Пише: Хана Стронг
Гиљермо дел Торо је још у детињству био опчињен Франкенштајном Мери Шели. Прича о човеку који се играо Бога и о његовом сложеном створењу (п)остала је трајни утицај на овог филмског ствараоца. Заиста, он је током највећег дела каријере отворено говорио о жељи да роман пренесе на филм, а језгро те жеље може се назрети у остварењима као што су Хронос, Блејд II, Гримизни врх, Облик воде и Пинокио. Сада се сан који је настајао 30 година најзад остварује: дел Торова оперетска визија Франкенштајна окупила је Оскара Ајзака, Џејкоба Елордија и Миу Гот око tour de force бајке о људској потреби да премаши границе могућег, као и о томе шта је то што тера срце да закуца и да се сломи.
Мора да је чудан осећај кад говорите о томе како сте снимили овај филм, након што сте годинама причали да ћете га снимати.
Јесте то јако чудно. У филму има реплика коју сам написао за себе и она се обистинила: „Кад сам стигао на крај света, хоризонта више није било, а достигнуће се учинило неприродним“. А имао сам и најјачи поспартални период после овог филма. Никад нисам доживео ништа слично. То обично траје недељу дана, а мени је трајало скоро целу годину. Мој добар пријатељ Дејвид Кроненберг ми је пре много година рекао: „Мораш да се уплашиш довољно да опет постанеш млад. Када снимиш филм за који осећаш да се њиме нешто закључује, уради после тога нешто сасвим другачије“. И покушавам то да урадим, али још не успевам да се оријентишем. Сећам се кад сам писао сценарио за Гроф Монте Кристо, па сам покушавао да замислим како би, после толико година проведених у затвору, изгледала освета. И помислио сам: празнина. Он без те освете не би могао да разуме свет. Тако се и ја осећам.
Што је, претпостављам, прилично бизарно рећи људима.
Мислим, и узбуђен сам, али једина ствар с којом то могу да упоредим – иако звучи неправедно – јесте тренутак када вам неко у породици умре. Као да неко узме кутлачу и захвати парче космоса. Такав је то осећај. Када некога изгубите, а не желите да обришете његов број из телефона. Осећај је: како да ово задржим и никада га не пустим? Иронија је у томе што је искуство снимања овог филма било исто онолико добро, ако не и боље, него што сам икада замишљао. Нема разочарања. Мислим да управо то доприноси осећају празнине.
Занимљиво је што сте поменули Кроненберга, јер сам први пут разговарала са њим пре неколико месеци, и причали смо о томе чега се човек лиши када сними филм, и о начину на који филм оде у свет, па над њим помало изгубиш контролу. Зато што људи реагују и преузму га на неки свој начин. Он је рекао: „Не вреди бринути око тога, јер заправо и немаш контролу над тим.“ Имам утисак да је за вас то ипак личније.
До неке мере. Дејвид је рекао нешто јако лепо једном кад сам га интервјуисао: „Филмски стваралац мора да има две коже – танку за уметност и дебелу за промоцију и судбину филма. Знате, ако публици или критичарима у том тренутку ваш филм не буде по вољи, научио сам за све ове године да то није крај. Ђавоља кичма прошла је скоро незапажено, а многима је, па и мени самом, сада међу омиљенима. Дакле, имате времена. Постоји нешто што се зове друга шанса.
Историја Франкенштајновог створења је историја неразумевања или погрешног представљања. У филму Џејмса Вејла је створење лоше прошло, а ваше Створење је много нежније.
Мислим да је Борис Карлоф унео у њега доста крхкости, лепота је извирала из Карлофа и из начина на који га је играо. Чувена анегдота каже да је, у сцени у којој Створење убија Марију крај реке, Карлоф био ужаснут и покушавао је да пронађе начин да оправда и умањи кривицу створења. То је био велики камен спотицања између њега и Вејла. Франкенштајнова невеста [Вејлов наставак из 1935. године] много је сатиричнија, заједљивија и вејловскија, али је Карлоф унео много патоса у ту улогу.
Ваши филмови увек показују много љубави према чудовиштима, наравно.
Да, мој начин размишљања је еволуирао у том смислу да сам некада снимао басне у којима су људи били лоши, а чудовишта добра, неспособна за било шта осим невиности. Али од Облика воде, када створење на крају заиста убије Мајкла Шенона, па до Алеје ноћних мора, где је херој заправо зликовац, и сада овог филма, где је херој опет зликовац… Знате, чудовиште заиста убије шест морнара и једног ловца. И безброј вукова.
Није савршен.
Он није крхко, мало, клонуло створење. Помислио сам: можемо ли да се разумемо чак и када чинимо ужасна дела? И можемо ли у томе пронаћи опроштај? Да бих то постигао, прву половину посвећујем Виктору, а другу половину филма Створењу, а трудим се да обе те целине проткам са мало бајковитих елемената, укључујући и то да Створење животиње уводе у свет око њега.
