Разговор водила: Гроздана Олујић (1959)
За Сијарића обично кажу: „Улетео је у литературу као метак.“ То може, али не мора да буде тачно. Пре романа Бихорци који је у 1955. узвитлао за наше прилике велики публицитет око себе, захваљујући колико милионској награди први пут датој неком у овој земљи, толико и чудном животу санџачке забити који је тек тим романом ушао у литературу, Сијарић је у књижевном свету био углавном познат по збирци приповедака Рам Буља где се већ могао да назире лик будућег аутора Бихораца и творца једног окамењеног света, чија се сатна казаљка зауставила још негде у Средњем веку.
Фантастична је и збуњујућа слика тог света у Сијарићевој прози. Као да сте у сну прескочили неколико векова и нашли се у једном крају, примитивном и дивљем, међу људима који у себи носе неки чудан пркос и понос, суровост и племенитост, снагу и слабост, кукавичлук и херојизам. Све вам је ту страно: и непојмљива беда, и Халимачина грубост, и Хаџијин фатализам, дирљива Хаткина безазленост, и читав тај живот на граници песме и јаука, на ивици ножа и осмеха; а ипак, чини вам се да сви ти људи по неким непроменљивим људским чежњама, тугама и надама имају извесне додирне тачке с вама.
„Тема Сијарићеве прозе из Санџака – каже Б. Милачић у есеју „Једно ново књижевно име“ – нису нове, није ни средина сасвим, средина у којој догађаји откривају неслућене људске физиономије, људе који су само привидно једноставни, руке које миришу на крв и мокру вуну и срнеће коже, на камењар и планину, и очи пуне отмица и свађа, невјерице и љубави, траве планинске, гостољубља и смрти. У њима су заједно хљеб, со и нож. Рука и метак. Избија из те атмосфере јединствен осјећај као да је вријеме некада наједном стало и скаменило се с једне и друге стране планине која одваја Пештер од Бихора, стискајући ниске дашчаре и чађаве сламнате колибе уз стране клисуре испод караула сивих од непрестаног ишчекивања и несанице. Окаменило се вријеме и само се људи крећу, врте се у кругу, пењу уз камене обронке, прелазе планину, отимају једни другима, муче се и помамно заиграју на танки писак зурле и бубња. Живе да би се могли осветити, јер је прошлост пуна неплаћених дугова, памте добро и зло, добро да га добрим врате, зло само још већим злом, па усљед такве пропорције добро се све више тањи, испарава и путује у неповрат с рунастим облацима испод планине. Заостали су, отргнути од свијета, притијешњени обичајима, незнањем, сујеверјем, биједом, кулуцима и фатализмом. Потребе су им скромне, а живот далеко од цивилизације, али су им осјећања богата, кључају у њима и распирују их, оплемењују упркос страдању и злој крви, тако да се човјек понекад запита ослушкујући им срце: не умире ли поштење понекад са цивилизацијом?“
А цивилизација није дошла, нити ће скоро доћи у тај крај одвојен од света каменим литицама и преким, увученим у себе и неповерљивим наравима његових људи, који се рађају и умиру као биљке на истом парчету камењара, стиснути у уске оквире својих неписаних закона и стравичних моралних догми.
Захваљујући Сијарићу, ми смо добили неокрњену слику тог чудног света, а захваљујући том свету, Сијарић је постао познат.
Да ли вас је изненадила та брза, неочекивана афирмација и публицитет после добијања милионске награде на првом конкурсу „Народне просвјете“? – питам аутора Бихораца, који је дошао у Београд на Сајам књига и тренутно се задржао у Клубу књижевника. Очигледно нимало изненађен, Сијарић каже:
‒ Не! Зашто би?
Док се збуњено окреће гледајући књижевнике који улазе и излазе, каже:
‒ Хајдемо другамо! Овдје је превише буке. – Посматрам његово издужено лице с тамним, оштрим очима и препланулим теном, лице творца једног необичног света, о коме он као и о свомдетињству говори радо и много, премда помало нервозно и искидано.
‒ Био је то свијет мога детињства. Један музејски свијет, мени веома драг, пун изненадности и ријетке људске љепоте. Волим да залазим у њега, као што неко воли да залази у музеј. Нигдје покрет руке, поглед, акценти у ријечи и реченици нису толико сублимат историје, традиције и једне скоро незамисливе изолације, као код човјека у Санџаку. Санџаклија, тај Бихорац, тај Пештерац, настоји да свака његова радња буде отмена и достојанствена. То није имитација, него његов интимни декор и манифестација њега самог. Он је елеменат – говори Сијарић речи у којима се још увек задржао санџачки акценат. – Да, Санџаклија је елементаран, – понавља.
