Piše: Žikica Simić
Andre Žid je svojevremeno rekao: „Sve što treba reći, već je rečeno. Ali pošto niko nije slušao, sve se mora ponovo reći.“ Treba se s vremena na vreme podsetiti Nila Janga i njegove muzike. Pedeset godina od albuma „Zuma“ je dobra prilika za to.
Album „Zuma“ Nila Janga izašao je pre 50 godina, 10. novembra 1975. U hirovitoj istoriji rok muzike on zauzima posebno mesto. Stoji kao aleksandrijski svetionik – svetsko čudo koje osvetljava prošlost i budućnost, orijentir na nemirnom okeanu popularne muzike.
U karijeri i životu Nila Janga album Zuma „predstavlja epilog i prolog“. Nešto se njime završilo, a nešto drugo počelo.
Jer kroz tešku životnu kalvariju je prošao Nil Jang na put ka albumu „Zuma“. Dvojica njegovih najbližih prijatelja su umrli u periodu koji je prethodio. Ubila ih je overdoza. Njihova imena su Deni Vitn i Brus Beri.
Deni Vitn je bio gitarista u Jangovom pratećem bendu Crazy Horse. Zapao je u tešku narkomaniju. Omamljen heroinom nije mogao korektno da odsvira nijednu notu. Ubila ga droga 18. novembra 1972. godine. Nil Jang ga je dan pre toga otpustio iz benda. Takav sled stvari izazvao je kod Janga osećanje krivice. Činilo mu se da je on kriv za Denijevu smrt.
Uzgred, Deni Vitn, pored toga što je bio vrlo dobar gitarista – njegovi gitaristički okršaji sa Jangom obeležili su album „Everybody Knows This Is Nowhere“ iz 1969. (obavezno čuti numere „Down By The River“ i „Cowgirl In The Sand“) – bio je i vrhunski autor. Njegova pesma „I Don’t Want To Talk About It“ odavno je rok standard. Postoji oko 130 različitih verzija ove numere. Najpoznatija je ona Roda Stjuarta.
„Da se smrzneš“, tako jedan moj ortak karakteriše Rodnijevu „izvedbu“. Interpretacije Ijana Metjuza, Rite Kulidž, Džefa Maldora i sastava Everything But The Girl su na sličnom nivou. Čak i Endi Vilijams, jedan od najpoznatijih „šlager pevača“, ima svoju verziju ove pesme.
Nekoliko meseci posle Vitnove smrti slična sudbina je zadesila i Brusa Berija. On je bio neka vrsta faktotuma u Jangovoj ekipi. Radio je kao roadie, organizator i menadžer. Uz to, bio je i Jangov najbliži prijatelj.
Sa tragičnim krajem bliskih saradnika koincidirao je i kraj romantične veze sa glumicom Keri Snodgres. Višegodišnja veza, u kojoj su Keri i Nil dobili sina Zika, koji je bolovao od teškog oblika cerebralne paralize, okončala se.
Keri Snodgres je bila talentovana holivudska glumica. Uloga u filmu Frenka Perija „Dnevnik besne domaćice“ (1970) donela joj je nominaciju za Oskara za najbolju žensku ulogu. Zbog veze sa Jangom, Keri je jedno vreme batalila glumu. „Nisam volela Nila. Volela sam njegov bol“, rekla je u jednom intervjuu po okončanju veze.
Zanimljivo je reći da je Keri Snodgres posle raskida sa Nilom stupila u vezu sa Džekom Ničeom, muzičkim genijem i jednim od najbližih Jangovih saradnika. Tako se oformio ljubavni trougao u kojem su, tu i tamo, potezani pištolji. To je dovodilo do intervencija policije i sudskih sporova.
U vitlanju pištoljem naročito je bio aktivan Niče, koji je po toj sklonosti podsećao na Fila Spektora, u čijim studiju je i započeo svoju fabuloznu karijeru.
Jedan od vrhunaca Ničeove karijere je nagrada Oskar za najbolju pesmu 1983. godine. Radi se o numeri „Up Where We Belong“ koju su otpevali Džo Koker i Dženifer Vorns u filmu „Oficir i džentlmen“. Tu nagradu je podelio sa tadašnjom suprugom Bafi Sent-Meri i tekstopiscem Vilom Dženingsom.
Džek Niče je bio nominovan za istu nagradu i 1976. godina. Radilo se o muzici za film „Let iznad kukavičijeg gnezda“ Miloša Formana.
„Doom“ trilogija
Jangova odiseja kroz mračne dubodoline depresije reflektovala se i u njegovoj muzici. Tri albuma iz tog perioda – „Time Fades Away“ (1973), „On The Beach“ (1974) i „Tonight’s The Night“ (1975) – svedoče o tome. Rok publicisti ih nazivaju „Ditch“ ili „Doom“ trilogija.
