Пише: Валентина Булатовић
Један од најзначајнијих српских сликара Паја Јовановић бележио је свет око себе бојама на сликарском платну, али је умео веома добро да га опише и речима. О томе сведочи романсирана биографија уметника, коју је објавила Академска књига из Новог Сада, први пут након седамдсет година, када је настала.
Мемоари Паје Јовановића угледали су светло дана захваљујући Владимиру Петровићу који се латио врло захтевног посла да из Архива САНУ сакупи и приреди уметникове рукописе.
Академска књига је објавила први део ових мемоара, у којима Паја Јовановић, као деведесетогодишњак, приповеда о свом детињству и раној младости, дајући сликовити приказ друштвених, политчких и културних прилика у Аустроугарској, највећим делом у свом родном Вршцу.
Први сликарски успеси, али и неуспеси, прва заљубљивања и љубавни јади, као и покушаји да нађе своје место у узбурканом уметничком свету, добили су мајсторско портретисање с много духа и ништа мање хумора, каже у разговору за Спутњик приређивач књиге Владимир Петровић.
„Ми Пају Јовановића познајемо као једног озбиљног, старог човека који слика веома озбиљне слике. А пред нама одједном васкрсава младић који има 20 година, који је тек на почетку живота, који је збуњен због многих ствари, али истовремено и отворен за свет око себе. Оно што ми је било најзанимљивије док сам радио на овој књизи јесте то колико је Паја Јовановић био духовит човек, колико је имао смисла за хумор“, открива Владимир Петровић.
Он истиче да Пају Јовановића у мемоарима упознајемо као човека који нема потребе за помпезношћу и давањем претераног значаја самом себи.
„Он говори о томе како је на својим почецима грешио, самокритичан је, сећа се како није слушао свог професора, па су му неке слике пропадале, како је био својеглав, мислио да од њега свет почиње“, каже приређивач књиге.
Према његовим речима, Паја Јовановић приповеда топло, с много духа, представљајући свет заинтригиран његовим чарима, људима, језицима, културама.
„То је прича о младом птићу који одлази из свог гнезда, који је врло заинтересован, воли све у животу – да оде, да погледа, да изађе у кафану, да упознаје жене, иако има мало проблема у првом периоду, па се заљубљује у погрешне. Ова књига није класичног меоарског типа, не пише само о томе како је сликао, које је боје користио, него о томе како се развијао, шта су били његови утицаји, какво је било окружење у којем је растао, каква је била његова породица, ко је изграђивао свет који се налази око њега“, истиче Петровић.
Петровић истиче да, упркос томе што је Паја Јовановић мемоаре писао као деведесетогодишњак, у њима нема ни трунке сете.
Како је Паја Јовановић од скромног дјечака из Вршца постао свјетски признати умјетник?
„Он се сећа свог живота, описујући један пут којим је задовољан, ретко шта би променио и просто прича о томе како је то било. Његова иронија је блага, фина, духовита, никада није циничан. Његова иронија је отклон према свакој врсти светиње, према друштву у којем живи, према одредбама, али и према свом уметничком генију. Има једно скромно поштовање према свему томе, али ипак задржава једну малу иронијску дистанцу да не би отишао у патетику“, каже Петровић.
Наш саговорик додаје да је у припреми и други део мемоара Паје Јовановића, али да ће рад на том издању трајати најмање годину дана, будући да је реч о текстовима писаним руком, с бројним сегментима исписаним на другим језицима.
„Наставак мемоара односи се на тренутак када завршава студије и одлази у Лондон и остаје тамо осам година. То је врло узбудљив период, јер је Паја Јовановић тада путовао по Кавказу, био на Блиском Истоку, одлазио у Африку, пропутовао добар део Русије. Он описује своје догодовштине с пута, рецимо, како се пео на Кавказ, за који уопште није био физички спреман. Описује догађаје, људе, портрете које је сликао“, наводи Владимир Петровић.
Главна уредница академске књиге Бора Бабић рекла је на конференцији за новинаре да је рад на мемоарима Паје Јовановића почео још у марту, захваљујући Владимиру Петровићу који је открио да се рукописи Паје Јовановића чувају у Архиву Српске академије наука и уметности.
„На почетку нисам поверовала, мислила сам, ко зна какав је то рукопис, можда је реч о неким дневничким записима. Међутим, Владимир Петровић је изврстан истраживач. За седам дана ми је донео исечке из сигурно десетак новина и часописа, као и књига у којима историчари уметности спомињу мемоаре Паје Јовановића“, истакла је Бора Бабић и додала да је сарадња са Српском академијом наука и уметности, као и с Музејом града Београда, у чијем је саставу и Музеј Паје Јовановића, била изванредна.
Марија Межински, шеф Уметничке збирке САНУ, рекла је новинарима да је за историчаре уметности ово издање од непроцењивог значаја за даље проучавање живота и дела Паје Јовановића.
„Историчари уметности до сада су могли само да, као истраживачи у Архиву САНУ, користе сам ауторски рукопис, тако да је за нас, историчаре уметности, а и за будуће генерације које ће истраживати рад Паје Јовановића, овај први део веома значајан. Радујемо се озбиљности и тиму који је компетентан и који може да у оквиру Академске књиге обради те материјале који су много мање познати, мада такође фрагментарно публиковани, али никада обједињени. Други том ће свакако представљати више него драгоцену грађу за истраживаче и историчаре уметности, а наравно и за све љубитеље уметности, како ликовне, тако и лепе књижевности“, истака је Марија Межински.
Извор: Спутњик