Шта га чини таквим? – питам
‒ Начин живљења. Изолација. Сам горштачки крај, његова сурова клима. Санџаклија је због свега тога у исто вријеме и диваљ, и окрутан, и њежан, и поверљив, и простодушан; лак и на сузу и на смијех. Он је само наизглед једноставан. У себи је, иако елементаран, дубоко комплексан. Често је фаталист. Вјерује у детерминизам: тако је одлучено и тако ће бити – говори. – Ни љубав, ни воља, ни храброст, не могу да измијене унапред одлучено, нити да учине било шта.
Тако је писано, тако ће бити – понављају често јунаци Сијарићеве прозе и полазе у живот, брак или смрт, као онај несрећни Камбер Кука, чији се сан да види своје жене и своју децу никада остварити неће. Има ту, свакако, прилично наслеђа и од оријенталне филозофије, која је преко Ислама стигла чак у окамењени бихорски свет.
Да ли се нешто изменило у Санџаку од рата наовамо? – питам.
Сијарић скептично слеже раменима.
‒ Дух једног краја врло споро се мијења. Има у Санџаку још низ сељака који никада града видјели нијесу. Истина, полако, преко школа, ту почиње да ниче један нови Санџак, али стари још увијек упорно и љубоморно чува своје навике и обичаје, које је баш због тога и тешко искоријенити. А и како? Од Србије према мору кроз Санџак нема пута, а о нечем другом и да се не говори. Ја сам први човјек из читавог овог краја коме је пошло за руком да заврши факултет. Уједно сам и прво описмењено дијете свога села…
А дошло је до тог описмењавања необично, као на филму. Кад се у Санџаку после Првог светског рата почео заводити ред, „држава“, како су то сељаци звали, основала је у Сијарићевом селу, Шиповицама, жандармеријску станицу. Један од момака, неки Живан Васиљевић, Србијанац, дошао да станује код Сијарићевог стрица, простодушног човека, који је писцу и његовом брату био и отац и мајка јер су ови рано помрли, и кога се Сијарић и данас са захвалношћу сећа. Ту је Живан запазио чудно лепог дечака, пишчевог брата, који га на неког његовог из Србије по свој прилици подсећао, и купио му буквар, таблу и читанку.
‒ Било је то чудно! – каже писац. – Књига ушла у кућу… Мали брат није умирао од жеље да проводи сате за књигом и тако је уместо њега Ћамил научио да чита.
‒ То ми је донијело неочекивану популарност. У селу нико није био писмен, а регрути су почели ићи у војску. Водили су ме по цијелом крају, од села до села, као чудо неко, да читам и састављам писма. Све пукове у старој Југославији сам знао. А први хонорари били су ми – колачи. Кад сам пошао у школу, био сам већ сасвим писмен.
Касније је стриц решио да га пошаље у гимназију. Била је то у читавом крају прва одлука да неко своје дете у школу даје. Решено је да Ћамил оде у Скопље.
‒ Никад нећу заборавити тај пут, – прича Сијарић – нарочито дио пута од Шиповца до Новог Пазара. Пута који на коњу траје шеснаест часова. Водио ме је стриц. Над нама немилосрдно небо, под нама ужарен камен. А стриц прича као да је отворио најинтересантнију књигу. Недавно сам написао причу Бунар, историју једне стричеве легенде. Тај бунар заиста и постоји. Постоји у Мелајском пољу, а свакако је нешто најнеобичније што сам досада видио. Сво у каменим плочама, са штуром травом, усијано од сунца или залеђено од мраза, простирало се Мелајско поље, а на средини пута бунар, у који се као у неки рудник улази. Бунар – легенда. Бунар, дјело једне несвакидашње упорности и снаге.
Да ли се и лик вашег стрица јавио негде у вашем књижевном делу?
‒ Да. У Зеленом прстену на води, али донекле измијењен… – додаје плахо, а затим се поново враћа историјату свога детињства и младости.
