„Стигло је твоје писмо за Тању, драги мој Иља. Видим да напредујеш ка циљу, који си себи поставио. Желео бих да ти пишем, као и њој, јер јој несумњиво све причаш шта тачно о свему мислим. Пуно размишљам о томе и са страхом, и са радошћу, у исто време. Ево шта мислим. Уколико се човек ожени да би у животу имао више уживања, то неће донети ништа добро. ако ти је брак са особом коју волиш једини циљ и смисао живота, правиш огромну грешку. И то очигледну, кад мало размислиш. Добро, венчаћеш се и шта онда? Уколико пре брака ниси имао никакав други циљ у животу, биће ти двоструко теже да га потом нађеш.
Људи који улазе у брак, по правилу, ово заборављају.
Они размишљају како их у браку, с доласком деце очекују срећа и радост и да је то оно од чега се живот састоји. Опасна илузија. Уколико родитељи, пошто су добили децу, животаре од дана до дана немајући других циљева, у ствари само одлажу да се суоче са проблемом сврхе свог живота. Они само одлажу суочавање са бесмислом, јер не могу да га избегну. Они васпитавају и подижу децу, а не знају чиме да се руководе. Такви родитељи губе људске квалитете и срећу која се заснива на њима и претварају се у обичну марву која се размножава.
Зато ја кажем да људи који се спремају да уђу у брак јер им се чини да им је живот испуњен, морају, свако за себе, добро да размисле за шта у ствари живе. Да би ти било јасније, треба да размотриш околности под којима живиш, као и своју прошлост. Добро размисли шта ти се чини важним у животу, а шта не. Утврди у шта верујеш, шта сматраш вечном непорецивом истином и чиме ћеш се руководити у животу. И не само да треба то да откријеш, већ треба и да научиш да то свакодневно спроводиш у животу, јер док не почнеш да спроводиш оно у шта верујеш, не може се ни рећи да ли заиста верујеш или не. Позната ми је твоја вера и бар оно што од ње изражаваш. То још више у себи треба да учврстиш кроз дела. Твоја вера се састоји у љубави према људима и љубави коју ти они пружају. У вези са овим постоје три облика деловања, која ја непрестано упражњавам и чега никад није довољно.
Као прво, да би био у стању да воли друге и да они воле њега, чове мора да навикне да од других слабо шта очекује, што је врло тешко. И ја пуно очекујем и често сам разочаран, а последица тога јесте да им, уместо да их волим, ја пребацујем и приговарам.
Као друго, да би се људи волели у стварности, а не само празним речима, човек треба да се труди да им што више чини. То је још тежи посао, а поготово ће бити за тебе, јер си млад и треба да учиш школу.
И, као треће, да би волео људе и да би о.в.т. човек треба да поради на скромности, благости и уметности опхођења према непријатним људима и ситуацијама, да научи да се понаша тако да никог не увреди ли да, уколико је то неизбежно, изабере најблажу форму. Ово је најтеже од свега. То је посао који почиње чим изјутра отвориш очи, па до тренутка кад легнеш да спаваш. Иако је најтежи, он доноси највише задовољства што, испрва, можда нећеш приметити, већ тек касније, кроз љубав других према теби.
Зато те саветујем, пријатељу Иља, обоје вас, да живите и мислите што је искреније могуће, пошто је то једини начин да откријеш да ли се крећете истом стазом. И да ли је мудро да спојите руке или не, јер се ви, уколико сте искрени, истовремено већ припремате за будућност..
Твој циљ у животу не сме да буде брачна радост, већ то да својим животом у свет унесеш више љубави и истине. Сврха брака огледа се у помоћи супружника једног другом да то остваре. Најодвратнији и најсебичнији живот воде особе које су у браку ради уживања, а најдостојанственији позив имају они који живе да би служили Бога доносећи добро у свет и који су се ради тога везали једно за друго. Немој да бркаш половичне поступке са правом ствари. Зашто да се човек не одлучи за најузвишеније? Само пази, кад то учиниш, онда то мора бити пуним срцем а не малчице. Ето, уморио сам се од писања а још имам пуно тога да ти кажем. Љубим те.“
(Писмо Лава Н. Толстоја сину Иљи Толстоју)
Иља Толстој, СЕЋАЊЕ НА ОЦА – УСПОМЕНЕ НА ЛАВА ТОЛСТОЈА- (стр. 74-77)
Извор: Сродство по избору
