Пише: Елис Бекташ
Свирепо убиство Алдине Јахић у Мостару, које је убица Анис Калајџић дуго планирао и припремао, освијетлило је једну мањкавост у легислативном оквиру која се мора што хитније отклонити. Апели да се насиље и прогањање пријављује чим се уоче, захтјеви за већим бројем сигурних кућа и функционалнијим апаратом за социјални рад, приједлози да се повећају предвиђене казне за насилнике, злостављаче и убице… ништа од тога неће имати потребан ефекат уколико законодавац не обавеже тужилаштва и судове на експедитивност у поступању и уколико им не ограничи вријеме за подизање оптужнице и покретање судског процеса.
Аниса Калајџића бивша је дјевојка још у јануару ове године пријавила за насилничко понашање а полиција је на основу прикупљених сазнања предала пријаву надлежном тужилаштву. Но тужилаштво је оптужницу подигло тек у мају, да би надлежни суд прво рочиште заказао тек за крај овог новембра. У међувремену је Калајџић наставио са прогањањем жена, према неким сазнањима у вријеме док је радио на бензинској пумпи са кредитних картица којима су жене плаћале гориво биљежио је њихова имена и послије их претраживао по друштвеним мрежама, а у посљедње се вријеме отворено по Мостару распитивао гдје може набавити пиштољ на црном тржишту.
На крају га је и успио набавити а потом њиме усмртити дјевојку с којом је био у краткотрајној вези и која се већ након пар сусрета почела склањати од њега и избјегавати га, па је чак и отказала стан у Мостару и планирала повратак у Сарајево али остварење тог плана, нажалост, није дочекала.
Због свега тога, а имајући у виду и раније случајеве злостављања, насилништва и прогањања који су трагично окончани, те чињеницу да је у посљедње вријеме све више таквих кривичних дјела, законодавац без околишања мора што хитније да донесе измјене у легислативи којима ће се тужилаштва обавезати да им такви случајеви буду апсолутни приоритет а судови да подигнуту оптужницу такође третирају као апсолутни приоритет, односно да од тренутка пријаве кривичног дјела полицији до почетка суђења не смије проћи више од мјесец дана током којих се осумњиченом/оптуженом лицу морају изрећи одговарајуће мјере забране или чак одредити притвор, у зависности од интензитета кривичног дјела.
Поред тога, законодавац мора предвидјети да се лица осуђена за таква кривична дјела током издржавања затворске казне подвргну детаљним психолошким и психијатријским претрагама а на основу њих и интензивној терапији, јер је ту по правилу ријеч о лицима са психопатским и социопатским поремећајима, услијед чега уобичајена затворска казна, сведена на изолацију криминалца од друштва и на користан рад, једноставно не може испунити своју преодгојну сврху.
Тек са таквим измјенама и допунама закона, које у стопу мора пратити додатна обука тужилаца и судија, и остале мјере и активности на сузбијању насиља, злостављања и прогањања биће у стању да пруже очекиване резултате.
Та потреба за наведеним измјенама и допунама законских аката не односи се само на Босну и Херцеговину, већ и на Црну Гору и Србију. Не знам какво је стање у Хрватској, али она је већ годинама чланица ЕУ и своје законе усклађује са легислативом уније, тако да то не треба бити предмет овог текста.
Усвајање овог приједлога, за ког ћу се лично постарати да дође на адресе оних који су позвани да парламентима предлажу законе, представља раздјелницу између цивилизације и дивље хорде и ниједан парламентарни политички субјект, дакле странка или заступник, неће моћи понудити никакво оправдање за себе и никакав доказ да није преносилац друштвене куге и стрвинар друштва уколико се максимално и хитно не ангажује на спровођењу овог приједлога у дјело односно уколико буде гласао против њега или буде уздржан.
А уколико законодавци остану глухи и нијеми на овај приједлог, овдашња ће друштва веома брзо почети да изгледају као преслике дистопијских заједница из Побјешњелог Макса, Ратника подземља и из филма Бијег из Њујорка. То су, да додам, друштва која више немају потребу за законодавцима.