У Скопљу, камо га је стриц довео у интернат, осећао се као птица у крлетки. Телом је био међу зидовима кућа, на које никада није могао да свикне, а духом на санџачким ливадама. Очи навикнуте на ширине, на слободно небо, на изласке сунца, мрзеле су зидове око себе. Дечак у почетку ни најмање није био одушевљен тим својим школовањем. Онда се постепено навикавао, почињао да чита, одлази на састанке литерарне дружине Јужна вила. Ту му се учинило да и он може да пише, па је почео да саставља хумористичне песмице, које су убрзо знали сви ђаци напамет.
‒ Тако сам се прочуо као пјесник. Јест, богами! – узвикује.
У четвртом разреду гимназије, у интернатском часопису Весник штампана је и његова прва песма о мору. Наставнички кадар те школе био је изванредан (др Перо Слијепчевић, Светозар Лазаревић, каснији уредник „Нолита“, Аница Савић-Ребац и други) и умео је да својим ђацима развије љубав за читање и књигу. Кад год је у позоришту била слаба посета, а то је било често, ђаци су вођени на представе.
‒ Нагледао сам се Шекспира, Шилера, Гетеа – прича писац. – Учио их напамет. А то ми и данас добро дође за компоновање драме у роману.
Поезија му је, ипак, била стални предмет интересовања. На студијама права у Београду пише углавном песме. То исто ради и као судски приправник у Сарајеву и Мостару. Пред крај рата одлази у партизане и постаје дописник „Танјуга“.
‒ Моја нога је била прва која је ушла у Јасеновац; 23. априла 1945. усташе су ликвидирале логор, а ми смо га ослободили 1. маја. Ужас тога логора никад нећу заборавити. Сава, која ту прави окуку, просто није могла да отиче од лешева мушкараца и жена…
После рата био је једно време судија, а затим уредник листа Глас у Бањалуци, па секретар позоришта, а онда поново уредник Задругара и Чичка. Тек у 1953. написао је, управо штампао прву збирку приповедака Рам Буља, збирку која ће у нашу литературу прва почети да уводи свеже, необичне, дотада литерарно необрађене ликове Санџаклија.
Откуда вам толико познавање тог скоро фосилног санџачког света? – питам, присећајући се необично богате галерије Сијарићевих јунака и чудног познавања обичаја, навика и пејзажа тога краја.
‒ Још као дијете био сам веома радознао. Све ме је интересовало. Сјећам се како сам се, још сасвим мали, увече, на њиви, када се купи жито, издвајао од осталих и дуго посматрао плаво вечерње небо по којему су ницале прве звијезде. Моји су ми се смијали. Изгледао сам им као чудак. Волио сам да залазим и у дубоке клисуре па да се дивим стијенама, чудним облицима уклесаним у њих, огромном стаблу, пећини, врелу, потоку који тече сасвим сам кроз дивљину, често без сунца и мјесеца и који, такорећи, ничија нога не прескаче. Таквих природних феномена Санџак је крцат. И не само таквих. У њему можете наћи трагове свих могућих епоха и времена. Мене је необично интересовао сваки траг прошлости у Санџаку, а нарочито стари град Бихор, град Отомановића, разне цркве и црквице, римски и турски путеви, легенде о њима, народне пјесме и све што значи ријеч и одговор на извјесне животне феномене. За мене је, и данас, читав живот једна јединствена мистерија, чију сам одгонетку вјечито тражио у остацима прошлости, људима и животу. И сада, кад пишем, ја немам никакве друге намјере до да одгонетнем мистерију постојања ствари, људских односа, поступака, жеља и нађем оправдање за постојање човјека и ствари.
Оно што ме тренутно највише интересује баш је то: тај однос човјека и ствари. Он је свакако нешто више но што ми замишљамо. Нарочито је присан код сељака. Душе сељака дубоко улазе у душу ствари, а ствари у душе сељака. Сељак понекад зна боље, паметније, срдачније и интимније да разговара са стварима, него с људима. Он им често и завиди јер запажа: остаје јарам, остаје праг, крушка остаје, а човјек одлази и не враћа се више. Има ту неке тихе, непримјетне трагике и посебних психолошких односа. Сељак је велики пјесник, а да то и не зна. Видио сам сељаке који пред смрт, кад у њима на час оживе све снаге и жиле, походе све воде из којих су пили, све брегове са којих је видик широк, све путеве који су им драги, с истим оним унутрашњим задовољством с којим посјећују и своју родбину и пријатеље у тим тренуцима.
