Пише: Миломир Марић (Старт, август 1982.)
Август 1982: Горан Марковић има 36 година јер се родио одмах након рата. У Пулу је одлазио још као мали дечко, а тамо га је обавезно дочекивао представник продуцената и за руку водио у апартман у хотелу “Ривиера”, гдје су одсједали његови мама и тата, глумци Оливера и Раде Марковић. Откад се сам почео бавити филмом, Горан Марковић спава у Пули у кућној радиности. За четири филма приказана на фестивалу није добио још ниједну награду. Но његов дебитантски филм, “Специјално васпитање”, гледало је само у Београду 220.000 људи. “Национална класа” прошла је слабо код критике, а трећи филм, “Мајстори, мајстори”, снимљен ентузијастички, без правог, великог продуцента, прошао је слабо код публике. Ни посљедњи филм Горана Марковића, “Вариола вера”, приказан ове године у Пули, није добио никакву награду (осим награде за маску), али је по гласању публике за награду “Јелен” доспио на друго мјесто.
“Вариола вера”, филм о великим богињама, каже Марковић, има везе с Камусом…
СТАРТ: Нисам поуздан свједок, али послије филма “Вариола вера” учинило ми се да ту није толико ријечи о тој ужасној болештини, колико о нечем другом, још опаснијем.
МАРКОВИЋ: Због своје савести морам казати да је филм “Вариола вера” потакнут стварним догађајем и да су му мотиви, према томе, прави и истинити. Међутим, још од студентских дана чезнуо сам да направим нешто што је за мене највеће дело модерне светске литературе, сањао сам да снимим нешто у дослуху са Камусовом “Кугом”. То ми је први пут пало на памет у Прагу, у том оронулом граду, у смирај 1968, и, нормално, никада нисам успио. Кад сам почео радити на “Вариоли”, прва идеја била је да направим директну парафразу Камуса. Али, долазећи полако до бројних података о тој болести и студирајући Камусову филозофију наде, открио сам да се те две ствари битно разликују. Камус је говорио о надирућем фашизму, и глобална се метафора сасвим одређено односила на Хитлера и буђење човекових ресурса да се томе одупре. Вариола је постављала друга етичка питања, као што су лична иницијатива и осећања
СТАРТ: Доста невјешто, у једном сте скорашњем интервјуу на камијевски начин, “Вариолу” одредили као”антифашистички филм”?
МАРКОВИЋ: Управо сам због тога и напустио Камусов концепт “Куге”. Друго, фашизам је потпуно небитан феномен за ову средину и овај тренутак. Зато сам се више бавио извесном опуштеношћу и уљуљканошћу људске душе која постаје рањива на све што може да је изненада заскочи.
СТАРТ: Одакле код вас директна провокација да снимите филм о епидемији великих богиња?
МАРКОВИЋ: То је перфектна тема која се сама од себе намеће, и била би права грехота од ње не направити филм. У питању је један од ретких догађаја у овој земљи, који је истински узбудио цео свет. Та епидемија је изненада постала језива срамота и љага за читав један народ…
СТАРТ: Гдје сте били те 1972. године?
МАРКОВИЋ: У Београду. На неки начин био сам у центру ствари и епидемију великих богиња проживљавао врло интимно. Набасао сам на неке лекаре који су ми испричали низ доста дискретних ствари. Јасно ми је било да се ту свашта дешавало и да је само понашање људи, односно ментална катастрофа, неупоредиво гора од оне физичке. Тај процес прерастања физичке у духовну недаћу налази се у основи филма “Вариола вера”.
СТАРТ: Умјесто о правој болести, говорите о болести душе и злу уопће?
МАРКОВИЋ: Да, без обзира што сам кључне идеје црпео из стручне медицинске књиге “Вариола вера”, која је издата убрзо после епидемије. У њој је толико података и унутрашњег набоја између редака хладног научног рада, да ми је послужила као прави рудник. Поред тога, с деценијем дистанце успео сам да појединим добро обавештеним лекарима мало развежем језик, па да ми у поверењу кажу ствари које се иначе никоме не говоре.
СТАРТ: Значи, и у медицини вриједи теорија дистанце?