Он је као Снежана са свим тим његовим пријатељима животињама.
У свет га уводе гаврани, који су били на бојном пољу међу лешевима. Затим јелен, па миш, па вукови. Скоро да му говоре: „Види, свет је овакав какав је. И дивно и страшно место у исто време“. А онда Виктор, коме Створење на крају каже: „За тебе сам ја ругоба; за себе сам ја једноставно ја“.
Изгледа да вам се током филмске каријере Франкенштајн испољавао на разне начине: у Хроносу, у Мимикрији и, наравно, у Облику воде. Чак и у Пинокију. У Хелбоју такође. Да ли вам је то помогло или одмогло при прављењу Франкенштајна? То што сте стално снимали делиће те приче?
Па, када адаптирате роман, људи који га воле морају да осете да је његов дух присутан, али у исто време желите да их задивите новом причом. У првих 10 минута људи треба да кажу: „Ово није онај Франкенштајн каквог знам. Остаћу да видим шта ће бити“. То смо урадили са Пинокијем тако што смо га сместили у Мусолинијеву Италију. Могао сам да вежбам са Номаком у Блејду 2, у сусрету чудовишта и његовог оца, где он пита: „Зашто си ме оваквог створио? Зашто си ме одбацио?“ Али ово је прародитељ, ово је велика опера. Ово је Пучинијева верзија тих прича. Хтео сам да буде величанствен, леп и спектакуларан, не само по величини и замаху, већ и у покушају да се Створење интерпретира онако како то нико није урадио. Џејкоб уноси чистоту.
Он је величанствен. У вашој верзији приче јавља се детиња природа Створења. Чак и онда када научи много о свету, задржава ту невиност и радозналост.
Да. Знате, филм је изграђен као круг. Почиње зором иза капетана, а завршава се зором пред Створењем. Један стоји леђима окренут сунцу, други му је окренут лицем. Тај круг се јавља у визуелним мотивима филма. Кругови су на прозорима, огледалима, окнима… Идеално је да глумац који игра Створење може да га води од бебе до одраслог човека, до потпуно формираног људског бића које доноси несебичну одлуку. Управо то сам пронашао у Џејкобу.
Невиност Створења се, чини ми се, веома одражава на Елизабет. То како га она потпуно прихвата при првом сусрету подсећа ме на то да ми, према биолошком императиву, заправо немамо много урођених страхова као људска бића. Већина наших страхова је научена и наслеђена из искуства и од друштва. Мислите ли да је детиња природа у Елизабет и Створењу повезана са тим што је ово прича са којом сте се први пут срели и на њу реаговали као дете?
Мислим да је Створење из Франкенштајна деци одмах привлачно зато што је џин и аутсајдер. Не уклапа се у свет, баш као што се ни ви не уклапате у свет кад сте дете. Одмах вам се јави емпатија и симпатија према њему. Оно што сам желео било је да Елизабет одмах препозна себе. Многи људи и даље не могу да допусте да у женствености има било какве гротескности или несавршености, али је у стварности она чудовишна. Елизабет је уморна од тога да се осећа чудно. Када говори о лептиру, она, наравно, говори о себи: какво јадно створење, безвољно, чудно и уједно лепо. Мислим да такав сентимент многи од нас носе у младости, али многи и пронађу сродне душе. Одједном препознате себе у туђој уметности. Она види то створење и каже: „Ово је чисто“. Он носи исту чистоту у својој сржи као и она.
И улогу сте писали имајући Миу на уму.
Оно што је прелепо код Мие… Сећам се да ми је Кејт Хоули, наша костимографкиња, помало забринуто рекла: „Морамо да нађемо некога да је научи да се креће у тој хаљини као особа из викторијанског доба, јер се они никада нису кретали овако“. А ја сам јој рекао: „Не спомињи јој то. Свиђа ми се то што се креће као обична особа у тој хаљини“.
А то је и бајка. У бајци можете себи допустити одређени степен непрецизности коју у историјској драми не можете, јер ће људи рећи: „Не, то није тачно“.
Да, заиста смо желели да евоцирамо идеју о Лондону 1970-их, са новим боемима, шљокицама, дендијима… Нисам хтео да имате осећај да гледате верзију Франкенштајна у стилу Мерчант – Ајворија, иако их обожавам. Оскар уноси ту енергију Мика Џегера, Зигија Стардаста, он је суперзвезда. Њега увек видим као део ансамбла. То је је глумац који, када носи цео филм, као у У глави Луина Дејвиса или Франкенштајну, то онда буде прави благослов. Али ова модерност је модерни Прометеј. А постоје стотине и стотине и стотине интерпретација Франкенштајна, а ако урачунате и оне где је то бочна прича, има их још више, попут Блејд Ранера.
Извор: Глиф
