Све овде личи на божићну причу
и нежно је, и немир у себи носи;
светлост и сенка у танком сјају
као да једна другој пркоси.
Изненада ветар кроз пукотину струји,
зањише ликове и портрете,
и мноштво ствари, немих, заборављених,
светлошћу случајном трепери и шапуће.
Иконе, траке, пауци у углу,
што плету мреже од тишине,
и лакоћа мајчине руке
на свесци нота, где песма сније.
У плашљивој тишини свећа
капне воском по словима;
жигом означи мој лек:
рецепт од старих болова и снова.
Мрља што паде на платно
одједном откри замисао слике,
сликар, с мишљу у истом даху,
улази с осећањем у двобој тихи.
А осећај шапуће: „Не жури,
ја ћу ти грешке исправити.
Дај у залог део душе-
и бићеш крај мене, као једнаки.“
Твоја је палета сиромашна,
довољна тек да бележи збивања,
а само једном мрљом, случајном, живом,
слика достиже савршенство стварања.
(1953)
Песма је први пут објављена у издању: Шаламов В.Т. „Стихотворения и поэмы“ (2 том), приређивач В.В. Есипов, Санкт Петербург: Издавач Пушкинов дом, Вита Нова, 2020, том 2, странице 396 и 580.
Варлам Тихонович Шаламов (1907–1982) био је руски писац и песник, код нас познат по делу „Приче са колиме“, у којима описује суров живот у ГУЛАГ-у. Рођен је у Вологди, а 1929. године је ухапшен због „контрареволуционарних активности“ и осуђен на рад у логору. Током 17 година проведених логорима Јакутије, преживео је сурове услове, хладноћу и глад, што је дубоко обележило његова дела.
Извор: Искра