МАРКОВИЋ: У сваком случају. Дешавала су се таква скрнављења лекарске етике и, уопште, такве свињарије, да је изношење прљавог веша било за извесно време одложено. Без тога, могла је да се направи поучна или херојска прича о борби људи против зла, која би била лепа и лажна. Овако, испала је балада о добру и злу. Колико о храбрима, толико и о кукавицама.
СТАРТ: Посебна је вриједност филма што нисте инзистирали на драматизацији, код нас тако уобичајеној, односно илустрацији идеја. Прича, сама за себе, дјелује истинито и стварно.
МАРКОВИЋ: Реконструисао сам сасвим одређен догађај и тим чак и са медицинског становишта може да послужи као очигледно наставно средство како изгледа карантинска борба против Вариоле вере. На то сам поносан и, да бих то постигао, требало ми је доста времена. У филму постоји један карантин а постојало их је можда петнаест. Могуће је да милиција није све време стајала око карантина, али је чињеница да је карантине чувала милиција и да су људи у њима били као у мишоловци. Да ли је нека сестра, као она у мом филму, покушала да побегне, заиста не знам, иако су забележени панични покушаји бекства…
СТАРТ: По тој документарној прецизности, “Вариола” је врло блиска и филмовима као што је, на примјер, “Кома”?
МАРКОВИЋ: Тај сам филм јако волео и било ми је веома криво што је код нас прошао прилично незапажено. Ипак, највише сам се бавио филмом “Алиен” (“Осми путник”). Анализирао сам га дуго код куће, на тејпу, разлажући га са становишта драматургије и увођења ликова и мотива. У “Вариоли” је само, уместо седам, седамнаест ликова, а један затворен простор и људи замандаљени у њему моја је давнашња опсесија. Карпентеров филм “Напад на полицијску станицу” има све те елементе. Волео сам и његов филм “Ноћ вјештица”, иако ме он интересовао више као некакав еталон за хорор, коме се баш нисам приклонио. Пре сам ишао на катастрофу, него на хорор. У “Вариоли” практично има свега једна или две хорор-сцене. До детаља, све је истинито. Гледао сам на медицинском факултету забункерисане научне филмове о епидемији великих богиња који су због неких стварно стравичних сцена недоступни јавности. Нисам стилизовао ништа и, ако има стилизације, она је више изнутра него споља.
СТАРТ: За разлику од неких америчких филмова, које сте споменули, у “Вариоли” без потребе инзистирате на порукама и упутама животне важности. Некима је чак име доносиоца опаке болести било довољно да протумаче како је то, заправо филм о скорашњим догађајима на Косову?
МАРКОВИЋ: Џон Форд лепо је рекао да поруке шаље поштом, а да у филмовима прича приче. Бавио сам се поантом, а не поруком. Поруке нема. Прича о епидемији завршава се успутном примедбом како је епидемија узела неко друго рухо и појавиће се можда у неком далеко страшнијем духовном облику. То је алузија на све могуће катастрофе. Не сугерише се никакав одређен став: људи, обратите се религији или вери у ближњега свога. Ни решења нема осим трагања за индивидуалним примерима части и поштења.
СТАРТ: Филмове “чешке школе” карактеризира ангажираност и храброст на нивоу басне. Говоре о једној безазленој ствари, а обавезно се односе на неку далеко опаснију ствар.
МАРКОВИЋ: Тешко је избећи глобалну метафору и причу прихватити онакву каква она заправо јест. На то неће да пристане ни гледалац,ни уметник. И једног и другог страшно копка нешто што стоји негде иза. Зашто бисмо причали љубавне приче, то су само појединачни случајеви. Двоје се воле, трећи им смета, па шта? Можда тежња да у свакој причи тражимо метафору припада заоставштини једног групног виђења ствари, тако карактеристичног за визуру шездесетих година. Чињеница је да је то тако, и да нам је баш то донело највеће успехе.
