Пише: Драгана Николетић
Некада мотор пропаганде братства и јединства, па једина мултиетничка установа на Косову и Метохији, театар је 2004. завршио у једноипособном стану у Лепосавићу. Играће у Косовској Митровици, Звечану, Осојану, Великој Хочи… Путовати под пратњом полиције и најзад се скрасити у Грачаници.
Народно позориште Приштина прославило је недавно 77. рођендан. Обележило га је симболично, премијером драмско-плесно-музичког комада Косовски циклус редитеља Николе Завишића. Критички осавременивши највеће српске митове, Завишић је понудио спој античке драме и епске фантастике, софистицирано балансирајући између патоса и хумора.
Да се смеје, публици је бранила трагедија народа, препричавана у песмама на којима су стасавале генерације. Међутим, гледалиште није могло да остане ни сасвим озбиљно пред комичним бравурама, које су чашу „жучи“ помешале са „медом“ ироније и гротеске.
Поетски омнибус почиње милозвучним гласом слепог гуслара Филипа Вишњића, алијас кантаутора Душана Страјнића Дуката, уједно аутора сонгова. Сцена је крајње поједностављена, уз обиље дима и мирис тамјана. Костимографија је сведена на претежно црну боју оплакивања покојника. Међу реквизитима доминира глава лутке која или пада с рамена, или се котрља позорницом.
У Албанији виђен један од најугроженијих морских сисара на свету
Глумци наизменично изговарају и певају стихове. Понеке од њих знамо напамет: Орање Марка Краљевића, Сан царице Милице, Смрт војводе Пријезде… Неке први пут чујемо, иако су утиснути на каменом стубу на Газиместану, као дело деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, погинулог у Косовској бици, те симбола српског страдања.
„Након темељног истраживања опуса епских народних песама, одлучили смо се за оне са највећим сценским потенцијалом за ново читање. Тако је настала нека врста трек-листе, налик концертној“, Никола Завишић каже за Радар. Стога се током сат и педесет минута ниже шеснаест нумера, богатих зачудном кореографијом. Глумци је изводе вешто, комбинацијом марионетских покрета и савременог плеса. Пантомиматски „изрази“, понекад животињски, употпуњују драматику.
Поједини елементи су пародични, па се смех отима у сцени где Змај Огњени замаше крилима и почне да скакуће по бини. Залеђена слика Косовке Девојке која поји рањеног ратника чини да се осећамо као пред платном Уроша Предића.
Некад су ликови само прикази, или сенке разних димензија које на платну кроји рафинирана игра светлости. Мимо тога, централни мотив тог паравана између светова јаве и сна, представља иницијал из Мирослављевог јеванђеља.
„Премијерним извођењем у Грачаници, представа се сусрела са својим косовским коренима, што ми је врло битно. Будући да имам искуство приказивања комада Море (у смислу речце из народних песама, али и игре речи са ноћним морама) у Суботици, могу да уочим битну разлику у доживљају епских елемената на крајњем северу и самом југу Србије“, подвлачи редитељ.
Што се тиче могућих иностраних турнеја, Завишић наглашава да текст мора да буде врло пажљиво преведен, како би га схватили и гледаоци којима епска поезија није културолошки својствена. Јер, језик је кључ разумевања Косовског циклуса.
Прва реприза изведена је у Зубином Потоку, у хладној сали тамошњег Дома културе, будући да албанске власти још нису допремиле огрев малобројним српским институцијама. Ово је само наставак приче о Народном позоришту Приштина!
Његову судбину одредила је географска позиција – „поља као ниједног, над њим небо, под њим небо“ – како би рекао Васко Попа. Ипак је у главни град Аутономне области Косово и Метохија пресељено из Призрена 1948, с називом Обласног Народног позоришта.