Nekoliko pesama sa ovih albuma važne su za razumevanje kompleksne Jangove ličnosti i njegovog posebnog položaja u rok svetu.
Prvi deo trilogije
Pesma „Don’t Be Denied“ je takva. Nalazi se na albumu „Time Fades Away“. Autobiografskog je karaktera. Govori o razvodu Jangovih roditelja, o selidbi sa majkom u drugi grad, o fizičkoj torturi koju je trpeo od svojih vršnjaka u novoj sredini, o sviranju gitare kao jedinom izlazu za dezorijentisanog tinejdžera:
Well, pretty soon I met a friend
He played guitar
We used to sit on the steps at school
And dream of being stars
We started a band
We played all night
„Time Fades Away“ je live album. Jang je govorio da je to „najgora ploča“ u njegovoj karijeri. Nijedna pesma sa ovog albuma ne nalazi se na kompilaciji „Decade“ na kojoj je Jang predstavio svoj rad u periodu 1966–1976. Ta činjenica najbolje odražava njegov stav prema ovom albumu, rekao je u znamenitom intervjuu Niku Kentu objavljenom u magazinu „Mojo“ decembra 1995. godine.
Drugi deo
Tri pesme sa albuma „On The Beach“ nose oznaku „blues“ – „Revolution Blues“, „Vampire Blues“ i „Ambulance Blues“. To govori u kakvom raspoloženju je bio Jang u vreme nastajanja ove ploče.
„Paranoja, korozivno dejstvo slave i smrt hipi sna“, predominantne su teme. Pesma „Revolution Blues“ tu ima posebno mesto. Ne samo na ovom albumu nego u čitavom Jangovom opusu. Ta pesma povezuje Janga sa Čarlsom Mensonom, govori o posebnom, neki bi rekli prijateljskom, odnosu između njih.
Nil Jang je upoznao Mensona u kući Denisa Vilsona, bubnjara i jedinog pravog surfera u bendu Beach Boys. Menson je ostavio snažan utisak na Janga. U knjizi Nika Kenta „Dark Stuff“ podrobno je opisan taj susret. Jang je bio impresioniran Mensonom. Zalagao se kod Moa Ostina, glavne face u izdavačkoj kući „Reprise“, da potpiše ugovor sa dijaboličnim hipikom. Opisao ga je kao „jedinstvenu… posebnu… i stvarno talentovanu“ personu.
Jang je ubrzo korigovao svoj stav prema Mensonu. Govorio je o njemu kao „previše intenzivnoj osobi“ od koje se „treba udaljiti pre nego što eksplodira“.
„Revolution Blues“
U pesmi „Revolution Blues“ Nil Jang je na sarkastičan način, sa snažnom dozom crnog humora, predstavio traumatične događaje koji su povezani sa Mensonovim zločinom.
Nil Jang je hteo da tu pesmu peva na turneji kvarteta Crosby, Stills, Nash & Young 1974. godine. Ostali članovi se nisu složili. Rekli su da će napustiti scenu ako bude izvodio „Revolution Blues“. Jangu nije bilo jasno o čemu se radi. „To je samo jebena pesma. Čemu frka? Reč je o kulturi i onom što se zaista dogodilo“, pitao se u intervjuu koji je dao Niku Kentu.
Poslednja dva stiha pesme „Revolution Blues“ posebno su snažna. Ukoliko se ne shvati njihova crnohumorna priroda mogu da zvuče apokaliptično:
Well, I hear that Laurel Canyon is full of famous stars
But I hate them worse than lepers and I’ll kill them in their cars
Ova Jangova pesma može da se shvati kao antipod Tarantinovom filmu „Bilo jednom u Holivudu“. Zločin Mensona i njegovog hipi plemena u tom filmu, na genijalan način, pretvoren je u kalambur koji izaziva ushićenje i katarzu. Kod Janga je to tragikomična, crnohumorna persiflaža. Izaziva mučninu i prouzrokuje zbunjenost kod slušateljstva.
Zbog kontradiktorne prirode pesme „Revolution Blues“ i njenog pogrešnog razumevanja, Nil Jang sve do 2003. godine nije dozvoljavao da se pojavi CD izdanje albuma „On The Beach“.
Treći deo
Album „Tonight’s The Night“ je turobna, pijana meditacija o životu, teškim drogama i smrti. Dok slušate ovu ploču priviđa vam se poraženi velegradski odmetnik koji zagledan u dno čaše priča o svojoj odiseji po graničnim predelima ljudske egzistencije – narkomanskim izbama, zatvorskim ćelijama, preljubničkim motelskim sobama.