СТАРТ: То, наравно, није ништа ново, и цијела поетика вестерна смјештена је у широк простор између добра и зла. Али у менталитету нашега народа неки су други, рекао бих наоружани филмови које су њихови аутори сматрали директним револуционарним или протестним актима, то је очито из сваког филма Жилника, Макавејева…
МАРКОВИЋ: Донели смо преокрет, да ли у добром или у лошем смислу, то је сад велико питање. Чињеница је да снимамо битно другачије филмове од наших претходника, а сада треба неко, или можда ми сами, да нас превазиђе, или на други начин онемогући. Ако будем имао довољно снаге и талента, потрудићу се да то сам урадим. Имате право да је та замена микрокозмоса за макрокозмос постала у доброј мери досадна. У “Вариоли” то можда и није толико случај, пошто се нисам толико бавио метафорама као у филму “Мајстори, мајстори”, у коме сам модел школе супротставио моделу читавог друштва са врло препознатљивим алузијама.
СТАРТ: На сличан је “бескомпромисан” начин Горан Паскаљевић у филму “Посебан третман” ударио директно на Стаљина причајући причицу о алкохоличарима и лијечнику који их лијечи.
МАРКОВИЋ: Ваше је да тврдите да то не ваља а моје је да пробам колико то у филму функционише. Не тврдим да су “Мајстори” одличан филм, али у неким другим деловима света, мање засићеним, људима се учинио запањујуће препознатљив. На фестивалу у Манили били су усхићени што у филму, поред проблема школства, постоји и нешто друго. “Мајстори” нису били гледани, чини се да их људи нису вољели, али мени је лично тај филм био јако потребан. Поред тога филм је био јевтин,тако да се због њега не осећам претерано кривим.
СТАРТ: Готово као да сте га снимили о свом трошку?
МАРКОВИЋ: Не баш о свом трошку, сви смо радили џабе, и коштао је отприлике колико један амерички филм.
СТАРТ: Кад сте оснивали “Арт-филм” и снимали “Мајсторе”, рачунало се, с обзиром на ваш ранији комерцијални педигре, да Горан Марковић оснива своју фирму на принципу приватног кафића, да би се обогатио.
МАРКОВИЋ: Сада се око “Арт-филма” окупило доста младог света. Ове је године у Пули сјајно дебитовао мој студент Дарко Бајић, филмом “Директан пренос”, а прве филмове спремају се да раде клинци који ће за коју годину дрмати нашом кинематографијом. Нажалост ниједан од наших досадашњих филмова није направио паре…Јавно и преко новина обећавам да напуштам све метафоре и да се свесно одричем илузије да је филмом могуће да се реши и достојно прикаже невесела судбина света. Пљуните ми у лице ако погазим дату реч. Такође, напуштам концепт групног јунака и паралелно вођење кроз филмске авантуре петнаестак личности, без обзира што сам у томе до сада имао приличног успеха. Глава је почела да ми пуца од математичких прорачуна и прављења уметничких графикона.
СТАРТ: Иако велик фаворит, “Вариола” на овогодишњем пулском фестивалу није добила никакву награду. Надам се да вам то није тешко пало, пошто ни раније никад ништа нисте добили?
МАРКОВИЋ: Тешко ми је пало што сам у Пули остао без иједне званичне награде за свој први филм “Специјално васпитање”, који је, по општој оцени, био најбољи те године. Мислио сам да је то поуздана најава пропасти света, да сам мучки покраден и да ће неко због тога морати да одговара. Човеку, међутим, временом почну да годе такве ситуације. У народу више воле губитнике него добитнике. Оне ноћи кад је сазнао да је добио “Златну арену” за режију, Миша Радивојевић ми је најозбиљније рекао да се боји да је прими, јер то је очигледан позив на корупцију. Убеђивао сам га сатима да је, ипак, прими, што би он и без мог убеђивања сигурно врло радо учинио. Кад ми, који пледирамо да се супротстављамо естаблишменту и строго утврђеном систему вредности, примамо награде, то делује доста сумњиво. С те стране није ми нимало жао што сам и овај пут остао без “Златне арене”. За пет и по година снимио сам четири филма. После пројекције “Вариоле”, пришла су ми два дистрибутера и понудила да следећи филм радим за њих. Тиме сам добио све награде које треба да добијем. Разни трофејни уметници, напротив, тешко могу да се докопају следећег филма, јер од њих сви беже ко ђаво од крста. И њима самима савршено је јасно да су незаслужено награђени и тиме врло свесно жртвовани. За четири филма, за које нико не може рећи да су очајни, нисам добио ниједну официјелну награду. Био бих наиван, ако бих поверовао да ме случајно мимоилазе. Прво им је сметало што су моји филмови социјално ангажовани и претерано комуникативни, сад им смета што је “Вариола” наводно исувише драстична. Филм је завршен непосредно пре фестивала, тако да нисам имао времена да на било шта мислим. Међутим, у Пули су ме стално ложили, шапутали како је ствар сређена. Морам признати да сам био упао у машину и да сам се надао да ће филму можда одати неко признање, осим доста циничне награде за најбољу маску.
