Пише: Вук Бачановић
У зору свијета који се ломи између старог униполарног поретка и још нејасног мултиполарног расплета, српски народ на три државне адресе дочекује ту промјену исцрпљен, економски потцијењен и политички изманипулисан. Деценијама гурнут у положај јефтине радне снаге и периферијског тржишта, принуђен да најбоље људе шаље у туђе економије, а сопствену одржава дознакама, кредитима и јефтиним обећањима, он у нови геополитички циклус не улази као самопоуздан историјски субјект, већ као колектив који још тражи елементарну унутрашњу конзистенцију: ко смо, шта хоћемо и под чијим условима уопште учествујемо у „мултиполарности“.
Ако из птичје перспективе погледамо Србију, БиХ и Црну Гору у којима данас живи највећи проценат српског народа, види се врло слична конструкција: три мале економије уредно увезане у улогу полупериферије – довољно „стабилне“ да отплаћују дугове и служе као тржиште, али недовољно развијене да људи у њима заиста живе од свог рада без кредита, родбине из дијаспоре и сезонског преживљавања.
Заједнички садржилац је просто срамотан у својој једноставности: друштва су организована тако да мали слој политичко–пословне елите и власника капитала задржи, учврсти и повећа своје позиције, док већина становништва живи у трајној несигурности – између прекаратних уговора, прескупих станова чија их куповина присиљава на клијентилистичке односе са онима који омогућују редовно регулисање рате кредита – компрадорским политичким партијама и идеје да је спас негдје другдје. Умјесто озбиљне расправе о томе ко присваја плодове рада и како изгледа праведнији економски поредак, сервирају се митови о „страним инвестицијама“, „европском путу“, „стабилности“ и држе испразне говоранције о „државности“.
У Србији, та исцрпљеност све видљивије прераста у студентску и општенародну побуну против технократије Српске напредне странке – против поретка који своју моћ темељи на споју статистичких трикова, PR-а и пројеката за туђи капитал, док успут упорно потцјењује разум и достојанство сопствених грађана. Сам СНС-ов режим, који се представља као „национална“ и „државотворна“ власт, у ствари је најубједљивији доказ да у Београду одавно не постоји аутентична српска политика: то је власт која дјелује као експонент чвора корпоративних, империјалних и обавјештајних интереса спетљаних у главном граду, па се и судбина народа, и Косова, и читавог простора који настањују Срби посматра кроз призму туђих агенди и унутрашњег маркетинга. Бројке о расту, дугу и инфлацији подижу се као декоративни зид око владајуће класе, али расположење у друштву показује нешто друго: још увијек се трпи много више него што се стварно прихвата. Отуд се све чешће првобитни отпор према „економским експертима“ претвара у отпор према читавом политичком оквиру, који је одавно престао да буде систем управљања и сведен је на голу, непрестано понављану пропаганду о економском чуду које никако да се оствари.
У Републици Српској, као дијелу мандатне територије УН-а – дејтонске Босне и Херцеговине у којој живи највећи број од 31 посто свеукупне српске популације – одговор на исту економску биједу није побуна, него летаргија. Политика шовинистичке простоте СНСД-а и Милорада Додика ту летаргију не само да користи, него је активно производи: што је мање повјерења у могућност промјене, то је лакше владати уз дозу шовинистичких испада против босанских муслимана, „Турака“ и свих других проглашених унутрашњих непријатеља, уз аутоколонијалне гестове и фингирани суверенизам, поткријепљен симболичким савезништвима са читавим спектром десничарских мрачњака широм свијета, од Вашингтона до Будимпеште. Мизерна излазност од 31 одсто на недавним предсједничким изборима у РС наметнутим од стране колонијалне управе није само статистика, него дијагноза – народ који је формално позван да одлучује, практично је убијеђен да је све већ одлучено.
У Црној Гори, пак, укупна друштвена и економска криза ломи се кроз лажни дуел двију губитничких афилијација: једне, дукљанске, отворено антисрпске и провинцијално прозападне која је киднаповала и за себе резервисала антифашистичко насљеђе Народно-ослободилачке борбе Другог свјетског рата, и друге, равногорске, која свој историјски пораз претвара у кичасти култ и политичку импотенцију. Српски народ је, тражећи уточиште од дукљанског прекодирања црногорске историје и идентитета, себе углавном трагично заробио у вјештачки форсирану равногорску носталгију која, базирана на афирмисању колаборације са колонизатором, поништава сваку озбиљну шансу за трезвену, модерну и еманципаторску српску политику.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Треба јасно рећи да су Срби у Федерацији БиХ најчешће сведени на двије подједнако понижавајуће улоге. С једне стране, они који су политички активни углавном су претворени у клијентелу СНСД-а, у своју врсту „дијаспоре“ Републике Српске и Србије у сопственом завичају, и као такви до крајњих граница политички злоупотребљавани, углавном као монете за поткусуривање у договорима са Хрватском демократском заједницом БиХ. С друге стране, они који се не уклапају у тај оквир најчешће животаре у анонимности и самопонижењу, прихватајући бошњачке и „пробосанске“ неокалајевске наративе о самима себи као једину дозвољени облик битисања.
Њихови политички представници, у добром дијелу, нису ништа друго до људи који своја имена и презимена опортунистички стављају у промет: говоре оно што већинско бошњачко становништво жели да чује, а не оно што народ који наводно представљају заиста мисли, осјећа и проживљава.
