Пише: Ђорђе Матић
Колико год били сад већ готово апсолутно загушени каосом вијести и информација, отупљени какофонијом гласова и визуално преоптерећени преко границе подношљивог, понекад у овом информатичко-информацијском нереду човјек наиђе на такозвану агенцијску вијест која се издвоји, која постаје више од вијести. А ако је знамо и прочитати, проговори јасно и јако. Чак и ако је, као што су агенцијске вијести данас у правилу, лажно непристрано и манипулативно донесена, она открива више но што су састављачи хтјели. Такве по дефиницији сведене објаве, у којима се декларативно, имплицирано и ненамјерно смјењује и потире, истински су а непроучени симптом данашњице и, у неразмјеру са својим обимом, снажна слика стања у многим одлучујућим питањима.
Ових дана један је овдашњи, такозвани „регионални“ портал објавио запањујућу, колико у наопаком свијету данашњем, такођер, силно и невољно ироничну вијест. Пошто је контекст све, ваља рећи да портал припада тв-станици, медију који се нота бене представља као „независан“ („неовисан“, што би се овђе рекло), односно опозицијски, старим термином, а наспрам данашње власти у земљи Србији. У Хрватској нема потребе за тим и таквим ангажманом овога медија. Овђе је мирно, а кадрови су стари и провјерени. Сједиште те регионалне телевизије је у Холандији (случајно (?), и ако се допусти, у мени важном градићу) – наравно, само формално сједиште, док је права централа негђе другђе, да тако еуфемистички кажемо. Ту независну телевизију, чије је име спој деветнаестог слова абецеде и првог у групи природних бројева, основао је иначе тајкун овдашњи, што се раније опсцено обогатио на телекомуникацијама, а у својим се „комбинацијама“ био ушемио и с извјесним америчким фондом, једним од најмрачнијих у данашњем свијету – о чему дакако нећете чути од домаћих „независних“ и „неовисних“ новинара. Али шта мари. „Рат је“. Као и сваки, небројени пут у прошле три и пол деценије кад се потегну слична питања.
Па добро, шта је објавио дотични медиј, какву вијест? Вијест је то над којом ће већина слегнути раменима, али за нас, људе књижевности и културе, она има страховите импликације, а оне се гранају унедоглед скоро.
У Одеси, одлуком регионалне војне управе, споменик Александру Сергејевичу Пушкину, једном од највећих руских, свеславенских и свјетских пјесника, прекривен је дрвеним плочама, да се не види, и тиме и тако уклоњен из јавног простора. Одеса, кажу, „већ дуго расправља“ и о рушењу споменика.
Вијест говори много, на најширем плану, али говори једнако и на разини микро детаља, тамо гђе „ђаво станује“. На овој првој разини јавља се ту нешто, метафора о положају и угрожености сачуваног а узвишеног, најузвишенијег израза и симбола Духа, нечега што је и наше, блиско, културално и цивилизацијски, и једнако тако опћељудско, универзално, у истинском смислу ријечи. На другом плану, на једва уочљивом микронивоу, онако како је вијест даље срочена и приопћена одвија се – чиста идеологија. Модусом којим се данас и декадама већ обликује и пермутира: кроз активно незнање, једнако тенденциозно и несвјесно, трајно у служби и у интересу једног невидљивог, а ђелатног идејног монструма. Српска редакција дотичне „независне“ телевизије на свом порталу у истој вијести даље пише да је „Извршни комитет (!) градског већа Одесе“ објавио списак архитектонских споменика које планира да демонтира „у блиској будућности“. Међу њима су објекти, како кажу, који садрже симболе руске царске политике – и то редом: споменици Максиму Горком, Исаку Бабељу, Валерију Павловичу Чкалову, Владимиру Висоцком, и на крају „Чекистички зид“ и модели Лењиновог ордена.
Није овђе само до тога је ли вијест пренесена вербатим, је ли само „преузета“, или је на ствари готово физички опипљив доказ лијености, индоленције и апсолутног незнања новинара из српске редакције, могуће почетника или млађих, о чему, о чијем незнању се стално говори и често претјерује, али ријетко се види овако развидно.
Погледај још једном („дом свој“) читаоче, прочитај ову листу. Виђет ћеш да осим величанственог, генијалног поете, аутора Оњегина, мајстора-стваратеља сувременог руског језика, ниједно једино име нема ништа са „симболима руске царске политике“: ту је сам „писац Револуције“, онај који је нормирао соцреализам; за њим ингениозни приповједач, писац „Црвене коњице“ и „Одесе“ (!); па совјетски војни пилот, херој авијације који је небом прошао простор од Москве преко Сјеверног пола до Америке све у једном лету; највећи совјетски кантаутор, неукроћени Волођа Висоцки, и два појма испуњена значењем – један о терору совјетске тајне полиције, а други о највишем одликовању СССР именованом по вођи Револуције. (О иронији управо овога потоњега, а на линији стварања и самоопредјелјенја украјинске нације, скоро да нема сличног примјера толиког сарказма хисторијске неправде. Или можда правде…)
Перојска химна пјевала се још од прије Првог српског устанка
Како нам је ово познато све. Иза оваквог извјештавања промаља се исти онај злодух који овђе, око нас, траје већ тридесет и пет година, ентитет који у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета. Све, наравно, покривено „објективним“ аргументом о рату и агресији чиме се унапријед затварају уста свима који барбарство зову барбарством и не допуштају да их се увјери у блатантну лаж идеолошки генерираног изокретања и реконструкције повијести, а с њом увијек и културе као прве жртве. Све то од самог почетка саслужују медији, наравно, штовише некад и воде, истичући се оперативношћу и ангажманом. Звали се они овдашњим локалним националним медијским кратицама, или кратицом са словом и првим бројем, као што је телевизија која игра „регионалну“ и независну, а заправо је власништво и оружје бјелосвјетске банде и домаћих профитера. У потресном „Каменом госту“ Пушкиновом има чувена завршна сцена. Камени споменик Команданта – „командора“ – прохода, као жив. Корача према Дон Жуану, и пружа му руку. Дон Жуан узвраћа стисак руке каменоме кипу. А онда обојица нестају, у подземни свијет. У „Каменом госту“, у својим легендарним „Маленьким трагедиям“ Пушкин пјева: „… Но послушай, это место Знакомо нам; узнал ли ты его?“ – „Гле, крај овај нам је знан. Јеси ли препознао га?“Јесам, како нисам.
Извор: П-Портал