Дарко Коцајн: Филмови за уреднике, новинаре, читаоце и гледаоце
СТАРТ: То је сад згодна животна метафора?
МАРКОВИЋ: Ко зна шта се крије иза те маске. Подсмех некога ко изгледа озбиљан. Али чињеница је да је нас неколико филмских клошара, окупљених око “Арт-филма”, ове године имало неупоредиво бољу продукцију од моћних продуцентских кућа. Како се год окрене, ми смо победили!
СТАРТ: У сваком филму бавите се одређеним затвореним заједницама, готово тајним друштвима, и имам дојам да сте јако љути што се чланови тих заједница међусобно гложе, кољу и једу?
МАРКОВИЋ: Нисам само љут, често сам се с њима спрдао или просто био разнежен. “Специјално васпитање” је у сваком случају нежан филм. Недавно сам нешто тужан дошао кући, и у тој тешкој десперацији пустио сам га с касете, да бих на лицу места утврдио је ли још добар. Интересују ме затворене структуре и људи ухваћени у мишоловку различитих спољних притисака.
У овом разговору обавезао сам се да тај свет напустим, никога више тиме нећу масирати, и “Вариола” би могла да буде моја велика прекретница. Ако хоћу да будем поштен, ову моју декларативну одлуку изнудило је неколико клинаца са академије, који су од почетка према “Вариоли” имали крајње негативан став.
Тражили су чист жанр и јежили су се над мојим кокетеријама с дневном политиком и стањем светског духа уопште. У следећем филму покушаћу да се решим тог интелектуалног цинизма и подсмеха, карактеристичних за човека који са горчином посматра свет, неспособан да му се супротстави.
СТАРТ: То је у сукобу с једном вашом прошлогодишњом изјавом, кад сте готово постиђено “Специјално васпитање” назвали мелодрамом. Мелодрама је, у међувремену, постала свјетски тренд?
МАРКОВИЋ: У току снимања убио сам се искушавајући да сакријем мелодраматичност сценарија. Огрубљивао сам га где год сам стигао, али је управо тај набој пробио, и то је оно што “Специјално васпитање” чини лепим. Мелодрама слободно цури на све стране, чак и кроз уши, и нимало је се више не стидим. Не заборавимо да се средином седамдесетих наш човек стидео свега што је макар личило на сентименталност…
СТАРТ: Тражили су се радикални рецепти за промјену или очување овог постојећег свијета?
МАРКОВИЋ: Нарочито је лоше прошао мој други филм, “Национална класа”, који је дисквалификован као безочан уступак публици и чиста комерцијала. По новинама су се појављивале глупости као “‘Национална класа” покушава да рехабилитује малограђанску и буржоаску идеологију.” Филм, који се на критичан и хуморан начин бави јунаком који је упао у замку малограђанштине, проглашен је малограђанским.
СТАРТ: “Национална класа” био је ваш први жанр-филм?
МАРКОВИЋ: Управо зато врло сам тешко преживео неуспех “Националне класе”. То је неоспорно мој најбоље режиран филм, филм без грешке, који тече као питка вода. Нема ниједног застоја и траје точно сат и 45 минута.Поред тога, “Национална класа” ни на који начин није била по страни – бавила се стањем духа међу тадашњом омладином и говорила о младићу који се утопио. Предао се, изгубио своју утакмицу, приклонивши се владајућем малограђанском концепту живота. Можда је филм требало да мало драстичније упозори да треба живети друкчије, али нипошто нисам хтео филм с тезом. На шта би личило забављати некога два сата и лупити му, после свега, неку велику поражавајућу мисао и наравоученије.
