Пише: Ијан Бурума
Не мрзе сви политички лидери кад се карикатуристи спрдају с њима. Неки од њих чак те радове поносно држе у својим канцеларијама. Али то су обично политичари демократске оријентације, не ауторитарни лидери чија моћ зависи од култа личности.
Амерички председник Доналд Трамп, демократски изабрани лидер са снажним аутократским склоностима, није у стању да поднесе подсмех. Неки кажу како је његова одлука да се кандидује за председника била реакција на шале које је 2011. тадашњи председник Барак Обама збијао на његов рачун на традиционалној годишњој вечери за извештаче из Беле куће. У то време Трамп по том питању није могао ништа да учини. Сада је, као председник, у прилици да покуша да ућутка оне који му се подсмевају.
Неки кажу како је његова одлука да се кандидује за председника била реакција на шале које је 2011. тадашњи председник Барак Обама збијао на његов рачун на традиционалној годишњој вечери за извештаче из Беле куће. У то време Трамп по том питању није могао ништа да учини. Сада је, као председник, у прилици да покуша да ућутка оне који му се подсмевају.
Телевизијска кућа Еј-Би-Си, у власништву Дизнија, у септембру је, под притиском председавајућег Савезне комисије за комуникације (ФЦЦ), обуставила емитовање касновечерњег шоуа комичара Џимија Кимела, који редовно критикује Трампа. Трамп је ово поздравио као „сјајну вест за Америку“. То је онда изазвало такву лавину протеста – према извештајима, претплату на Дизни+, Хулу и ЕСПН отказало је 1,7 милион људи – да је недељу дана касније Кимелова емисија враћена у програмску шему. Свеједно, Трамп је запретио одузимањем лиценце телевизијским мрежама које приказују емисије у којима комичари праве вицеве на његов рачун.
Трамп не греши кад препознаје моћ хумора. Француски филозоф Волтер, један од највећих сатиричара свих времена, једном је приметио: „Само сам једном упутио молбу Богу, и то кратку: ’О, Господе, учини да моји непријатељи испадну смешни‘“. Исмевањем се разоткривају хипокризија, преувеличавања, лажљивост и самољубље – што све спада у стандардне трикове којима се ауторитарни лидери служе.
У прошлости су монарси и моћно племство разумевали да исмевање може да послужи као неопходни коректив склоности дворјана да ласкају владарима. За то су биле задужене дворске луде, којима је било допуштено да се на рачун владара некажњено спрдају – барем до извесне мере. Али то је било могуће зато што су их сви третирали као бленте које не представљају никакву претњу по оне у чијим рукама је моћ.
Још од античког Рима сатиричари и комичари су имали две главне мете. Прва су идеје – како секуларне, тако и верске светиње. То је био Волтеров омиљени терен. Он је обожавао да се подсмева Католичкој цркви, коју је сматрао корумпираном институцијом која тлачи људе ширењем празноверја. „Религија је настала кад је први преварант срео прву будалу“, говорио је он.
Будући да сатиричари, од Волтера до Кимела, често исмевају етаблиране ауторитете, могло би се претпоставити да је ова врста хумора генерално гледајући „прогресивна“, или чак левичарска. Али заправо се најубојитији сатиричари могу наћи међу конзервативцима. Џонатан Свифт је, рецимо, био жустри бранитељ Англиканске цркве. За конзервативног комичара нема сочније мете од смерних претензија идеалиста, чија је жустрина залагања за промене често неспојива са смислом за хумор. Комедија више лежи скептицизму и сумњичавости него страсном залагању за племените циљеве.
Друга врста сатире усмерена је на личности оних на власти. Храбри су они комичари који се усуђују да укажу на то да је цар го. Као што је Боб Дилан једном записао: „Чак и председник Сједињених Држава каткад мора наг да буде“ (стих из песме It‘s Alright, Ma (I’m Only Bleeding) из 1965, прим.).
Ова врста подсмеха ретко је убитачна кад су у питању обични политичари. Али ауторитети монарха и аутократских лидера зависе од ауре око њих. Људи им се покоравају јер верују да су краљеви, краљице и диктатори непобедиви. Велика позорница моћи владару је подједнако важна колико и насиље којим се прети непокорнима. Кад комичари то узму за мету, успут разоткривајући такве лидере као будаласте разметљивце, тиме упућују изазов самом извору апсолутне моћи.
Хитлера је разбеснело ремек-дело Чарлија Чаплина из 1940, Велики диктатор. Чаплин није морао да разоткрива убилачку природу фашизма: било му је довољно да Хитлера и Мусолинија прикаже као будалетине. По демагога ништа није погубније од тога да му се смејете.
Хитлера је разбеснело ремек-дело Чарлија Чаплина из 1940, Велики диктатор. Чаплин није морао да разоткрива убилачку природу фашизма: било му је довољно да Хитлера и Мусолинија прикаже као будалетине. По демагога ништа није погубније од тога да му се смејете.
У либералним друштвима попут САД, Велике Британије или Француске, лидери – укључујући краљеве и краљице – морају да истрпе известан ниво подсмеха. Карикатуристи из 18. и 19. века често нису имали милости. Томас Роуландсон (1756-1827) је Принца од Велса портретисао као пијаног неотесанца. Оноре Домије (1808-1879) је краља Луја-Филипа приказивао као опсцено претилог.
Попут трачерских листова и жуте штампе, оваква врста омаловажавања била је цена коју је било потребно платити у име слободе изражавања. То је свакако случај у Америци, где Први амандман нуди широку заштиту слободе говора – већу него у било којој другој земљи. Јавне личности могу да буду критиковане, пародиране, исмеване, па чак и оптуживане за штошта – све док није могуће доказати како иза тога стоји „истинска зла намера“.
Ако Трампу успе да ућутка људе који му се јавно подсмевају, земља у којој су Форман – преминуо 2018. године – и милиони других једном нашли слободу престаће да постоји
Покојни чешки режисер Милош Форман, који је 1968. емигрирао у САД, 1996. је снимио филм Народ против Ларија Флинта. У њему је приказана правна битка између Флинта, власника порнографског магазина Хаслер, и Џерија Фолвела, телевизијског еванђелисте који је Флинта тужио због емоционалног стреса претрпљеног након што је у Хаслеру објављена пародична реклама у којој Фолвел препричава сексуални однос с властитом мајком. Врховни суд је 1988. једногласно пресудио да емоционални стрес није довољан разлог да се негира Првим амандманом загарантовано право на изражавање критичких ставова о државним званичницима и другим јавним личностима.
Форман, избеглица из комунистичке Чехословачке, био је захвалан Америци на Првом амандману, који му је омогућио да прикаже како је један љигави порнограф терао спрдњу са једним познатим верским лидером. Ако Трампу успе да ућутка људе који му се јавно подсмевају, земља у којој су Форман – преминуо 2018. године – и милиони других једном нашли слободу престаће да постоји.
Извор: НСПМ