Muzika je podešena tako da podvuče autentičnost neveselih skaski. Svirka je neprecizna, zvuk prljav, glas pevača pijan, snimci nejasni.
„Nisam hteo da snimim remek-delo. Hteo sam da uhvatim jedan trenutak. Nisam hteo da očistim zvuk. Nisam hteo da ’Tonight’s The Night’ zvuči kao da ga sviraju Karpentersi“, rekao je Jang u intervjuu „Njusviku“ novembra 1978. godine.
„Tonight’s The Night“ je pismo iz stanja alkoholičarske predoziranosti. Muzika pliva na moru tekile koju su Jang i njegova ekipa popili tokom snimanja. Album je direktna ekspresija tuge izazvane smrću Denija Vitna i Brusa Berija.
Pesme za album snimljene su u avgustu i septembru 1973. godine. Najviše ih je snimljeno 26. avgusta 1973. Album je izašao tek dve godine kasnije, 20. juna 1975. godine.
Posebno mesto na albumu zauzima pesma „Come On Baby Let’s Go Downtown“ Denija Vitna. To je live snimak napravljen 30. marta 1970. na koncertu u dvorani Filmor Ist u Njujorku. Deni peva iz sve snage.
„Come On Baby Let’s Go Downtown“
Radi se o veseloj, raspevanoj pesmi prepunoj autentične rokerske energije. Ona na naivan, nezreo, detinjasti način govori o opasnim stvarima kakvo je kupovanje droge od uličnog dilera:
Sure enough, they’ll be sellin’ stuff
When the moon begins to rise
Pretty bad when you’re dealin’ with the man
And the light shines in your eyes, yeah
Stavljanje ovog snimka na album „Tonight’s the Night“ artistički je čin par ekselans. Tužna pesma veselog ugođaja, koju uživo izvodi umrli pevač, na repertoaru albuma koji je komemorativnog karaktera… Moraš zaista da budeš Umetnik sa velikim „U“ da bi tako nešto smislio.
Zuma: Električna sloboda i emotivna obnova
Album „Zuma“, čija će pedestogodišnjica biti za neki dan, predstavlja za Nila Janga prekretnicu. Njegov silazak na dno sopstvene ličnosti ovom pločom je okončan. Na kraju mračnog tunela u kojem se susretao sa avetima prošlosti pojavila se svetlost.
„Zuma“ je album kojim dominiraju „električna sloboda i emotivna obnova“. Ponovna saradnja sa bendom Crazy Horse doprinela je tome. Ralf Molina i Bili Talbot, bubnjar i basista Crazy Horse-a, pronašli su zamenu za Denija Vitna. Bio je to Frenk „Pončo“ Sampedro. Novi besomučni galop u sedlu „ludog konja“ mogao je da započne.
Na pločama koje je Jang snimio sa bendom Crazy Horse – 14 studijskih albuma, i još šest snimanih uživo – promovisan je poseban oblik rok estetike. Insistira se na rudimentarnoj, bazičnoj svirci. Perfekcija i preciznost su u drugom planu. Naglasak je na dobrom štimungu, energetskim pražnjenjima i psihodeličnoj omami. Gitara u rukama Nila Janga, u sadejstvu sa onom Pončovom, pretvorena je u sonični bacač plamena, bazuku koja sa zapanjujućom preciznošću ruši kulise stvarnosti i otvara prolaz ka zaumnim predelima.
Dugačke gitarske deonice sa odlikama „apstraktnog gitarskog ekspresionizma“, obeleženog svim mogućim vrtlozima distorzije, fidbeka i vibrata, pretvaraju slušača Jangove muzike u onog Dulitla iz filma Džona Karpentera „Tamna zvezda“ koji na odvaljenim vratima svemirskog broda surfuje kroz kosmos.
Zuma: Pesme
Kao što se zna, jedan od osnovnih postulata rok muzike glasi: „Pesma je kralj“. Možete da imate savršen bend, odlične instrumentaliste, nadarene pevače, vrhunske frontmene, ništa to ne vredi ako nema dobre pesme.
Devet odličnih, originalnih Jangovih pesama čini album „Zuma“. To je njegov glavni kvalitet. Neke od njih spadaju u sam vrh njegovog stvaralaštva.
To se pre svega odnosi na pesmu „Cortez The Killer“, koja uživa kultni status među ljubiteljima Jangove muzike i neizbežna je na većini njegovih set-lista.
Radi se o pesmi čija je epska priroda u skladu sa događajima o kojima se peva. Španski konkvistador Ernan Kortes se 1519. godine iskrcao na obale Meksika. Za samo dve godine uništio je narod Asteka, ubio njihovog kralja Montezumu, razorio jednu civilizaciju.