СТАРТ: Ви сте човјек с импресивним умјетничким педигреом. Једна колегиница написала је ових дана у новинама да сте рођени као син најљепших родитеља у Београду. Син познатих глумаца Оливере и Раде Марковића.
МАРКОВИЋ: Грдне муке сам имао да бих превазишао тај свој педигре. При том сам добио стотине непријатеља, и све што сам радио на други се начин мерило. Немам ништа против тога што су моји родитељи уметници, али то са мном, осим можда спољне занимљивости, нема ничег заједничког. Сфере по којима свако од нас чепрка тако су различите да се често уопште не разумемо. С мајком, на пример, у погледу уметности немам ништа заједничко. Без обзира на то, ја је волим као добру, перфектну глумицу. Кад је играла у мојим “Мајсторима”, један стручњак је у “Комунисту” написао да је приватизација кад узимам родитеље да ми глуме, а запостављам друге врсне уметнике. А тај филм је снимљен бесплатно, и од њега није нико видео нити ће видети кинте. А, на крају, они нису неки непознати глумци…Једно време ишао сам около и причао: Добар дан, ја сам Оливерин и Радетов мали! Покушао сам да се горко зезам на сопствени рачун. Ужасно је измистификована чињеница и то што смо нас неколико студирали у Прагу.
Израз “чешка школа” прерастао је од симпатичне досетке у читаву исконструисану естетику. У Прагу сам био само четири године, и сад не знам гдје сам био остале 32.
СТАРТ: У својим је успоменама Срђан Карановић на једном мјесту рекао: Раде Марковић је наједном зауставио ауто, Горан и ја смо изашли, и у прашкој звјезданој ноћи остали на улици сами к’о два несретника…
МАРКОВИЋ: Мој је отац добио напад неке изненадне и чудне педагогије. Имали смо по 18 година и, као шофер, он нас је довезао у Праг. Кад смо положили пријемни испит на академији, оставио нас је на улици, упалио ауто и отишао. Тај осјећај да смо сами, без лове, и да смо првих годину дана је ли претежно супу која је била џабе у студентском дому, био је прилично јак и онеспокојавајући. Сећам се да смо прво отишли у “Флек” пивару и напили се к’о чепови.
Били смо толико уплашени да смо хтели да се вратимо, и ја сам неколико пута ишао на железничку станицу да питам кад има воз за Југославију. После смо се снашли и живели као пијани милионери.
СТАРТ: Ваш професор био је Борзивој Земан, човјек потпуно у сјени Вавре, Клоса, Формана, али човјек који је снимио најкомерцијалнији чешки филм свих времена, “Уображена принцеза”, који је гледало једанаест милијуна људи?
МАРКОВИЋ: Он вероватно није одредио нашу судбину, али сигурно је да се поједностављени резон, који је драстично употребљавао, нас и те како тицао. Главни му је аргумент била ужасна антиуметничка реченица: Шта је господин песник тиме желео да каже? Код нас је то наилазило на гнушање. Мислили смо да је он неотесани простак, а ми богом дани уметници. Стално је тражио да се разјаснии, ако треба, полицијски утврди шта ко хоће и чиме. Филм није сматрао уметношћу него комуникацијом и забавом. Највише му је признавао ниво информације. Највећи непријатељ сваке уметности и естетике био је, ипак, извесни професор монтаже који је филм сматрао циркусом атракцијом. И њему је допало да монтира први филм Лордана Зафрановића, “Недељу”, који је био права правцата медитеранска уметност. Пет месеци су се, уз много пива, замало тукли у монтажи. Ја сам играо главну улогу у филму “Недеља”, који има невероватних 2000 кадрова. Реч је о групи младих гневних људи, на чијем сам челу ја, изразито леп и гневан. Филм је у вези са 1968, кад је и сниман. Руси су били већ интервенисали, сви смо се осећали као прогоњене зверчице, па је Лордан написао тај сценариј о некој имагинарној побуни. У Пули смо се супериорно клањали пред двадесет људи. Очекивали смо да ће барем неко пасти у несвест, али сви су већ били на ногама и главом без обзира, далеко пре краја филма, излазили напоље.
