Пише: Светлана Слапшак
Марија Корина Мачадо вођа је десне опозиције у Венецуели, која захтева да се страном – америчком – војном интервенцијом скине изабрани председник Мадуро. Другим речима, најближа савезница Трампа,1 који већ месецима потапа венецуеланске бродове под претпоставком да шверцују дрогу у САД. Жртава је сад преко сто, јер америчко оружје напросто уништи лађу. Венецуеланске власти тврде да су све потопљене лађе биле рибарске, али ко ће веровати страшном тиранину у земљи која је скоро разорена америчким ембаргом, а због нафте коју Трамп сматра својом. Трамп отворено говори о војној интервенцији у Венецуели и вероватноћа отварања новог ратишта је веома велика и сасвим близу. Да ли се можда неко сећа да је пре неколико година, у свом првом мандату, Трамп често говорио о „нашој нафти у Сирији“? Било где да је, у његовој глави нафта је увек „наша“, а сад је то важније него икада, у кризи са гасом из Русије.
Марија Корина Мачадо представља венецуеланску буржоазију и амерички капитализам, а оптужбе против ње и краткотрајно хапшење односиле су се на њен покушај пуча. Кад због тога није могла да се кандидује за председнички положај, поставила је уистину изгубљеног, ако не сенилног старца као кандидата, који је после изборног пораза нашао уточиште у Шпанији, у франкистичким круговима. Мачадо се скрива у Венецуели, што је прича за незналице. Њен демократски програм заснива се на томе да Америка војно заузме Венецуелу и спроведе демократију по рецепту Ирака, Либије и Авганистана. Венецуела се, захваљујући америчкој пропагандној завери и савршеној игноранцији медија, упорно приказује као пакао на земљи. Иначе је то земља са најбогатијим резервама нафте на свету, што објашњава скоро све.
Разноликост друштвене организације земље, са изолованим и добро заштићеним богаташима, сеоским задругама које раде по своме, често против државних намера, левичарским комунама које усред Каракаса имају потпуну аутономију (са све својом војском) непозната је светској јавности. Многи су у Венецуели против Мадура; пре свега зато што је изразито мање паметан, вешт и успешан од Хуга Чавеза, али цензуре практично нема, и Мадуро је у својој амбициозности морао да понуди огромне уступке да би се одржао у земљи практично уништеној америчким ембаргом. Венецуела би, са својом кафом, чоколадом, плажама, рибарством, храном, народном уметношћу могла бити рај на земљи; али има нафту и револуционарни колективни напон, што је за Трампа неподношљива комбинација. Држава одржава одлике социјалне државе – здравствену заштиту, школство и истовремено одсуство државног притиска на приватну иницијативу. Ембарго и изолација само су ојачали стање духа Венецуеланаца. Да ли данас неко озбиљно мисли да би национализација нафте за ову земљу била штетна?
Трамп се уопште није узбудио због тога што је његова савезница добила Нобелову награду за мир, а његов суманути еготизам примирен је бланко чеком са којим може да нападне Венецуелу и преузме „нашу нафту“: највећи део тећи ће у његове џепове, а свој део добиће и „демократска“ узданица мира у свету – но не пре него што Венецуела постане нова Газа.
У целој тој прљавој игри најодвратније делује Нобелов комитет за мир, који ради у Ослу. Успели су да нађу нешто још гнусније него што је награда Трампу. Он може да сачека, има још три могућности, вероватно и више, један мали рат са увођењем парламентарне демократије ту не може да шкоди. Ко ће то боље разумети од норвешких нафтних богаташа, који се у дискретној протестантској скромности брчкају у огромним морским резервама нафте?
Извор: Пешчаник