Nil Jang u ovoj pesmi specijalnom kombinacijom mašte i istorijskih činjenica daje romantičnu verziju asteškog života. Predstavlja ga kao „raj na zemlji“ u kojem su ljudi živeli i radili u harmoniji i slozi, kao svet koji nije znao za rat i neprijateljstvo. Ovakav seting mu je bio potreban da bi na što drastičniji način predstavio zločine Kortesove armade.
Pesma je epskih dimenzija, traje preko sedam minuta. Sporog je, hipnotišućeg ritma. Duga gitarska deonica na početku stvara dobar uvod za priču koja sledi. Početni stihovi:
He came dancing across the water
with his galleons and guns
– slikoviti su, kao uvodna sekvenca za neki film.
Četiri godine kasnije, na albumu „Rust Never Sleeps“ Nil Jang je sličnim slikovitim stihovima započeo svoju, po mom skromnom mišljenju, najbolju pesmu u karijeri – „Powderfinger“. Ti stihovi:
Look out, Mama, there’s a white boat coming up the river
With a big red beacon and a man on the rail
– spajaju u jednu celinu poeziju, muziku, film i prozu.
„Powderfinger“
Treba reći i da su najbolji trenuci beogradskog roka u ovom veku povezani sa pesmom „Cortez The Killer“. Bend Stray Dogg, koji je svojim muziciranjem obeležio početak novog milenijuma, imao je na repertoaru ovu pesmu. Često su je izvodili na koncertima. Dukat, pevač u bendu, sjajno ju je pevao. Ponekad bi mu se na sceni pridruživala i Ana Ćurčin. Publika je sa velikim oduševljenjem prihvatala njihovo izvođenje Jangove pesme.
U tekstu koji prati kompilaciju „Decade“, Nil Jang je s ponosom napisao da je pesma „Cortez The Killer“ bila zabranjena u Španiji. Taj podatak govori o širokoj relevantnosti ove numere.
Cik-cak
Sličnih kvaliteta i dimenzija je i pesma „Danger Bird“. Ta pesma je možda i najbolja ilustracija sjajne „hemije“ koja je vladala unutar banda Neil Young & Crazy Horse. Njen monumentalni zvuk je rezultat tog procesa.
Lu Rid je povodom numere „Danger Bird“ rekao da je Nil Jang „spektakularan gitarista“ i da je to „najbolja svirka koju je čuo u životu“.
„Danger Bird“
Album „Zuma“ predstavlja jednu vrludavu šetnju kroz žanrove, raspoloženja, ugođaje i volumen zvuka. Imanentna impulsivnost te cik-cak putanje svedoči o artističkoj slobodi i samouverenosti.
To naročito postaje jasno kad se na repertoaru albuma pojavi pesma „Lookin’ For A Love“, savršena pesma kantri ugođaja. U njoj se raskid jedne romantične veze vidi pre svega kao šansa za novu ljubav.
Ova pesma zvuči, kako je jednom prilikom primetio Bil Janovic, nekadašnji lider benda Buffalo Tom koji je postao respektabilni rok publicista, kao da pop-kantri numeru, karakterističnu za tzv. Bejkersfild kantri, svira neki garažni bend.
“ Lookin’ For a Love“
Stihovi iz pesme „Pardon My Heart“ koji glase:
It’s a sad communication
with little reason to believe
when one isn’t giving
and one pretends to receive
– u nekom filozofsko-psihološkom smislu vrhunac su albuma „Zuma“. Nil Jang se tu predstavlja kao savršeno jasan i precizan teoretičar međuljudskih odnosa, neiskrenih komunikacija i lažnih poruka. U četiri stiha je objasnio ono za šta su ljudima od nauke i znanja potrebe stotine stranica.
„Pardon My Heart“
Ništa tužnije od neiskrene komunikacije. Kad jedan laže, a onaj drugi se pretvara da sluša istinu. Koje je to bespuće, koji je to sunovrat. Ostaje tajna kako do tih spoznaja dolaze daroviti ljudi. Bez naučnog aparatusa, bez istraživanja i opita. Samo onako, opale po gitari i saopšte ti nešto suštastveno. Nešto što si naslućivao ali nisi umeo da verbalizuješ.
***
Andre Žid je svojevremeno rekao: „Sve što treba reći, već je rečeno. Ali pošto niko nije slušao, sve se mora ponovo reći.“
Sa tom mišlju kao idejom vodiljom napisan je i ovaj tekst. Treba se s vremena na vreme podsetiti Nila Janga i njegove muzike. Pedeset godina od albuma „Zuma“ je dobra prilika za to.
Jangova muzika je sonični uragan koji iz prohujalih vremena donosi poruku da je bolje izgoreti nego izbledeti. U ovo filistarsko doba, u kojem su „na visoko podigli se sutereni“ ništa nije važnije od toga.
Izvor: RTS OKO