СТАРТ: Као дијете почели сте долазити у Пулу…
МАРКОВИЋ: Кад сам био клинац, моји родитељи су у Пули имали обично по пет филмова. Имали смо апартман у хотелу “Ривијера”. Тада сам живео на највишем нивоу. Од кад се сам бавим филмом, спавам приватно по собама, а једне године нисам имао пара да дођем. Некад се страшно држало до звезда. Сећам се да ме је на аеродрому сачекивао директор фестивала и, онако подгојеног и полудебилног, спроводио ме до апартмана. Одозго сам кроз прозор гледао све те мућке и јурцања по тераси “Ривијере”. Знало се да је у питању тешка мутљавина, и никоме ни на крај памети није падало да измисли систем по коме ће правда победити. С поносом могу да кажем да је пре неколико година један пулски жири, у коме сам и ја био, први пут добио искрен аплауз. У њему је било неколико часних људи, на челу с Фадилом Хаџићем. Иначе, систем је следећи. Важно је да ја, као члан жирија са српске стране, успоставим блиску везу и склопим аранжман са македонским представником. Подржаваћу његову камеру, он ће моју режију. Кад обрлатим Словенца да ради за нашу ствар, даћемо му “Арену” за сценографију. Формира се споразум тројице који све може. Отпадају било какви вредносни резони, и срамота на велика врата излази на сцену.
СТАРТ: Закратко смо прекинули ваше прашке успомене везане за 1968. годину. Вашој верзији, донекле херојској, може се супротставити једна друга, по којој сте, умјесто да се на било који начин солидаризирате са својим чешким друговима, у то доба навелико продавали шушкавце по Прагу?
МАРКОВИЋ: То, наравно, није точно. Учествовали смо у једном драматичном штрајку на нашем факултету. У тренутку кад се спалио Јан Палах, забарикадирали смо се у згради факултета и нисмо излазили осам дана. Да није било неких порно филмова, које нам је пуштао професор историје филма из приватне кинотеке, начисто бисмо полудели. Онако замандаљени, тресли смо се од страха да Руси не провале унутра. Усред те гужве, неко је у пола ноћи закуцао на врата, и дежурни стражар му је отворио.Био је то шеф ресторана “Славија” који је у пола гласа рекао: Колектив ресторана је одлучио да се солидарише с вашим штрајком и, у знак подршке, шаље вам 200 гулаша! Наравно, завршило се поразом, као што се и сви други идеали завршавају…Сви ти наши другови сада су некакви нерегуларни људи. Они који су остали не могу да се баве својим послом, као ни они који су отишли у иностранство и у бедним условима раде неке леве ствари. У Немачкој сам срео многе своје другове који су фотографи или електронски сниматељи на телевизији.Осим нас Југославена и једне Пољакиње, нико није снимио играни филм.
СТАРТ: Прије неколико година ишли сте на мало тужно поклоњење својим професорима и друговима у оквиру Недјеље југославенског филма у Прагу.
МАРКОВИЋ: На једној мучној конференцији за штампу, на којој су нам постављана неутрална питања изненада се појавио избачени професор, “оскаровац” Елмар Клос, који је говорио како му је драго што се бар неко из те генерације студената слободно може бавити својим послом. У Америци сам желео да се нађем са Пасером, али он болује од маније гоњења и живи у изолованој вили. Најтрагичније је с “оскаровцем” Јаном Радаром. Мимоишли смо се на његову факултету у Лос Анђелесу. Кад сам се вратио, сазнао сам да је умро у најстрашнијим мукама од рака. Једино Форман стално снима. Према свим тим људима осећам се чак и обавезним да наставим. Ма како то изгледало надмено, ми смо у овом тренутку једини аутентични наставак свега тога…Посебно велик утицај на нас остварио је Милан Кундера који нам је предавао историју књижевности. Имао је интересантан метод, тако што је целу теорију књижевности базирао на два антипода књижевности 20. века, на Хемингвеју и Томасу Ману. Годину дана причао је искључиво о њима а ја сам му се бескрајно дивио, поготову кад сам научио чешки и кад сам могао да у потпуности схватим о чему говори. Дошао сам да полажем испит, и он ме доста благонаклоно питао шта бих могао да разговарам с њим о књижевности. Рекао сам да чисто сумњам да бих ишта могао, па ми је, на лепе очи и искреност, дао десетку и, уместо о књижевности, разговарали смо где би летовао и где може да замени динаре. Становали смо на последњој станици тролејбуса, а Кундера на претпосљедњој. Заједно смо се враћали у поноћ.
