Пише: Соња Ћирић
Фатем, млада фотографкиња из Газе, погинула је неколико дана након што је документарац о њој „Стави душу на длан и ходај“ селектован за Фестивал у Кану. Филм је режирала иранска редитељка Сепиде Фарси, и управо се приказује на Слободној зони
Међу филмовима који су на програму претпоследњег дана фестивала ангажованог филма Слободна зона, 9. новембра, је и документарац „Стави душу на длан и ходај“ иранске редитељке Сепиде Фарси, који је приказан на последњем Канском фестивалу.
Сепиде Фарси је редитељка ангажованих филмова. „Стави душу на длан и ходај“ направила је од видео разговора са Фатем, фотографкињом из Газе, која је кроз свој објектив покушавала да преко друштвених мрежа пошаље поруку наде у свет. Међутим, свега неколико недеља пре премијере у Кану, израелска бомба је пала на њену зграду.
Хтела сам да разумем
Сепиде Фарси каже да је осећала хитну потребу да реагује на „израелски одговор на нападе Хамаса 7. октобра, који је врло брзо довео до актуелног геноцида у Гази. Као човек, активиста и филмски стваралац, морала сам лично да реагујем јер ме је то дубоко потресло. Отишла сам у Каиро са намером да пређем границу и уђем у Газу, али пошто су границе биле затворене, почела сам да снимам палестинске избеглице које су управо стигле из Газе у Каиро.“
Почетна намера Сепиде Фарси била је да направи филм „како Палестинци преживљавају израелско бомбардовање, како изгледа њихов свакодневни живот. Намера ми је била, најпре, да сама разумем, а затим да поделим с другима како је могуће одупрети се под непрекидним бомбардовањем, у ономе што се с пуним правом може назвати геноцидом.“
Та потреба је произишла из личног искуства, имала је 15 година када је Ирак напао Иран и започео рат. „Такође сам желела да попуним празнину коју сам осећала у доминантном медијском наративу у којем палестински гласови нису били присутни, нико их није питао како се осећају. То сам желела да разумем и да поделим са светом.“
А онда сам срела Фатем
„Нисам имала прецизну представу о форми овог филма јер нисам знала какву ћу ситуацију да затекнем у Каиру. Произашла је из самих догађаја који су уследили. Тамо сам упознала фотографкињу Фатму Хасону, коју ја зовем Фатем, јер је тако потписивала своје песме. И то је у великој мери променило форму филма. Резултат тога је филм који данас можете да видите“, прича Сепиде Фарси.
Фатем је, прича, живела врло једноставно. „Била је срећна, ведра, изузетно проницљива млада жена. Када је могла да излази, дане је проводила фотографишући, документујући живот становника Газе под израелском окупацијом и током геноцида. Бавила се и пословима неопходним за преживљавање, као и сви чланови њене породице: ишла је по дрва за кување, по воду за пиће. Помагала је и другима: радила је са децом која су преживела трауме, организовала радионице и писање, делила храну онима који су имали мање од ње. Са пријатељима би скувала оброк, па би га однели људима који нису имали шта да једу. Фатем је и писала. Наши видео позиви и размене порука постали су једно од њених главних занимања.“
На њеним фотографијама, прича редитељка, види се порука отпорности, отпора и идентитета једне младе Палестинке. „Желела је да свет види како Палестинци живе и пружају отпор под израелском окупацијом. То се јасно види у њеним фотографијама. Када погледате њен целокупан опус, нигде не видите Палестинце у беди, они су увек приказани достојанствено. Чак и испред рушевина својих домова, они изгледају поносно и усправно. То је било дубоко присутно и у њеном бићу и начину живота. Мислим да је управо то главна порука коју је желела да пренесе свету.“
Спремала се за Кански фестивал
На крају филма, Сепида саопштава Фатем да је филм позван у Кан. „И она је желела да дође у Кан. Послала ми је пасош и одмах сам га предала за визу. Била сам прилично сигурна да ћемо је добити, јер позив за Кан је добар разлог. Једина неизвесност била је да ли ће Фатем моћи да прође израелске контролне пунктове. Ипак, хтели смо да покушамо. Али, никада нисмо добили прилику, јер је већ следећег дана, 16. априла, убијена, као што је познато, у циљаној акцији израелске војске“.
Да је напад био намеран, каже Сепиде, доказује форензика. „Фатум је погинула заједно са још шест чланова своје породице, међу којима су биле њена трудна сестра и десетогодишњи брат. Њена мајка једина је преживела напад.“
Где год да се појави, њен филм промени став публике о Израелу и званичним разлозима уништавања Газе. Након што га је видела публика у Кану, медији су га прозвали „филм који је расплакао Кан“.
„Знам да мој филм мења перцепцију публике. Људи га гледају и стално ми пишу, делећи своја осећања након пројекције. Чак и они које не познајем проналазе мој контакт на друштвеним мрежама и јављају ми се да кажу како су дубоко промењени након што су погледали филм. Поносна сам и захвална што сам то постигла захваљујући Фатемином осмеху и њеној светлости.“
Сепиде Фарси каже да се труди да „филм буде приказан и у Европском парламенту. Видели су га и неки француски политичари. Заиста покушавам да допрем до људи који доносе одлуке. То је тешко и нисам сигурна да су то уопште људи способни за хуману реакцију, јер се од политичара, нажалост, очекује да потисну емоције и реагују по протоколу. Али, волела бих да погледају филм и реагују спонтано, као обични људи.“
Никад више
Сматра да је изгледа у људској природи да ништа не науче од историје. После сваког рата људи кажу „Никада више!“, али ужаси се стално изнова дешавају.
„Мислим да то произлази из пропаганде, испирања мозгова који политичари користе да подстакну шовинизам и страх. У таквим условима, људи реагују импулсивно, а да имају више разборитости и јасноће, никада не би кренули у рат. Реч је о томе да се створи свет у којем можеш живети са другима, а не против њих.“
Рат између Израела и Палестине види као „суштински колонијалну окупацију палестинских територија, мислим на историјску Палестину, која траје више од једног века. Почело је с Британцима, а затим је Балфур 1918. године дао своју декларацију којом је обећао те земље јеврејском народу ради стварања Националног јеврејског дома. То је био врло чудан чин, јер те земље нису припадале Британији. Могао им је, исто тако, дати и део Европе.“
„Дакле, читав проблем има колонијално порекло и када бисмо покушали да решимо његов корен, оружани сукоби више не би постојали“, каже Сепиде Фарси, редитељка документарца „Стави душу на длан и ходај“.
Извор: Време
