Пише: Др Тамара Љујић
Иако је Милош Обреновић лично у почетку одбијао да се о Карађорђу говори негативно – што потврђује и његово писмо Вуку Караџићу из 1824. године у којем тражи да се о вожду не пише ружно – са доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт тај однос се и у књижевности мења.
Два века Карађорђевића у српској књижевности
Иако је Милош Обреновић лично у почетку одбијао да се о Карађорђу говори негативно – што потврђује и његово писмо Вуку Караџићу из 1824. године у којем тражи да се о вожду не пише ружно – са доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт тај однос се и у књижевности мења
Сазнати да ли се дела о Карађорђевићима још увек читају, осам деценија након силаска последњег владара ове династије са престола, делује као готово неизводљив подухват. Па ипак, одговор се, помало неочекивано, појавио на маргинама страница књига јавних библиотека. Иако би свако писање и подвлачење у таквим примерцима требало строго казнити, овога пута то „насиље над књигом” постаје драгоцено сведочанство. Роман Вука Драшковића Александар од Југославије и мемоари краља Петра Другог подстакли су читаоце не само на унутрашњу полемику са писцем већ и на потребу да своја размишљања заправо и запишу. Иако се већина тих белешки односи на разумевање историјских догађаја, оне откривају две чињенице: да читаоци и даље осећају потребу да њихов поглед на прошлост буде саслушан и да је књижевност о Карађорђевићима и данас жива и блиска савременом читаоцу.
Тематско истраживање у науци о књижевности има своја значајна ограничења, нарочито када је реч о проучавању историјских личности као јунака књижевних дела. Прво се односи на опасност да пажња истраживача буде усмерена више на историјску грађу из које су дела настала него на само књижевно дело. У том случају, фокус се помера са тумачења уметничког света на проверу историјске веродостојности, што може донети занимљива сазнања, али не доприноси разумевању самог текста. Друга опасност лежи у могућности да се овакво истраживање сведе на пуки каталог дела – преглед наслова који ће, мада може показати богатство опуса, мало рећи о заједничким поетичким обележјима и вредностима тих дела.
Ваља на почетку истаћи да су Карађорђевићи у српској књижевности присутни више од два века – од 1804. године, када су током Првог српског устанка настале прве епске песме у којима се као јунак јавља Карађорђе (од којих се неке слободно могу одредити као естетски најуспешнија дела у којима се овај владар јавља), па све до, на пример, већ поменутог романа Вука Драшковића из 2018. године. Дуготрајност ове теме у српској књижевности сведочи о њеној изразитој рецептивној виталности и о трајном интересовању аутора за владарску фигуру као носиоца историјског и симболичког значења. Стога се може претпоставити да ће се мотиви повезани са Карађорђевићима и у будућности наставити развијати у савременом књижевном стваралаштву.
Увид у корпус дела посвећених владарима из династије Карађорђевић показује да су, у жанровском погледу, најзаступљеније песме, драме и романи. Као најчешћи књижевни јунак јавља се вожд Карађорђе, за њим краљ Александар, а потом краљ Петар Први. Знатно мање пажње у књижевности посвећено је кнезу Александру и краљу Петру Другом, што указује на специфичне историјске, идеолошке и културне околности.
Иако се може закључити да је историјски 19. век превасходно обележила владарска породица Обреновић, постоји значајан број књижевних дела у којима се као јунак јавља Карађорђе, те је на њих потребно посебно указати. Како запажа Мирослав Тимотијевић у студији Српске цвети, да би дошло до глорификације лика кнеза Милоша, било је неопходно извесно деградирање лика Карађорђа. Иако је Милош лично у почетку одбијао да се о Карађорђу говори негативно – што потврђује и његово писмо Вуку Караџићу из 1824. године у којем тражи да се о вожду не пише ружно – са доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт тај однос се и у књижевности мења. Питање Карађорђевог одласка из Србије 1813. године, које је било присутно без етичке оцене, у делима присталица династије Обреновић почиње да добија негативан тон.