Свако вече водио је нову женску, и био је можда еротоман, сличан својим јунацима из “Поноћног валцера” и “Смешних љубави”.
СТАРТ: Мало је сумњиво како је то неколицина школских другова у једном моменту запријетила да постане читава југославенска кинематографија?
МАРКОВИЋ: Нико нам ништа није поклонио, изборили смо се сами. Не може нам се оспорити да знамо посао. Нисмо никакво тајно друштво. Још увек живимо доста скромно. Нико од нас није направио паре, иако се прича да нам оне предстоје, кад се мало засите неки други…Две године после студија радио сам на телевизији као асистент монтаже…
СТАРТ: Која сте, заправо, ви школа: чешка или мајсторска радионица Зоре Кораћ на београдској телевизији? Сјећам се како су прије десетак и више година на фестивалу документарног филма студенти београдских филмских академија исписивали нимало колегијалне пароле и транспаренте против Зориних увозних беба.
МАРКОВИЋ: И Јоца Јовановић се нарочито непријатељски понашао према мени. Мој дипломски филм, “Без назива”, сачекали су сви живи да изврше редаљку на мени; Јоца је искористио тренутак моје слабости, филм је стварно био лош, да ме докусури. То ми је страшно тешко пало, таман сам се био оженио, а дуго ми нису дали да поново режирам. Радио сам као монтажер и помало глумио. Влада Момчиловић је скривеном камером снимао неког манијака који на улици напада жене. Ја сам био тај манијак и осећао сам се прилично бедно. Ноћ је била ужасна, био сам грозно дебео и нисам имао успеха. То је вероватно било највеће понижење које сам доживео у животу. Стајао сам, сав промрзао, испред биоскопа “Јадран” и досађивао неким недужним дамама. Годину дана сам, кад бих легао у кревет, себи псовао све по списку: Хоћеш да будеш уметник, тако ти и треба!
СТАРТ: Како сте дошли до режије “Специјалног васпитања?”
МАРКОВИЋ: Упознао сам се са Мирославом Симићем који је 18 година био васпитач у малолетничком дому “Васа Стајић”. На креденцу је имао сјајан материјал, али требало ми је целе године да га простудирам. За све то време примао сам милостињу од родитеља – по десет сомова дневно. Завршило се дивно, као у неком романтичном роману. Снимио сам филм на 16 мм, молио бога да га неко уопште гледа а само у Београду видело га је 220.000 људи. На основу успеха “Специјалног васпитања”, одмах сам, по свом првом сценарију, направио “Националну класу” која је имала јак аутобиографски призвук.
СТАРТ: Па то је дословна биографија вашег пријатеља, филмског редатеља Бранка Балетића!
МАРКОВИЋ: Не може се баш тако рећи. Он је, истина био рели-возач и живео је слично, али има доста факата и из мог живота. Филм је постигао велики комерцијални успех, али ме је критика готово једногласно попљувала. И према “Мајсторима” имам један јако сентименталан однос. Тај сиротињски филм, скрпљен за 20 дана у некој силној муци, приказан је на гала фестивалу у Манили, на коме сви леже у лигештулима поред базена. Свуда около шетао сам се у смокингу, са лептир машном, позајмљеним у Народном позоришту, запањен куда ме је одвео тај мали филм о чистачици у једној београдској основној школи. Била је то велика иронија која ми је, морам признати, у сваком случају веома пријала.
Извор: Феномени
