Studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru krenuli su 16. oktobra za Novi Sad, u šetnju dugu 350 kilometara, u znak sećanja na preminule u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici 1. novembra prošle godine. Za čitaoce Danasa sa tog putovanja svakodnevno će pisati dnevnik.
„Krenuli smo iz Raške. Domaćini su nas ispratili pogledima brige, ali i ponosa. U vremenu straha i pritiska, ima onih koji smeju da pruže podršku, te su nas tako i dočekali divni ljudi iz Baljevca. Među njima, bilo je zadovoljstvo videti našeg prijatelja koji je branio DUNP i studente, onog kobnog dana kada je uprava upala sa kvaziobezbeđenjem.
Briga o bezbednosti pratila nas je celog dana. Nema policijske pratnje, a putevi su puni neizvesnosti. U Brveniku smo imali i prvu povredu, kolega je zadobio žuljeve na nozi koji su sanirani. Činjenica da smo na putu izbegli nezgodu, nas je zaista zabrinula, morali smo sami da usmeravamo saobraćaj.
Sve je to kulminiralo kvarom automobila, gde je čak kolega kojem je sanirana povreda, morao sa nama da pogura automobil, kako bismo nastavili dalje, svi zajedno. Opet, bez pratnje. U isto vreme, kolege iz Novog Pazara javljaju da im stižu prekršajne prijave, i da na našu veliku žalost, profesor Dejan Mirčić više ne radi na DUNP-u.
Gojko Perović – Kosovski zavet – posvećeno Mitropolitu Amfilohiju
Ali zato, tu je narod. Ljudi koji nas pozdravljaju iz automobila, šalju reči podrške. „Ja nemam više, ali ovo vam je od mene“, rekao je čovek, pružajući bombone kroz prozor automobila. Jedna divna gospođa izašla je iz dvorišta sa suzama u očima i dala mali poklon kao amanet da izdržimo. Sugrađani iz Novog Pazara nas posećuju i donose sve što nam je potrebno.
Ono što nas uznemirava trenutno jeste i (Dez)informer s kamerama koje ne traže istinu, već kadar. Ostali smo mirni. Nismo hteli da budemo deo njihove slike stvarnosti. Trudili se da i čak na njihovoj šatro televiziji dospe slika stvarnosti.
Kada je pao mrak, koraci su postali teži. U pomoć nam je pristiglo i neko vozilo Nišlija koje je odlučilo da naa prati, jer su videli da u večernjim satima biva opasnije. Građani iz Novog Pazara su nam se tada pridružili peške da koračaju sa nama.
Dolaskom u naselje Ušće, nama, studentima različitih veroispovesti, ponuđen je smeštaj u konacima manastira Studenice.
U tišini konaka nije bilo podele. Nije bilo „mi“ i „oni“. Bili su samo ljudi. Zar to nije dokaz da su parole „zavadi pa vladaj“ izgubile smisao? Zar to nije pokazatelj da nas niko ne može razjediniti ni verom, ni politikom, ni granicama koje su drugi postavili?
Ovaj studentski marš, nadamo se, biće više od protesta. To je zavet da nećemo dozvoliti da nas uče mržnji. Mi danas nastavljamo ka Magliču. Nije važno kakav će biti put, važno je da idemo pravim putem.
Za šesnaestoro. Za sve nas. Vidimo se u Novom Sadu!“
Izvor: Danas