Разумевајући моћ театра, тадашње власти су га користиле као мотор пропаганде комунистичких идеја, али и братства и јединства, па су убрзо након представа на српском, игране и представе на језику албанске националне мањине. Добијање статуса Покрајине, те повећање аутономије КиМ-а 1964, одразило се и на живот позоришта, како се говори у документарном филму Упркос свему, насталом у продукцији данашњег НПП-а са седиштем у Грачаници.
Српска драма је тако све више гурана у сенку албанске, са привилегијом играња две трећине премијера. Две деценије после кренуло се у све озбиљније размишљање о гашењу српског ансамбла. По речима глумца Угљеше Вујовића: „Нисмо се дали, већ кренули у освајање награда.“
Променом Устава 1989, укидају се већа овлашћења Покрајине, аутономија враћа на ниво из 1964, што изазива револт косовских Албанаца. Упркос свему, театар остаје једина мултиетничка установа културе на КиМ, добивши 1994. назив који носи и сада. Међутим, програм се све више подвајао, а српска драма постајала све ближа Народном позоришту у Београду.
Глумци су се и даље дружили, делећи техничку службу којој су „сви завидели“ због повластице да учествује у расту оба ансамбла. Ово је трајало до увођења привремених мера 1999, када је Унмику поверено да успостави ред и мир на узаврелој територији.
Непуне две недеље пре НАТО бомбардовања, пред пуном салом одиграна је последња премијера српског ансамбла – Породичне приче Биљане Србљановић, у режији Ненада Тодоровића. Принудно напуштајући матичну сцену у Приштини, српска драма почиње да броји године егзодуса. У позоришној згради у центру Приштине оснива се Национални театар Косова, са албанском драмом и публиком. Друге није ни било.
Тек 2004. Министарство културе именује Тодоровића за директора Народног позоришта Приштина, крњег, у односу на почетну идеју, а у складу са политичким околностима. Седиште театра постаје једноипособан стан у Лепосавићу. „Целокупна прошлост позоришта стала је у кутију од ципела“, наводи Предраг Радоњић, актуелни директор, који је много касније снимио филм о овом апсурду.
Приштински театар сели се затим у Косовску Митровицу, па у Звечан, где се игра друга реприза Породичних прича. Тиме се „указује на континуитет установе, али и на уметничку нужност да се прате савремени токови“, запажа Тодоровић.
Гостује се махом по српским срединама на северу КиМ, па димензије ратних ужаса ансамбл схвата тек након 2010. Тад почиње да наступа по разрушеним домовима културе и импровизованим сценама по унутрашњости. Представе гледају претекли српски житељи, често сведени на неколико стараца.
Ретко би долазило до сусрета са Албанцима, осим у случају нужде. Рецимо, ако им стане ауто „на опасним местима“. Тад би се и једни и други правили да је „све нормално“, скривајући „обострани страх“, како се описује у филму. Идући свуда под полицијском пратњом, ансамбл је схватио да заправо проноси мисију очувања наше културе на Космету.
Трајније прибежиште НПП стиче тек 2014, у новоизграђеном здању Дома културе Грачаница. Прва премијера је Хотел Косово Ненада Тодоровића, где се „историјске околности и њихови учесници представљају као циркус, али и прави рез између позоришта под светлошћу свећа и оног под рефлекторима“, по наводима редитеља.
Маринко М. Вучинић: Владан Петров као еталон политиканства и послушништва
Од тада се нижу комади за које је мало рећи да су авангардни, задржавајући непосредан контакт са аудиторијумом. Током једанаест година, постављено је више од педесет премијера најеминентнијих домаћих редитеља. „Након изведбе у Грачаници, гостујемо свуда по КиМ, од Звечана, Зубиног Потока, Лепосавића, до Штрпца, Шилова, Партеша, Велике Хоче, Ораховца, Осојана… Сцене су нам зими у сеоским школама, фискултурним салама, запуштеним домовима културе… У току топлијег дела сезоне, игра се и на отвореном. Сваки простор где има публике с потребом да гледа наше представе јесте наша матична сцена“, каже директор Радоњић.
Извор: Радар
