Пише: Марко Кентера
Неке неправде трају дуже од живота а у тоталитарним режимима какав је био наш чак дуже од неколико генерација. Лично свједочим да има рана које не зарастају ни осамдесет година јер су у њима закопане не само кости једне доброте, него и цијела савјест мог родног града. Управо је таква рана везана за задужбину или ако хоћете закладу Тома и Стане Лукетић.
Далеке 1927. године Томо Лукетић је одлучио да сву своју имовину, више од четрдесет хиљада квадрата у срцу Будве, остави за образовање дјеце Паштровића и Будве. Ускоро ћемо славити 100 година од тог чина доброте као што ове године власт у Будви „прославља“ 80 година од највеће отимачине.
Томова доброта је била својеврсни завјет свим Будванима. Човјек који је могао да зида себи палате и купује нове куће одлучио је да сазида будућност дјеце која ће се тек родити, туђе дјеце. Такве одлуке не доносе људи који су се тада звали богаташи а данас их зовемо тајкуни. То могу да ураде људи великог срца и дубоке вјере у човјека.
1945. године, када је нова тоталитарна власт умарширала под заставом револуције, завјет Лукетића је прво погазила. Одузета је имовина, задужбина буквално опљачкана, воља умрлог заборављена. То је вријеме зачетка великих пљачки народа према којима данашњи Пинк Пантери изгледају као мала дјеца. Све је ушло у мрачни биланс национализације, као да се правда и љубав према омладини могу градити на отетом. Будва, град камена и најљепших плажа, је одћутала.
Ћути, нажалост и данас.
Неријетко помислим да деценијама плаћамо високу цијену те неправде драстичним пропадањем града у коме живимо и да се све ово неће завршити док год се неправда према Тому и Стани Лукетић не исправи.
Десет година сам сједио у управном одбору фондације – Заклада Тома Мирова Лукетића и његове жене Стане за образовање дјеце Паштровића и Будве. Знам сваку „циглу“ тог тестамента, сваку муку насљедника, знам и како се ћути кад треба говорити. Имао сам част да се борим, „раме уз раме“ са Мирославом Лукетићем, да се макар дио имовине врати, да се испуни бар дио воље човјека који је свом граду оставио богатство а заузврат добио заборав. Свака иницијатива наилазила је на зид, не од камена, него од намјерне опструкције, административне незаинтересованости и политичког сплеткарења. Да будем јасан – заклада се борила и бори се за враћање имовине у фондацију, како би се испунио тестамент Тома Лукетића а не у неке приватне руке. Нажалост живимо у чудном свијету и времену гдје приватне фондације морају да се боре против отуђених градских власти да би се остваривале племените и хумане идеје.
Власт у Будви се промијенила козметички много пута, „ослободиоци“ су на власт дошли још 2017.године, али се однос према задужбини није промијенио. Свака нова власт наслиједила је исти гријех и исти комфор ћутања и блокирања намјере да се неправда исправи. Они који данас држе полуге моћи могли су да учине оно што њихови претходници нису. ДПС је чак то морао јер је наследник партије која је отела имовину. Могли су да макар именом основне школе, малим музејом, враћеним парчетом земље, кажу „хвала“. Нису. Садашња опозиција на локалу је, у међувремену, научила да су бојкот и ћутање најбезболнији облик издаје. Сви заједно, власт и опозиција, настављају да живе „над гробом“ једне племените идеје, као да се ништа није догодило. Срамота им не смета.
Задужбина Тома и Стане Лукетић није само правна ствар. Она је, мислим, прије свега морално питање Будве. Ако не умијемо да поштујемо оне који су давали, како ћемо научити да дајемо ми? Како да своју дјецу томе научимо? Ако је неправда над добротвором могућа, ко је онда сигуран пред државом која заборавља? У Будви се годинама граде хотели гдје су некад била поља Лукетића. На стаклима тих нових зграда огледају се само наши порази. Ми смо град који је имао добротвора и који га је буквално опљачкао и онда га затрпао да буде заборављен.
Град који је имао шансу да се искупи је град који се сваки пут јефтино продао за ћутање. То је највећа срамота данашње Будве и нове платформа коалиције коју чине ДПС – СДП и група грађана Будва наш град. Није то само заборав прошлости, већ свјесно потискивање моралне обавезе. Нова власт понаша се као да је Лукетић био туђин, а не човјек који је Будви оставио пола њеног срца. Годинама гледам, и приватно и из задужбине Лукетића, као њен члан, како се исте руке потписују на новим плановима, на новим зидинама, а ни једна од њих не подигне перо да напише ријеч „правда“ и ријечи „исправљање неправде“.
Градске комисије имају времена за награде, протоколе и путовања, али не и за обнову једне закопане задужбине. Иза фраза о „развоју града“ и „модерним пројектима“ које свакодневно слушамо од нове власти крије се гола истина да не постоји воља да се испуни тестамент добротвора јер у друштву без стида завјет је сметња. Када власт изгуби способност да чује глас доброте, постаје само управа над празнином као што данас градска власт у Будви јесте. Имају новца за Пејовића, Бресквице и Бобице али немају да врсте дуг породици Лукетић.
Зато данас Будва има све – и море, и свјетла, и туристе, и новац али своју душу никако да нађе. Томо и Стане су јој је поклонили душу а власт је, осамдесет година касније, још држи под кључем. Можда ћемо једног дана имати снаге да кажемо истину да неправда траје док се не исправи, а не док се не заборави. Можда ће неко ново дијете, које добије скромну стипендију са именом племенитих Лукетића, једном питати – ко су они били? Тада ће неко морати да одговори да су то били људи који су вољели свој град више него што је град икада волио њих и него што је иједна будућа власт вољела свој град.
До тада, задужбина ћути. А с њом и Будва.
Извор: ИН4С