Срби у Хрватској данас су мањина од нешто више од три одсто становништва, демографски десеткована ратом, исељавањем и асимилацијом, али политички и симболички изложена готово чудовишној демонизацији хрватске деснице, уз прећутну или половичну подршку владајућег ХДЗ-а и значајног дијела Римокатоличке цркве. Иако бројчано мали, они су и даље стална мета говора мржње, ревизионистичких спинова и структурне дискриминације, управо зато што носе слободарско насљеђе Другог свјетског рата, устанка против усташког поретка и антифашистичке Хрватске. Та чињеница да су Срби, заједно са хрватским антифашистима, били кичма отпора и темељ идеје једне другачије Хрватске, чини их данас посебно неподношљивим за радикалну десницу: не нападају се они као реална „пријетња“ – јер су ионако на прагу ишчезнућа – него као живи подсјетник да у хрватском друштву постоји бољи, праведнији и хуманији потенцијал чија се политичка артикулација жели сузбити.
Положај Срба на Косову данас обиљежава двоструки притисак: с једне стране београдско стално злоупотребљавање њихове несигурности за потребе прикривања суштине београдског режима, а с друге стране стварни страх и свакодневне тензије у додиру са албанским шовинизмом и институционалним притисцима. Срби, нарочито на сјеверу, већ годинама живе у атмосфери кризе која се обнавља: повлачење из косовских институција, бојкот избора, наметање градоначелника без стварног легитимитета, сукоби с полицијом и затварање „паралелних“ српских институција у координацији са СНС-овим режимом, што је, како констатују и ОЕБС и ЕУ, додатно угрозило њихов приступ платама, пензијама и основним услугама.
Управо из тог сложеног искуства – побуне у Србији која је чвориште колонијалне управе, летаргије у Републици Српској, лажних избора у Црној Гори, клијентелизације и самопонижења у Федерацији БиХ, демонизације у Хрватској и двоструког притиска на Косову – треба полазити ако желимо да разумјемо како српски народ дочекује мултиполарни свијет и шта уопште може да значи било каква политика еманципације у тим условима.
Заиста шта би то могло бити?
Хрватски евро-парламентарац Томислав Сокол је недавно, с дозом презира и расизма, записао да је „српски национализам искован од мјешавине светосавске митологије и комунистичких догми“. Међутим, ако ту тврдњу лишимо дневнополитичке зле намјере и прочитамо је озбиљно, он управо у том споју можемо видјети нацрт једног другачијег, узвишенијег хоризонта – уз услов да се истовремено јасно одмакнемо и од светосавља из визуре љотићевске и других праваца радикалне деснице и од ригидних стаљинистичких поимања комунизма. Ако појам „светосавље“ упутимо његовом искону, постаје јасно да се личност Светог Саве у свом изворном, историјском и предањском значењу може се повезати само са васељенским православљем и хришћанским етосом љубави, отворености и саосјећања према сваком људском бићу. Слично томе, пропитивање идеје комунизма која нас занима не може бити обновљени култ државе и партије, већ глад за слободом и демократијом, тежња друштву без израбљивања човјека по човјеку, у складу с оним на што подсјећа теологија ослобођења: гријех почиње као „не“ упућено ближњем, као самообожавање које претвара властити интерес у идол, а затим ствара поредак у којем „кнезови овога свијета“ управљају економским, културним и естетским токовима тако да они неминовно тлаче сиромашне и потлачене. (Enrique Dussel, Beyond Philosophy: Ethics, History, Marxism, and Liberation Theology, ed. Eduardo Mendieta (Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers, 2003).
Политика еманципације за Србе у мултиполарном свијету препуном грабежљиваца и лешинара могла би, и морала би, да значи управо раскид с тим идолима – било да долазе у облику националног шовинизма, стаљинистичке крутости или неолибералног подаништва – и истрајно „да“ упућено ближњем: изградњу заједница у којима се брани и опстанак народа, и достојанство сваког човјека, без мржње према другима и без покоравања логикама капитала, империје и домаће корупције.
У том смислу, није случајно што се као најважнија тековина модерног човјечанства показује управо демократија – не као пуки ритуал излазности на унапријед покрадене изборе, него као истрајна, тешко изборена могућност да обични људи контролишу власт, мијењају је и ограничавају. Демократија никада није била поклон: од првих скупштина грађана, преко буржоаских револуција, радничког и синдикалног покрета, антифашистичке борбе и деколонизације, она је увијек долазила као резултат сукоба са онима који су сматрали да им припада право да одлучују у име свих. Зато је и данас могуће говорити о демократији само ако смо свјесни да се она непрестано осваја – против самовоље државе, против диктата капитала, против сваке идеологије која би да једном заувијек суспендује могућност да народ каже „не“.
Без тог историјског памћења, позивање на демократију своди се на празну формулу, једнако лажну у устима бриселских бирократа као и у устима домаћих ауторитарних „патриота“. За све набројане групе Срба – у Србији, Републици Српској, Федерацији БиХ, Црној Гори, Хрватској и на Косову – управо таква, демократија „борбе непрестане“ није само једно од могућих рјешења, већ једини оквир који их може уопште довести у заједничку причу. Она је једина тачка окупљања која не тражи да се ико одрекне свог идентитета, завичаја или историјског искуства, него да пристане на минимум који чини људску и политичку пристојност: да власт буде смјењива, да је одговорна пред грађанима, да закон важи једнако за све, да је израбљивање човјека по човјеку и народа по народу неприхватљиво. И управо зато, то није пројекат важан само за Србе: досљедна, инклузивна демократија, која брани њихово право на опстанак и глас, истовремено би оснажила и све оне који живе с њима и око њих – Бошњаке, Хрвате, Албанце, Црногорце и све друге – јер нуди једини реалан излаз из зачараног круга етничких хијерархија и колонијалних туторстава.