Тема Карађорђеве смрти
Сима Милутиновић Сарајлија у драми Трагедија српског господара и вожда Карађорђа (1847) Карађорђа означава као кривца што је напустио народ 1813 („Већ је твоје там’ умукло име, / Страх и слава ишчезла је твоја / У народом тобом остављену”), док Милошеву одлуку о убиству вожда релативизује, представљајући је као последицу притиска Турака. Тема Карађорђеве смрти и ривалства двојице устаничких вођа наставља да буде присутна и касније.
Посебно место у низу дела заузима роман Пере Тодоровића Смрт Карађорђева, објављен у Малим новинама 1892–1893. године, чије објављивање најбоље указује како функционише однос између књижевности и политичког центра моћи, који је у 19. веку био нераздвојно повезан са Двором и самим владaром. Као учесник Тимочке буне (1883) и заточеник помилован краљевом вољом, Тодоровић је током владавине краља Милана био у зависном положају и писао по налогу Обреновића. Тек након Миланове абдикације 1889. године ослобађа се те обавезе и објављује роман у којем поново актуелизује питање Карађорђеве смрти. У том делу лик кнеза Милоша добија негативне црте, док је Карађорђе ослобођен моралне кривице за одлазак из Србије, јер је, како каже Јелена, био тада болестан.
Док је књижевност 19. века пре свега била заокупљена односом Карађорђа и Милоша, јака цензура у земљи довела је до тога да је у јавности 1903. године била готово непозната личност Петра Карађорђевића, који је након Мајског преврата (прецизније, пуча) дошао на престо. Потреба за легитимизацијом новог владара код шире јавности, као и близина стогодишњице почетка Првог српског устанка, крунисања и почетка владавине краља Петра, довели су до тога да се пре свега у драмској књижевности појави низ текстова посвећених Петровом славном претку. Ти текстови почињу драмом Драгутина Илића Женик слободе (1903), изведене у оквиру прославе крунисања, затим следе драме Душана Миленковића и Михаила Сретеновића, а потом и дела Бранислава Нушића, Милоша Перовића, Милоша Цветића, Александра Станковића и Владислава Каћанског. Примећује се и померање тематског фокуса: више се не говори само о Карађорђевом доласку на власт и смрти већ се све чешће у први план доводи питање типа владавине коју он заступа.
Важно је напоменути да се у периоду до Другог светског рата објављује и мало позната трилогија романа Стојана Живадиновића посвећених Првом српском устанку, као и нешто популарнија Српска трилогија (1934) Стевана Јаковљевића, у којој се као јунак појављује краљ Петар. Актуелни владари, краљ Петар и краљ Александар, биће опевани у поезији – и народној и ауторској. Посебно ће у фокусу оваквих дела бити краљ Александар након насилне смрти, јер је након њега на престолу остао малолетни краљ Петар Други, недовољно познат јавности, док кнез Павле, као намесник, није уживао широку популарност.
Јелисавета Карађорђевић: Црна гора враћа Краља Николу кући на Цетиње
Укидање монархије и долазак комуниста на власт имали су пре свега значајан утицај на историографију. Тадашња власт желела је да се као почетак српске револуције означи Први српски устанак, те је 1979. године обележено 175 година од подизања устанка. На положај који је у то време имала династија Карађорђевић најбоље указује чињеница да су на научном скупу одржаном у јуну 1980. године под насловом Историјски значај српске револуције три говорника имала поздравне говоре: тадашњи републички секретар за културу, потпредседник Скупштине Града Београда и потпредседник САНУ. Међутим, име Карађорђа, вође Првог српског устанка, поменуло се само једном.
Ипак, ова тема у књижевности наставља да буде актуелна, нарочито у драми, што није изненађујуће јер је она, како примећује Ђерђ Лукач, погоднија као књижевни облик за приказивање значајних историјских личности. Почев од драме Ивана Студена (Светолик Станишић) Вожд, која је била награђена на конкурсу који је Народно позориште расписало поводом прославе своје стогодишњице и која је и данас занимљива читаоцима због модернијих решења у обликовању ликова и мотива, до драма које током деведесетих година, у условима промене политичке ситуације, пишу Миладин Шеварлић, Жарко Команин и Миле Кордић, у којима се све више у фокус ставља тип владавине и унутрашњи сукоби у устаничкој Србији око власти.
