Пише: Слободан Антонић
Светозара Марковића (1846—1875) следбеници су, неко време по његовој смрти, сматрали готово за свеца. На Велики четвртак 1866. Марковић је морао да извади зуб. Узео га је Павле (Паја) Михаиловић (1845—1915), па га је пажљиво чувао све док и сам није осетио да му се ближи последњи час. Онда позва Драгишу Лапчевића (1867—1939) и њему предаде Светозарев зуб „на даље чување“ (овде 88).
Лапчевић је умро уочи рата, који је опустошио Србију, те се вероватно и овај зуб изгубио. За моју генерацију пак, а ја сам гимназију уписао 1974. године, Марковић је већ био један од симбола поретка, који смо доживљавали као изразито бирократизован и бескрајно досадан. Марковића су нам, наравно, помињали у гимназији и на факултету, али га заправо нико од нас није читао.
Међутим, добре књиге увек нађу пут. Мени је до руку, у некој књижари, допало фототипско издање Марковићеве Србије на истоку (1872), које је штампала нишка Градина о стогодишњицу првог издања те књиге. Цена је била багателна, а одмах ми се свидео архаични језик и слог, те сам узео примерак. Завршавао сам тада магистарски рад и уопште нисам намеравао да читам Марковића, али кад сам почео, једноставно нисам могао да се зауставим. Заиста, та књига „вршила је магични утицај на све оне који су с њом у дотицају“ (овде 255), и ја сам је одмах лично поставио у сам врх омиљене социолошке литературе.
Светозара сам, доцније, још пажљивије и систематичније читао, док сам писао одреднице за нашу колективну монографију о Србији 1903—1914. (овде). Од тада, кад год говорим својим студентима да је постојало доба када су и талентовани двадесетогодишњаци умели да напишу врхунска дела — јер нису губили време гледајући по интернету којештарије и играјући игрице — поред чудесне Модерне Германије (1912), коју је Мирко Косић (1892—1956) написао са само 20 лета, обавезно поменем и величанствену Србију на истоку, коју је Марковић објавио када је имао свега 26 година.
Када сам био II разред гимназије пала је стогодишњица смрти Светозара Марковића, која је обележена је на највишем државном нивоу и коју посебно желим да опишем.
Тога дана, 10. марта 1975, пре подне су пред његову спомен—бисту, код Универзитетске библиотеке у Београду, положени венци Председништва СР Србије, Републичке конференције ССРН, Скупштине СР Србије, Извршног комитета Председништва ЦК СК Србије, Извршног већа Србије, града Београда, као и многобројних школа и предузећа који су носили његово име.
Поподне је у индустрији пољопривредних машина „Змај“ у Земуну ансамбл Народног позоришта из Београда извео премијеру сценског приказа суђења Светозару Марковићу.
Увече је, на Коларчевом народном универзитету, одржана свечана академија. којој су присуствовале најистакнутије личности друштвено—политичког живота Србије и Југославије:
- потпредседник Председништва СФРЈ Петар Стамболић;
- председник Скупштине СФРЈ Киро Глигоров;
- председник Савезне конференције ССРНЈ Душан Петровић Шане;
- председник Председништва СР Србије Драгослав Марковић;
- председник ЦК СК Србије Тихомир Влашкалић;
- председник Скупштине СР Србије Живан Васиљевић;
- члан Председништва СФРЈ Стеван Дороњски;
- члан Председништва ЦК СКЈ и члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа;
- члан Извршног комитета Председништва СКЈ Али Шукрија;
- председник Председништва САП Косова Џавид Нимани;
- Председник Председништва САП Војводине Радован Влајковић (овде 1).
Као што се види, сви највиши политички функционери Србије дошли су на свечану академију. Није дошао Тито, али сви из Србије су били ту. Пола века доцније, о стопедесетогодишњицу његове смрти, 10. марта 2025, сасвим друга слика. Светозара Марковића готово више нико да и не помиње. Светозар је пао у заборав. Град Светозарево, који је име добио у част стогодишњице Марковићевог рођења (1946), од 1992. године поново се зове Јагодина.
Из назива Универзитета у Крагујевцу „Светозар Марковић“ (од 1975) уклоњено је Светозарево име (1992). Највиша награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић“, установљена 1967, укинута је 2001. године. Не постоји више ни награда „Светозар Марковић“ коју су добијали ученици основне школе за изузетни успех показан у друштвено-хуманистичким предметима (ја сам је 1974. добио за историју). Вечна ватра, на споменику „лучоноше социјализма у Србији и на Балкану“, која је горела у Јагодини, одавно је угашена. Светозара се повремено сећају још само малициозни култур—трегери инверзног национализма, наглашавајући да је, наводно, „био први који је употребио израз `Велика Србија`” у својој критици „великосрпске политике Кнеза Михајла“…
Само је Српска православна црква, 10. марта 2025, на градском гробљу у Јагодини, одржала парастос Светозару Марковићу. Јагодинско свештенство „помолило се за покој душе служитеља Божијег Светозара“. Том приликом, венац на гроб овог 29—годишњег младића положила је директорка Гимназије у Јагодини, школе која је задржала Светозарево име. Други венац је поставила директорка Културног центра Јагодина, установе која је такође сачувала назив „Светозар Марковић“.
Овај парастос одржава се од 2023. године, на иницијативу тамошњег гимназијског вероучитеља Угљеше Урошевића. Породични гроб Марковића обновили су чланови јагодинског удружења „Ослободилац“, који раде и на дигитализацији литературе о Светозару.
Власти су заборавиле Светозара, али како видимо, не и људи из народа. Посебно је лепо помирење Марковића и Цркве. Светозар је подизан као хришћанин. „Његова породица га је научила да чита, а какво је штиво постојало у то доба у Србији осим црковне литературе? Прислуживао је у олтару, певао је у црквеном хору, у школи је учио веронауку, житија светаца, свету литургију и историју Српске православне цркве“ (овде 237).
Ипак, када је одрастао, Марковић се изјашњавао као атеиста. „Он је тврдио да је одбацио веру још на Великој школи у Београду“ (1863—1866; овде 234), па је — осим многих његових написа против религије — забележено да није скидао ни капу у присуству верске поворке (овде 194).
Међутим, ненадано павши у Трсту у постељу (1875), а не знајући коме да се обрати, Марковић је послао по тамошњег српског православног свештеника. Ђакон Богољуб Тапонарски пребацио га је из хотелске собе у болницу и обилазио га до последњег дана. „Ђакон Топонарски представљао је Цркву и у извесној мери Марковић је свакако нашао утеху у његовом присуству. Што се тиче Српске православне цркве, Марковић је умро као хришћанин“ (овде 232).
Зато су околности Марковићеве смрти узбудиле јавност. „Срби су сматрали покајање блудног сина на самртном одру чудом, не великим чудом али далеко од малог. И када су чули да се на самрти Светозар Марковић вратио Српској православној цркви, верници у Србији су се крстили и дивили чуду. Ова вест је поразила српске интелектуалце и изазвала је нелагодност у њима. Као и биографи Светозара Марковића, и они су сматрали да је ово у супротности с његовим карактером и да представља слабљење воље под утицајем бола и страха. А његови непријатељи, који су били спремни да исмеју његову смрт, заћутали су“ (овде 234).
И тако, неко ко је био симбол атеизма и кога су на државном нивоу штедро славили, пао је – наравно, сасвим неоправдано, што је друга крајност – у заборав. И готово једини који га се још сећају, као што смо видели, јесу „мали људи“ и добра стара СПЦ.
Тако карактеристично за нашу историју. И тако поучно за све нас…
Извор: Живот цркве
