Пише: Милорад Дурутовић
Када један од јунака из романа Фјодора Достојевског каже да ће љепота спасити свијет, тај геније није могао ни слутити да ће „љепота“ у 21. вијеку постати доминантно козметичка категорија.
Међутим, стерилисање идеје о љепоти не значи да је уљепшавање људског тијела избачено из домена онтологије и метафизике. Мисао о љепоти унутар козметичко-фармаколошке индустрије садржи супстанцу вјечности, клицу бесмртности. То је адут! То што за сада имамо препарате и опипљиве доказе да човјек може изгледати младо у дубокој старости – да може прославити стоти рођендан љепши него икада; најзад, умријети стар, а тако млад – не може се сматрати тек утјешном наградом. То је тек корак ка већој амбицији: да се, уз вјечну младост, обезбиједи и сама бесмртност.
Иако су биотехнолози већ прописали пожељне обрасце „изгледања“ и „онтолошких очекивања“ – олакшавајући нам, тако, путеве ка пословном и љубавном успјеху – кључна идеја новокозметичара садржана је у маркетингу бесмртности, или бар продуженог људског вијека. Та идеја је данашњем човјеку подједнако примамљива као што је то некада била нашем брату Гилгамешу, који је прије неколико хиљада година изгубио травку бесмртности. Увијек неко боготражење. Али напредујемо, зар не!? Бар су смрт и старост замијенили мјесто.