Мемоарска проза
Друга половина 20. века била је плодна и када је реч о романима. Душан Баранин 1957. године објављује роман Карађорђе (први из трилогије посвећене овом периоду), а затим следе и други романи посвећени Карађорђу: Господари Данка Поповића (уметнички можда и најуспелији међу њима иако се, упркос наслову, може поставити питање да ли је ово роман о српском народу или о његовим владарима), Карађорђе: вожд сербски Радомира Смиљанића и Востаније Светлане Велмар Јанковић (2004). Смиљанић је написао и роман Витешки краљ ујединитељ: убиство у Марсељу, посвећен краљу Александру, коме ће се двадесет пет година касније придружити тематски сродан роман Вука Драшковића Александар од Југославије (2018). У оба дела у фокусу су политичке прилике које су довеле до смрти краља.
Посматра ли се филмска продукција претходних година, уочиће се да је лик краља Петра добио важно место, што свакако има своју литерарну подлогу у романима као што су Време смрти Добрице Ћосића, Чарапе краља Петра Милована Витезовића и Велики рат Александра Гаталице.
Силазак династије Карађорђевић са политичке сцене условио је појаву низа мемоарских дела њених чланова у другој половини 20. и првим деценијама 21. века. Ови текстови сведоче о потреби припадника династије да, након губитка институционалног оквира преко ког су некада преносили своје идеје и поруке, сада то чине путем мемоарске прозе – најдиректнијег облика комуникације са јавношћу. Посебно се, због свог историјског значаја, издвајају поменути мемоари краља Петра Другог.
На крају, научна честитост налаже да аутор изнесе и естетску оцену ових дела. Посматрано у целини, мада обимом веома богата (у овом тексту наведен је тек мањи број наслова), књижевност посвећена Карађорђевићима најчешће није изнедрила дела високе уметничке вредности. На то је свакако утицала изразита везаност аутора за историјске предлошке и немогућност успостављања неопходне дистанце која би омогућила уметничку слободу. Свакако, то не умањује вредност ових текстова као културног сведочанства: они читаоцима и тумачима и данас пружају могућност да поново преиспитају сопствене представе о прошлости. Надајмо се само да ће се та потреба за дијалогом овог пута испољити на друштвеним мрежама и другим савременим просторима размене мишљења, а не на маргинама страница, ипак, свима нама драгоцених књига.
*научни сарадник Института за српску културу Приштина – Лепосавић.
Научни скуп „Карађорђевићи и књижевност”
Тродневни научни скуп посвећен члановима династије Карађорђевић као књижевним јунацима, ауторима и инспирацијама уметницима визуелних и музичких уметности одржан је у Дому Вукове задужбине и Библиотеци Института за књижевност и уметност у Београду од 3. до 5. новембра 2025. године.
Учесници скупа били су: Д. Вукићевић, Б. Златковић, И. Борозан, Т. Љујић, М. Слобода, С. Шеатовић, Д. Иванић, С. Војиновић, Ј. Милованчевић, А. Марковић, А. Живковић, Б. Сувајџић, А. Козић, Р. Ераковић, З. Несторовић, М. Кокановић Марковић, Т. Вићентић, Г. Максимовић, Д. Илић, А. Милинковић, С. Кнежевић, П. Петровић, Н. Марјановић, В. Матовић, Т. Јовићевић, А. П. Стевановић, С. Милосављевић Милић, Н. Ђурић, Д. Ранчић, А. Милановић, Ј. Алексић, З. Хаџић Радовић, С. Гароња Радованац, Д. Вукелић, Б. Антонић, Ј. Милић и М. Кандић.
Скуп су својим присуством увеличали Њ. К. В. принц наследник Филип и Њ. К. В. принцеза Даница Карађорђевић.
Извор: Политика Магазин