За мене је велика штета што не живим на земљи, у свом крају. У граду се човјек веже за асфалт, претвори у грађанина, изневјери себе. Нема универзалне литературе. Варамо се ми у томе. Све оно искрено и непосредно плод је онога што долази из срца, а на асфалту човјек то срце најчешће губи. Свака литература, па било и највећа, само је среска литература, литература онога што смо понијели из свог краја, и из свог дјетињства. Ја, на примјер, најснажније могу да изразим једино оно што сам преживио у том периоду, када се осјећања и ствари најдуже памте. Дјетињство је та подлога из које стварам своју причу, своје Пештерце и Бихорце…
Како су Бихорци примили роман о себи?
‒ Као чудо! Запрепастило их је да је о њима неко написао књигу и да је та књига отишла у свијет.
Да ли су ликови ваше прозе аутентични?
‒ Ни говора! Логично је да неки имају свој прототип у стварности, али о неком идентичном ни ријечи. Мислим да писац који узима живе ликове не може далеко стићи. То је велика сметња машти. Ликови се измишљају. Њих обрађују саме идеје, то што хоћете да кажете.
Који вам је јунак најдражи?
‒ У Бихорцима – Земко, лирска душа. Кроз њега сам, чини ми се, дао једну типичну одлику санџачког човјека – болећивост. Од својих приповиједака највише волим: Бунар, Зелен прстен на води и Пут.
Како пишете? Споро или брзо? По тренутној инспирацији или унапред смишљеном плану?
‒ Пишем споро. Ужасно споро. Али, мало бришем. Имам читаве радње унапријед сређене у глави и кад пишем, највише водим рачуна да то што кажем, кажем онако како сам замислио и стилски бар пристојно уобличеним.
За кога пишете?
Писац устаје, исправља своју високу, кошчату фигуру, забацује главу оштрих, изразитих црта и говори помало изненађено, помало плаховито:
‒ Писање је као забава. Нико се не забавља за другога, сем за себе. Писање је магија, а ако је усто и страст, онда је она за писца изванредна, иако понекад мучна забава.
Јесте ли задовољни том својом „забавом“?
‒ То да! Али не и оним што је из ње произишло…
Шта за вас представља литература?
‒ Хуманизам. Литература је увијек најсублимиранији хуманизам. Једна прича о човјеку, пуна горчине, суза, очаја, ведрине, увријеђености. Она није утилитарна у једном ужем смислу, она то и не смије да буде, као што не смије да буде ни јасан дневни програм акције и агитације. Постоји класична персијска филозофија по којој се вечито боре пол добра и пол зла. А на тој линији зло – добро развија се читава људска дијелатност, па и умјетност, наравно, убрзавајући ход човјечанства од пола зла ка полу добра, у чему се баш и састоји њен хуманизам. Волио бих кад би у ономе што пишем била бар мрвица тога…
Много сумњате у себе…
‒ Како да не! Па ја и нисам писац! Може ли, реците, да се назове писцем онај који је издао тек неколико књижица?
Лазаревић је издао тек неколико приповедака – напомињем.
Сијарић стрпљиво одмахује главом. Очигледно, та тема му није особито пријатна.
Каква је тренутна књижевна атмосфера код вас у Босни? – питам. – Има ли значајних имена, дела, размимоилажења и сукоба?
‒ У Сарајеву неких књижевних фронтова нема. Све је на реалистичким позицијама. Неки обрађују вријеме прије рата, неки ратно раздобље, мало њих се хвата у коштац с временом у коме живимо…
Зашто?
‒ Зато што је ово наше вријеме велико вријеме, – говори – вријеме пуно промјена, комплекса, проблема који су сасвим нови и захтијевају један посебан аспект, много рада, уживања, смјелости, једну велику културу и таленат. Али, да се погрешно не разумијемо, величину једне литературе, по мом мишљењу, не одређује то колико је користила појаве које вријеме доноси, колико дубина мисли самог писца о тој конкретној стварности често изражена једним детаљем, али датим тако интензивно да дјелује импресивније него стотине којекаквих реалистичких слика. Наше вријеме није вријеме литерарних панорама, него симболике кроз мале ствари. Сјетите се само Хемингвејевог Старац и море или Андрићеве Проклете авлије. За мене су те двије књиге најбољи примјер како треба писати модерну прозу, велику а разумљиву свима.
Преузето из: Дела Гроздане Олујић, књига 8, Српска књижевна задруга, 2020
Извор: Нова Зора
