Пише: Жарко Марковић
Три конститутивна народа у БиХ имају потпуно различито гледиште на Дејтонски споразум. У тој различитости има нечег заједничког – стремљење свих према његовом рушењу. Чини се, ипак, да ће креатор овог акта имати посљедњу ријеч.
Прије три деценије у америчкој војној бази „Рајт-Патерсон“, у градићу Дејтон, држава Охајо, парафиран је споразум који је означио крај грађанског рата у БиХ, сукоба који је однио 100.000 живота и оставио несагледиву материјалну штету. Споразум су, под високим америчким покровитељством, склопили Алија Изетбеговић у име Бошњака, Фрањо Туђман у име Хрвата и Слободан Милошевић као представник Срба. Тај параф означио је крај ратних сукоба на подручју цијеле бивше Југославије, а договорени мир одржао се, уз изузетак рата на Косову и Метохији 1999, све до данас. То Дејтонски споразум чини једним од најуспјешнијих докумената америчке спољне политике.
О догађајима из прошлости у БиХ постоје три верзије, три истине, три тумачења, али о једном су сагласне све стране – Дејтонски споразум продукт је Американаца и њима је највише стало да све што тај документ подразумијева опстане. Бар наизглед. Такви гласови нарочито су добили на снази протеклих неколико седмица након што је америчка администрација скинула санкције званичницима Републике Српске. Тај потез изазвао је зебњу у Сарајеву, а оптимизам у Бањалуци. И на једној и другој адреси могу се чути коментари да ће Вашингтон за вријеме мандата Доналда Трампа коначно прекинути све покушаје деструкције Дејтонског споразума и једном засвагда ријешити ситуацију у БиХ.
Три деценије од историјског догађаја у америчкој савезној држави Охајо, споразум на којем је настала држава БиХ је у доброј мјери срушен, захваљујући ударима и изнутра и споља. Устав БиХ који је један од анекса тог споразума и даље је на снази у готово истом облику какав је договорен у Дејтону (новост је тек један амандман), али у пракси је ситуација драматично другачија него што тај Устав прописује. У Сарајеву је основан низ институција које тај устав не препознаје, али то им није препрека да утичу на друштвено-политичке прилике. Три стране у БиХ и данас имају три различита гледишта на Дејтон, а у тим погледима имају нешто заједничко – њихова стремљења углавном иду у правцу рушења тог акта, иако се декларативно, мање-више, залажу за његову пуну примјену.
Сарајево, бошњачка политика, од старта, још од краја деведесетих, имала је отворен став да је Дејтонски споразум само прелазни период до потпуне унитаризације земље. Касније су поједини бошњачки политичари свједочили да су им чак и поједини амерички званичници током преговора у Дејтону говорили да је у питању привремено рјешење, да је потребно да се стрпе и да ће у годинама које слиједе тај споразум или бити укинут или измијењен у корист бошњачке стране. И доиста, првих десетак послијератних година међународни интервенционизам у БиХ био је толико јак да се може рећи да је Дејтонски споразум највише уништен управо у том периоду. Својеврсно финале те приче збило се 2006. године када је у парламенту замало усвојен нови устав БиХ. Да је тај документ, познатији као „априлски пакет“ добио подршку, данас вјероватно више нико не би причао о Дејтону. Ипак, то се није догодило и од тада се точак историје у БиХ окренуо на другу страну и том страном се котрља и данас. Бошњаци би и даље да нема Дејтона, али нису довољно снажни да га сруше.
Што се Хрвата тиче, и њихови политички представници би били најсрећнији када би БиХ била организована на начин који Дејтон – не прописује. Поједностављено речено, ако сте за трећи ентитет, а хрватска политика у БиХ јесте за то, то је практично одустајање од Дејтона. Друга је ствар што су такве тежње већ три деценије неоствариве.
Срби су 1995. године били најнесрећнија страна потписница. Прецизније, Срби из БиХ који су били дио делегације коју је предводио Милошевић. Након што је обзнањено да је споразум постигнут, људи који су тада предводили Републику Српску листом су поручивали да споразум није добар, да они нису подржали Милошевића да га потпише и да ће се по повратку кући борити за измјене тог документа. Међутим, само неколико година било је потребно да српска политика у БиХ за 180 степени промијени став о Дејтону и постане његов највећи заштитник и заговорник спровођења тог документа у изворном облику.
Такав приступ задржан је све до данас. Једини који искаче из те матрице је донедавни предсједник Републике Српске Милорад Додик који у посљедње вријеме тврди да је Дејтон срушен, мртав, уништен и да нема шансе да га ико више поправи. Једино рјешење, по њему, је потпуно спровођење само и искључиво оног што је написано у тих двадесетак дана преговора током новембра 1995. За такав став нема саговорнике нити у Сарајеву, нити у Мостару. И оно најважније, стидљива прича о независности Републике Српске, ако би заиста била спроведена у ђело, значила би и крај Дејтона.
Тако да није баш да у БиХ по свим питањима постоје непремостиве разлике између њених конститутивних народа. Однос према Дејтонском споразуму у доброј мјери их чини истомишљеницима. Ако се, међутим, направи корак даље, све се враћа на старо јер све три стране имају дијаметрално супротне ставове о томе шта послије Дејтона. Ипак, колико год га сви у БиХ покушавали представити мртвим, она снага са почетка ове приче која је креирала Дејтонски споразум, ипак ће имати посљедњу ријеч. Ако му уопште жели крај.
Извор: П-Портал
