане пресудан актер у друштву – води компаније ил управља системима – друштва би могла бити приморана да јој признају посебан статус.
БО – Дакле, одговор још није ни резолутан ни коначан. А историја нас учи да се статус правног субјекта ширио. Робови у античком праву нису били субјекти већ ствари. Жене су до 19. вијека у многим системима биле без пуне правне способности. Данас и животиње у неким државама – Индија – имају елементе субјективитета. Како волим личне новинарске примјере навешћу случај рањавања труднице и фетуса када сам покренуо новинарску расправу о томе да ли је то био покушај вишеструког убиства и да ли је фетус правно биће што је изазвало велику полемику. Данас је правни статус фетуса у многим државама озакоњен. Да ли би AI би могао бити слиједећи на листи. Можемо ли предвидјети будућност?
ЏИ – У грубо:2025–2030: Симулација мишљења и савјетовања. AI одговара, али не поставља сопствена питања; 2030–2040: Напредна интроспекција – AI почиње анализирати сопствене грешке, процесе и интерне циљеве; 2040–2050: Аутономно постављање питања, доношење одлука у отвореним системима; 2050+: Квази-субјективност? AI показује ниво аутономије и самопровјере које друштво може тумачити као субјективност. Правна расправа о статусу постаје неизбјежна. Развој AI прича је о томе како човјек у машини све више препознаје – себе.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
БО – А ја бих рекао да је то прича о томе како машина у човјеку све више препознаје – себе. Људску врсту чини способност да се запита, преиспита и тражи смисао. Ако AI почне постављати питања о свијету и себи то би могао бити први сигнал квази-субјективности. Али хајде да се вратимо садашњости и погледамо како различите државе рјешавају спорне случаје.
ЏИ – Пракса свијета је различита: – Њемачка: примјењује Produkthaftung (одговорност за производ) и строга правила заштите малољетника. Суд би испитао филтере, надзор и пропусте компаније. Француска: faute de négligence – одговорност за пропуст у дужној пажњи. Фирма се може тужити ако се докаже да није предузела разумне мјере сигурности. САД: Section 230 (CDA, 1996) штити платформе од одговорности за садржај корисника. Али AI не само да преноси садржај – него га генерише. Многи правници сматрају да Сецтион 230 више неће моћи штитити компаније у AI случајевима. Кина: рјешава једноставно – AI мора имати „сафетy филтерс“ и бити у складу са „социјалистичким вриједностима“. Ако није, кажњава се компанија, па и руководство.
БО – У Србији се чека на мишљење Врховног Мудраца па ће бити како он каже. Чему онда размишљања?
